Noć duboka vlada, i sve živo spava,
na starome tornju ponoć otkucava -
i u tome času, sa grančicom krina,
anđeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al' oseća granje, pa se tiho svija,
oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.
I anđeo mira, kroz duboku tamu,
spusti se pred oltar u pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
rujnu zoru čeka, da nebom zarudi.
(1884)
| 