Одговорност за васпитавање деце у вери у Бога свагда је више лежала на породици него на школским вероучитељима. Поред тога, богослужбени језик и црквене проповеди деци су обично неразумљиви. Потребно је да дечји религиозни живот буде усмераван и да узраста, а родитељи нису увек припремљени за то.
Сматрам да нам је најпре потребно да разумемо карактеристично обележје дечјег размишљања и дечјег духовног живота: деца се не баве апстрактним мишљењем. Можда се управо у том реалистичком карактеру њиховог мишљења и садржи једно од оних својстава детињства, због ког је Христос рекао да је „таквих Царство небеско“. Деци је веома лако да замисле и да себи реалистички представе оно о чему ми говоримо апстрактно - силу добра и силу зла.
Они са изузетном живошћу и пуноћом примају сва осећања, на пример укус хране, задовољство услед интензивног кретања, физичко осећање капљица кише на лицу или топлог песка под босим ногама... Неки од утисака из раног детињства памте се читавог живота, и за децу је реално управо искуство осећања, а не расуђивања о њему. За нас, верујуће родитеље, главно је питање како да тим језиком осећања, језиком конкретности, пренесемо мисли о Богу, о вери у Њега. Како да деци омогућимо да на свој, дечји начин осете реалност Бога? Како да им омогућимо да стекну искуство осећања Бога у нашим животима?
Појам о Богу често уводимо и уобичајеним, свакодневним изразима: „Слава Богу“, „не дај Боже“, „нека те Господ сачува“, и сл. Међутим, од великог је значаја начин на који то изговарамо: да ли тиме изражавамо стварно осећање и да ли уистину преживљавамо значење тих речи? Дете око себе види иконе и крстове, оно их додирује и целива. Први и веома једноставан појам о Богу састоји се у свести да Бог постоји, као што постоји топлота и хладноћа, осећање глади или ситости. Прва свесна мисао о Богу долази онда кад је дете способно да схвати шта значи нешто учинити - склопити, залепити, изградити, поправити, нацртати... Иза сваког предмета постоји неко ко је тај предмет начинио, и детету веома рано постаје приступачан појам о Богу као Творцу. Чини ми се да је управо у то време могуће водити с дететом прве разговоре о Богу. Детету би требало скренути пажњу на свет који га окружује - на инсекте, цвеће, животиње, снежне пахуљице, на малог брата или сестрицу, и побудити у њему осећање дивљења према творевинама Божјим. Следећа тема која је погодна за децу, јесте разговор о учешћу Бога у нашим животима. Дете од четири или пет година воли да слуша приче, доступне његовој реалистичкој машти, а постоји много таквих прича у Светом Писму.
Они са изузетном живошћу и пуноћом примају сва осећања, на пример укус хране, задовољство услед интензивног кретања, физичко осећање капљица кише на лицу или топлог песка под босим ногама... Неки од утисака из раног детињства памте се читавог живота, и за децу је реално управо искуство осећања, а не расуђивања о њему. За нас, верујуће родитеље, главно је питање како да тим језиком осећања, језиком конкретности, пренесемо мисли о Богу, о вери у Њега. Како да деци омогућимо да на свој, дечји начин осете реалност Бога? Како да им омогућимо да стекну искуство осећања Бога у нашим животима?Појам о Богу често уводимо и уобичајеним, свакодневним изразима: „Слава Богу“, „не дај Боже“, „нека те Господ сачува“, и сл. Међутим, од великог је значаја начин на који то изговарамо: да ли тиме изражавамо стварно осећање и да ли уистину преживљавамо значење тих речи? Дете око себе види иконе и крстове, оно их додирује и целива. Први и веома једноставан појам о Богу састоји се у свести да Бог постоји, као што постоји топлота и хладноћа, осећање глади или ситости. Прва свесна мисао о Богу долази онда кад је дете способно да схвати шта значи нешто учинити - склопити, залепити, изградити, поправити, нацртати... Иза сваког предмета постоји неко ко је тај предмет начинио, и детету веома рано постаје приступачан појам о Богу као Творцу. Чини ми се да је управо у то време могуће водити с дететом прве разговоре о Богу. Детету би требало скренути пажњу на свет који га окружује - на инсекте, цвеће, животиње, снежне пахуљице, на малог брата или сестрицу, и побудити у њему осећање дивљења према творевинама Божјим. Следећа тема која је погодна за децу, јесте разговор о учешћу Бога у нашим животима. Дете од четири или пет година воли да слуша приче, доступне његовој реалистичкој машти, а постоји много таквих прича у Светом Писму.
