| Изван празног Раја Адам скрсти руке, Изгнан и отуђен уздахну му муке; Ангели Hе6ecни дотле му другови, Хитро одлетеше, као лепи снови Испред изгнаника, испред проклетника, A до јуче моћног рајскога власника! Па зарида Адам на студеној стени: - Авај мом потомству! авај грешном мени! Један тренут презрех Створитеља мога Да презиран будем од свег створенога Кроз дане и ноћи, кроз столећа дуга - Место Бога змију да имам за друга! Mecтo ja да владам над свакојом твари. Нада мном ће све сад, све да господари: Ветри и врућине, природне стихије. Скоти и скорпије, гадови и змије. И место слободе ево страх ме држи, И мути ми мисли, и леди до сржи. Само један има што помоћи може: Toг Једног увредих - o смилуј се, Боже! |
Охридски Пролог |