Упита Свети Сава неког удовца, Милоја, зашто никад не иде у цркву.
– А што да се молим и у цркву идем? Доста ми је да у души верујем! – одговори Милоје.
Светитељ на то не рече ништа, само се у себи Богу помоли за њега.
Кад је, после неког времена, опет дошао у то село, Свети Сава је сваку кућу обишао, осим куће оног Милоја. А кад га сретне – нити га гледа, нити му се јавља.
Жалостан и увређен стаде Милоје пред Светог Саву, па га упита:
– Шта сам ти урадио, свече Божји, па си толико љут на мене? Просто си ме омрзао!
– Нисам љут на тебе, драги брате, напротив, много те волим!
– Причај ти то неком другом! Каква ти је то љубав кад ни реч нећеш да ми кажеш и у кућу ми никако не улазиш?!
– Таман таква као што је и твоја љубав према Богу, Милоје. У молитви с Њим не разговараш. У цркву, кућу Божју, не улазиш! Па кад мислиш да је Богу довољно да га волиш само у души, зашто и теби није довољно и ја тебе волим само у души, не показујући ти то ничим? Зар не знаш да Бог није отац ономе коме Црква није мајка?-
Милоје схвати да није био у праву, замоли Светог Саву за опроштај и од тада поче редовно да се моли и иде у цркву сваке недеље и празника. А Свети Сава, кад год би дошао у то село, обилазио је и Милојеву кућу и са њим дуго разговарао.