РАДОСНО САОСЕЋАЊЕ
Новозаветне приче о чудима остављају дубок утисак на децу, али не својим чудесним карактером, него радосним саосећањем: „Ево, овај човек никада ништа и никога није видео. Затвори очи и замисли да ништа, ништа не видиш. Онда је дошао Исус Христос, додирнуо његове очи и он је одмах прогледао! Шта ти мислиш, шта је видео? Како је све то њему изгледало“, итд. Таквих прича је уистину много. Оне се могу препричавати у одређено време, на пример пре спавања, могу се показивати илустрације и сл. Наравно, за све то је потребно да у породици постоји особа којој су познате бар најважније новозаветне приче. Било би добро да млади родитељи поново прочитају Јеванђеље, тражећи у њему оне приче које ће деци бити занимљиве.
Са осам или девет година, деца су већ довољно спремна да усвоје неко једноставно богословље, па га чак и сама стварају, измишљајући објашњења која ће њима самима бити убедљива. Деца већ знају понешто о свету који их окружује и у њему не виде само оно што је добро и радосно, него и оно што је лоше и тужно. Желе да пронађу неку узрочност која ће за њих бити разумљива, да пронађу неку праведност, награду за добро и казну за зло. Код деце се постепено развија способност да схвате символичко значење приче, као што је прича о блудном сину или о милосрдном Самарјанину. Њих - истина, у врло сведеном облику - почиње да интересује и питање о пореклу целог света.
Веома је важно да спречимо онај конфликт који се код деце јавља нешто касније, а то је конфликт између „науке и религије“ у дечјем схватању тих речи. Веома је важно да у том периоду схвате разлику између објашњења о томе како се одиграо неки догађај и самог смисла тог догађаја.
У том узрасту децу почињу да интересују и таква питања као што је учење о Пресветој Тројици, о животу после смрти или о томе зашто је Христос морао тако страшно да пострада. Док покушавамо да одговоримо на таква питања, веома је важно да имамо на уму да деца на свој начин „схватају“ смисао илустрација, примера или приче, а не наша објашњења која подразумевају апстрактан ток мисли.
У време кад почињу да сазревају, тј. кад напуне једанаест-дванаест година, готово сва деца доживе тешкоће приликом преласка од детињасте вере у Бога ка зрелијем, продуховљенијем мишљењу. Једноставне и занимљиве приче из Светог Писма више нису довољне. Од родитеља и чланова најуже породице захтева се способност да саслушају оно питање, ону мисао, ону сумњу која се родила у глави дечака или девојчице. Међутим, у том периоду им не би требало наметати питања или објашњења која им још нису потребна и којима још нису дорасли. Свако дете, сваки дечак или девојчица, развија се својим темпом и на свој начин.
Чини ми се да „богословска свест“ детета од десет-једанаест година већ треба да усвоји појам о видљивом и невидљивом свету, о Богу као о Творцу света и живота, о томе да постоји добро и зло, да нас Бог воли и да жели да будемо добри, те да, у случају да смо учинили нешто лоше, можемо да зажалимо због тога, да се покајемо, да затражимо опроштај и да поправимо оно што је лоше. Од великог је значаја да деца упознају личност Господа Исуса Христа и да Га заволе.
Новозаветне приче о чудима остављају дубок утисак на децу, али не својим чудесним карактером, него радосним саосећањем: „Ево, овај човек никада ништа и никога није видео. Затвори очи и замисли да ништа, ништа не видиш. Онда је дошао Исус Христос, додирнуо његове очи и он је одмах прогледао! Шта ти мислиш, шта је видео? Како је све то њему изгледало“, итд. Таквих прича је уистину много. Оне се могу препричавати у одређено време, на пример пре спавања, могу се показивати илустрације и сл. Наравно, за све то је потребно да у породици постоји особа којој су познате бар најважније новозаветне приче. Било би добро да млади родитељи поново прочитају Јеванђеље, тражећи у њему оне приче које ће деци бити занимљиве.
Са осам или девет година, деца су већ довољно спремна да усвоје неко једноставно богословље, па га чак и сама стварају, измишљајући објашњења која ће њима самима бити убедљива. Деца већ знају понешто о свету који их окружује и у њему не виде само оно што је добро и радосно, него и оно што је лоше и тужно. Желе да пронађу неку узрочност која ће за њих бити разумљива, да пронађу неку праведност, награду за добро и казну за зло. Код деце се постепено развија способност да схвате символичко значење приче, као што је прича о блудном сину или о милосрдном Самарјанину. Њих - истина, у врло сведеном облику - почиње да интересује и питање о пореклу целог света.
Веома је важно да спречимо онај конфликт који се код деце јавља нешто касније, а то је конфликт између „науке и религије“ у дечјем схватању тих речи. Веома је важно да у том периоду схвате разлику између објашњења о томе како се одиграо неки догађај и самог смисла тог догађаја.
У том узрасту децу почињу да интересују и таква питања као што је учење о Пресветој Тројици, о животу после смрти или о томе зашто је Христос морао тако страшно да пострада. Док покушавамо да одговоримо на таква питања, веома је важно да имамо на уму да деца на свој начин „схватају“ смисао илустрација, примера или приче, а не наша објашњења која подразумевају апстрактан ток мисли.
У време кад почињу да сазревају, тј. кад напуне једанаест-дванаест година, готово сва деца доживе тешкоће приликом преласка од детињасте вере у Бога ка зрелијем, продуховљенијем мишљењу. Једноставне и занимљиве приче из Светог Писма више нису довољне. Од родитеља и чланова најуже породице захтева се способност да саслушају оно питање, ону мисао, ону сумњу која се родила у глави дечака или девојчице. Међутим, у том периоду им не би требало наметати питања или објашњења која им још нису потребна и којима још нису дорасли. Свако дете, сваки дечак или девојчица, развија се својим темпом и на свој начин.
Чини ми се да „богословска свест“ детета од десет-једанаест година већ треба да усвоји појам о видљивом и невидљивом свету, о Богу као о Творцу света и живота, о томе да постоји добро и зло, да нас Бог воли и да жели да будемо добри, те да, у случају да смо учинили нешто лоше, можемо да зажалимо због тога, да се покајемо, да затражимо опроштај и да поправимо оно што је лоше. Од великог је значаја да деца упознају личност Господа Исуса Христа и да Га заволе.
ЛЕКЦИЈА
За сва времена запамтила сам једну лекцију коју сам добила од верујуће деце. Било их је присутно троје: једно је имало осам, друго десет, а треће дванаест година. Требало је да им објасним молитву Господњу, „Оче наш„. Говорили смо о значењу речи: „Који си на небесима“. Јесу ли то она небеса где лете космонаути? Да ли они виде Бога? Шта је то духовни свет - небеса? Разговарали смо о свему томе, просудили, и ја сам предложила да свако од њих напише једну реченицу у којој ће објаснити шта су небеса. Дечак чија је бака недавно умрла, написао је следеће: „Небеса су место где одлазимо када умремо“. Девојчица је написала: „Небеса су онај свет који ми не можемо нити да додирнемо, нити да видимо, али који је веома стваран“. Међутим, најмлађи међу њима написао је незграпним словима: „Небеса - то је доброта...“.
Од велике је важности да схватимо, осетимо и проникнемо у унутрашњи свет дечака или девојчице, у његова интересовања, у његов поглед на свет. Тек кад успоставимо такво, саосећајно разумевање (а могли бисмо да кажемо чак и уважавање) према њиховом мишљењу, можемо се потрудити да им покажемо да хришћанско поимање живота даје нову димензију односу према људима, љубави или стваралаштву. За децу која су у периоду сазревања постоји велика опасност од појаве осећања да су духовни живот, душевна вера у Бога, црква и религија уопште нешто што нема везе са „стварним животом“. Најбоље што можемо да учинимо овим младим људима јесте да им помогнемо да се замисле, да их подстакнемо да траже смисао и узрок свега што им се у животу догађа. Чак и они најбољи и најкориснији разговори о Богу и о смислу живота, које водимо са нашом децом, не појављују се према неком плану или услед осећања дужности, него сасвим случајно и неочекивано. Ми, родитељи, дужни смо да будемо спремни за то.
О развијању моралне свести код деце
Упоредо с појмовима и размишљањима о Богу и о вери, код деце се развија и њихова морална свест.
Многа осећања која се јављају код деце, чак и ако не представљају моралне доживљаје у дословном смислу те речи, служе као својеврсне „цигле“ од којих се касније гради морални живот. Дете осећа похвале и радост родитеља када покуша да начини први корак, када изговори нешто што личи на прву реч, када само држи кашику... Одобравање одраслих постаје важан елемент његовог живота. За развој моралне свести детета суштински значај има и осећање да о њему брину. У родитељској бризи за њега дете доживљава задовољство и осећање сигурности: осећање хладноће замењује топлота, глад бива утољена, бол се умирује - и све је то повезано са њему добро познатим, одраслим лицем које га воли. Дечје „откривање“ света који га окружује такође игра велику улогу у моралном развоју: све се мора додирнути, све се мора испробати... Дете тада почиње да искуствено бива свесно да је његова воља ограничена и да не може до свега да досегне.
За сва времена запамтила сам једну лекцију коју сам добила од верујуће деце. Било их је присутно троје: једно је имало осам, друго десет, а треће дванаест година. Требало је да им објасним молитву Господњу, „Оче наш„. Говорили смо о значењу речи: „Који си на небесима“. Јесу ли то она небеса где лете космонаути? Да ли они виде Бога? Шта је то духовни свет - небеса? Разговарали смо о свему томе, просудили, и ја сам предложила да свако од њих напише једну реченицу у којој ће објаснити шта су небеса. Дечак чија је бака недавно умрла, написао је следеће: „Небеса су место где одлазимо када умремо“. Девојчица је написала: „Небеса су онај свет који ми не можемо нити да додирнемо, нити да видимо, али који је веома стваран“. Међутим, најмлађи међу њима написао је незграпним словима: „Небеса - то је доброта...“.
Од велике је важности да схватимо, осетимо и проникнемо у унутрашњи свет дечака или девојчице, у његова интересовања, у његов поглед на свет. Тек кад успоставимо такво, саосећајно разумевање (а могли бисмо да кажемо чак и уважавање) према њиховом мишљењу, можемо се потрудити да им покажемо да хришћанско поимање живота даје нову димензију односу према људима, љубави или стваралаштву. За децу која су у периоду сазревања постоји велика опасност од појаве осећања да су духовни живот, душевна вера у Бога, црква и религија уопште нешто што нема везе са „стварним животом“. Најбоље што можемо да учинимо овим младим људима јесте да им помогнемо да се замисле, да их подстакнемо да траже смисао и узрок свега што им се у животу догађа. Чак и они најбољи и најкориснији разговори о Богу и о смислу живота, које водимо са нашом децом, не појављују се према неком плану или услед осећања дужности, него сасвим случајно и неочекивано. Ми, родитељи, дужни смо да будемо спремни за то.
О развијању моралне свести код деце
Упоредо с појмовима и размишљањима о Богу и о вери, код деце се развија и њихова морална свест.
Многа осећања која се јављају код деце, чак и ако не представљају моралне доживљаје у дословном смислу те речи, служе као својеврсне „цигле“ од којих се касније гради морални живот. Дете осећа похвале и радост родитеља када покуша да начини први корак, када изговори нешто што личи на прву реч, када само држи кашику... Одобравање одраслих постаје важан елемент његовог живота. За развој моралне свести детета суштински значај има и осећање да о њему брину. У родитељској бризи за њега дете доживљава задовољство и осећање сигурности: осећање хладноће замењује топлота, глад бива утољена, бол се умирује - и све је то повезано са њему добро познатим, одраслим лицем које га воли. Дечје „откривање“ света који га окружује такође игра велику улогу у моралном развоју: све се мора додирнути, све се мора испробати... Дете тада почиње да искуствено бива свесно да је његова воља ограничена и да не може до свега да досегне.
ИСТИНСКИ МОРАЛНИ ЖИВОТ
О почетку истинског моралног живота можемо да говоримо онда кад се код детета пробуди свест о самоме себи, свест да сам „ово ја“, а да „ово нисам ја“, да „ја хоћу, радим, могу или осећам ово или оно у односу на оно што нисам ја“. Док не напуне четири године, деца су веома егоцентрична и веома снажно доживљавају само сопствена осећања, своје жеље или свој гнев. Оно што осећају други њима је незанимљиво и неразумљиво. Склона су да осећају како су она узрок свега што се догађа око њих, да су виновници сваке невоље, и одрасли би требало да заштите децу од таквих траума.
Сматрам да се морално васпитање деце у раном детињству састоји у развијању и подстицању њихове способности да саосећају, способности да замисле шта и како осећају други, односно, „не-ја“. У том циљу могу да користе многе бајке које изазивају саосећајност. Исто тако, за децу може да буде важна и брига о кућним
љубимцима, припрема поклона за остале чланове породице, брига о болеснику и сл. Појмове о добру и злу у децу полажемо врло рано, и зато морамо бити опрезни када им говоримо „ти си зао“ или „ти си добар“. Сасвим мала деца нису у стању да логички расуђују и лако се могу „заразити“ појмом „ја сам лош„, а то је веома далеко од хришћанског морала. У том раном узрасту, деца добро и зло обично изједначују с материјалном штетом: поломити велику ствар много је горе него поломити неку мању. Међутим, морално васпитање се садржи управо у томе да деци омогућимо да осете значај побуде. Ако се нешто поломи зато што си се трудио да помогнеш, онда то није зло, али ако си поломио зато што си хтео да уништиш или да некога наљутиш, онда је то зло, то је рђаво. Својим односом према дечјим поступцима, родитељи постепено васпостављају у деци појам добра и зла и уче их праведности.
Следећу етапу у моралном развоју деце представља њихова способност за дружење, за личне односе са другом децом. Способност детета да разуме шта осећа његов друг, да саосећа са њим, да му опрости његову кривицу, да му у нечему да предност, да се радује његовом радошћу, да зна да се помири после свађе - све је то повезано са самом суштином моралног развоја. Родитељи се морају побринути да деца имају пријатеље, другове, да изграђују пријатељске односе са другом децом.
ПОКАЈАЊЕ
Хришћанско схватање покајања, као и способност искреног кајања, не могу се стећи одједном. За хришћанина покајање значи бол због тога што си ражалостио Бога, што ниси био веран Богу, што си изневерио онај лик (образ) који је Бог положио у тебе. Ми, наравно, не желимо да своју децу васпитавамо у духу слепог покоравања законима, у очувању „слова закона“ или правила. Напротив, желимо да у њима васпитамо жељу да буду добра, да буду верна оном обрасцу доброте, праведности и искрености који чини део наше вере у Бога. И наша деца, и ми одрасли, правимо прекршаје и грешимо. Грех и зло нарушавају нашу блискост са Богом и нашу заједницу са Њим, док нам покајање отвара пут ка Божјем опроштају. Тај опроштај исцељује зло и поништава сваки грех.
Са дванаест или тринаест година, деца задобијају оно што се може назвати самосвешћу. Тада су у стању да се замисле над собом, над својим ставовима и склоностима, над тим колико се одрасли праведно односе према њима. У том узрасту, деца се свесно осећају срећном или несрећном. Могло би се рећи да су до тог доба родитељи у васпитање своје деце положили све што се у њега могло положити. Дечаци и девојчице ће од тог доба поредити морално и духовно наслеђе које су добили са средином која их окружује. Уколико су до тог доба деца научила да размишљају, и ако смо успели да у њима изградимо осећања добра и покајања, можемо рећи да смо у њих положили поуздане темеље за морални развој који ће трајати читавог живота.
Најзад, из многих савремених примера знамо да људи, који у детињству ништа нису знали о вери, почињу да јој приступају као већ одрасли, понекад после дугих и мучних трагања. Међутим, верујући родитељи, који воле своју децу, желели би да у њихове животе још од најранијег детињства унесу благодатну, свеоживљујућу силу љубави према Богу, силу вере у Њега, осећање Његове блискости. Ми знамо и верујемо да су дечја љубав пема Богу и блискост са Богом могући и реални.
О почетку истинског моралног живота можемо да говоримо онда кад се код детета пробуди свест о самоме себи, свест да сам „ово ја“, а да „ово нисам ја“, да „ја хоћу, радим, могу или осећам ово или оно у односу на оно што нисам ја“. Док не напуне четири године, деца су веома егоцентрична и веома снажно доживљавају само сопствена осећања, своје жеље или свој гнев. Оно што осећају други њима је незанимљиво и неразумљиво. Склона су да осећају како су она узрок свега што се догађа око њих, да су виновници сваке невоље, и одрасли би требало да заштите децу од таквих траума.
Сматрам да се морално васпитање деце у раном детињству састоји у развијању и подстицању њихове способности да саосећају, способности да замисле шта и како осећају други, односно, „не-ја“. У том циљу могу да користе многе бајке које изазивају саосећајност. Исто тако, за децу може да буде важна и брига о кућним
љубимцима, припрема поклона за остале чланове породице, брига о болеснику и сл. Појмове о добру и злу у децу полажемо врло рано, и зато морамо бити опрезни када им говоримо „ти си зао“ или „ти си добар“. Сасвим мала деца нису у стању да логички расуђују и лако се могу „заразити“ појмом „ја сам лош„, а то је веома далеко од хришћанског морала. У том раном узрасту, деца добро и зло обично изједначују с материјалном штетом: поломити велику ствар много је горе него поломити неку мању. Међутим, морално васпитање се садржи управо у томе да деци омогућимо да осете значај побуде. Ако се нешто поломи зато што си се трудио да помогнеш, онда то није зло, али ако си поломио зато што си хтео да уништиш или да некога наљутиш, онда је то зло, то је рђаво. Својим односом према дечјим поступцима, родитељи постепено васпостављају у деци појам добра и зла и уче их праведности.
Следећу етапу у моралном развоју деце представља њихова способност за дружење, за личне односе са другом децом. Способност детета да разуме шта осећа његов друг, да саосећа са њим, да му опрости његову кривицу, да му у нечему да предност, да се радује његовом радошћу, да зна да се помири после свађе - све је то повезано са самом суштином моралног развоја. Родитељи се морају побринути да деца имају пријатеље, другове, да изграђују пријатељске односе са другом децом.
ПОКАЈАЊЕ
Хришћанско схватање покајања, као и способност искреног кајања, не могу се стећи одједном. За хришћанина покајање значи бол због тога што си ражалостио Бога, што ниси био веран Богу, што си изневерио онај лик (образ) који је Бог положио у тебе. Ми, наравно, не желимо да своју децу васпитавамо у духу слепог покоравања законима, у очувању „слова закона“ или правила. Напротив, желимо да у њима васпитамо жељу да буду добра, да буду верна оном обрасцу доброте, праведности и искрености који чини део наше вере у Бога. И наша деца, и ми одрасли, правимо прекршаје и грешимо. Грех и зло нарушавају нашу блискост са Богом и нашу заједницу са Њим, док нам покајање отвара пут ка Божјем опроштају. Тај опроштај исцељује зло и поништава сваки грех.
Са дванаест или тринаест година, деца задобијају оно што се може назвати самосвешћу. Тада су у стању да се замисле над собом, над својим ставовима и склоностима, над тим колико се одрасли праведно односе према њима. У том узрасту, деца се свесно осећају срећном или несрећном. Могло би се рећи да су до тог доба родитељи у васпитање своје деце положили све што се у њега могло положити. Дечаци и девојчице ће од тог доба поредити морално и духовно наслеђе које су добили са средином која их окружује. Уколико су до тог доба деца научила да размишљају, и ако смо успели да у њима изградимо осећања добра и покајања, можемо рећи да смо у њих положили поуздане темеље за морални развој који ће трајати читавог живота.
Најзад, из многих савремених примера знамо да људи, који у детињству ништа нису знали о вери, почињу да јој приступају као већ одрасли, понекад после дугих и мучних трагања. Међутим, верујући родитељи, који воле своју децу, желели би да у њихове животе још од најранијег детињства унесу благодатну, свеоживљујућу силу љубави према Богу, силу вере у Њега, осећање Његове блискости. Ми знамо и верујемо да су дечја љубав пема Богу и блискост са Богом могући и реални.