Пријатељи наши, данас ћемо наставити тему, које смо се дотакли на дан празновања Покрова Пресвете Богородице. Наиме, сада прослављамо и празнујемо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом које добијамо услед велике љубави и милосрђа Пресвете Богородице према нама. На данашњи дан се празнује помен чудотворне иконе Пресвете Богородице, "Свих жалосних радост".
Помен овог празника дошао нам је из 1668. године. Сестра патријарха Јоакима, Јефимија, страдала је од ране на боку и готово да се уопште више није надала оздрављењу. Међутим, једном приликом се пробудила веома рано и почела да изговара молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме." Након тога је приморала себе да се придигне. Почела је да призива Пресвету Богородицу, молећи се за своју неподношљиву болест и јадикујући због жалости и безнађа који су је обузели. Патња ове страдалнице била је тако велика, да је Пресвета Богородица похитала свом унесрећеном чеду. Јефимија је зачула Њен глас: "Јефимија, ти тако дуго страдаш! Зашто не притекнеш ка заједничкој Исцелитељки свих? У Преображењској цркви, која се налази у Москви, на Ординки, постоји Моја икона Свих жалосних радост. Позови свештеника из те цркве и нека он одслужи молебан. Тада ћеш се исцелити од своје болести." Заповест је била извршена, и болест се истог часа повукла.
Сећање на ово прекрасно исцелење брижљиво је чувано и преношено из поколења у поколење. Од тога доба, страдалници, болесници и осакаћени похитали су ка чудотворној икони, у којој је Пресвета Богородица пројавила Своју благодатну силу и милост. Све до дана данашњег није пресушио извор благодати, која истиче са иконе Свих жалосних радост. Само се моли, преклињи и уздиши из дубине срца. Принеси свој бол Богомајци, и нико те неће боље од Ње разумети, нити ће ти брже од Ње помоћи.
Драги моји, пажљиво погледајте икону Царице Небеске Свих жалосних радост. Ко је то поред Ње, ко је пао пред Њене ноге и какве је патње принео, ко је према Њој испружио руке, изнемогле од туге и немоћи? Зар то нисмо ви и ја?
Ми смо данас дошли да изразимо поштовање Царици Небеској, ми смо данас похитали под покров Радости свих ожалошћених. Сваки од нас је дошао са својим патњама, које су данас безбројне. Овде су и наше болести, и патња због болести наших ближњих. Овде је и неизмерна туга нашег срца, која нас оптерећује због наших грехова, овде су и наше заједничке патње. Сви ми, који смо овде дошли, налазимо се под јармом житејских страдања. Поред тога, сада се опет, као некад, бурни таласи подижу и на сам темељ нашег живота - на нашу свету Цркву.
Често се дешава да многи изгубе наду у Бога и у Пресвету Богородицу. Када доћу до потпуне изнемоглости, постављају питање: "Зашто је и због чега тај бесконачно жалосни живот - страдање?" Човек се рађа са вапајем, у страдањима, страда читавог живота и умире у страдањима.
То питање нипошто није излишно, јер га постављају сви људи. Одговор на њега, међутим, добијају од самог живота и животом. Тај одговор зависи од једног суштинског момента, односно, зависи од тога, како човек верује.
Људи који су непросветљени светлошћу еванђелског учења и који су искусили живот с његовим преокретима и привидно бесмисленим смењивањем радости и патње, почињу да сматрају да је највећа срећа на земљи уопште се и не родити и не видети сунчеву светлост, јер је за њих живот "случајан и узалудан дар". Тада почињу да живе од данас до сутра, да једу, пију и да се веселе, јер ће сутра ионако умрети. У обезбоженом свету, нису ретки ни случајеви самовољног и дрског прекраћивања сопственог живота.
Међутим, блажен је онај којем светлост Христовог учења озарује згуснуту таму живота, кога снажна десница Божија води по непознатом путу и кога покров Царице Небеске заклања сигурније од сваке друге заштите. Наиме, Господ управо њима открива велики смисао животних патњи које, слично лествици, воде човека ка духовном узрастању, а заједно са њим и ка блаженству у Богу.
Нећу се уморити понављајући вам речи Светих Отаца, који су прошли сурову школу патњи и познали спокојство и радост у Богу. То су оне речи, у којима се налази стожер наше снаге, да се не бисмо поколебали: "На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему - Бог."
Ето у чему је наша нада и снага - у непоколебивом уверењу да се у свету ништа не дешава без Бога, него да се све дешава или по
Његовој вољи, или по Његовом допуштењу. Све што је добро, савршава се по Његовој вољи и по Његовом дејствовању; када нас покровитељство Божије напусти због нечистоте и окорелости срца, тада се допушта да нас тиранише ђаво или срамне телесне страсти.
Управо се у томе крије узрок несрећа које нас сустижу. Постали смо слепи и глуви. Будући окорелог срца, спремни смо свакога да оптужимо, заборављајући да само лични грех може да унакази наш сопствени живот. Бог увек жели да тријумфује истина. Он је Цркви заповедио да је обзнањује свету. На нама је да слушамо глас Цркве, тј. глас истине.
Међутим, и у Цркви постоје патње, и у Цркви постоје несугласице, и у њој се стварају такве околности, због којих смо спремни да посумњамо у истине које обзнањује Црква, па чак да посумњамо и у Самог Бога. Међутим, управо смо у тим тешким тренуцима дужни да имамо на уму да је Бог љубав и добро, и да Он све шаље ради наше користи. Сам начин, на који то Господ чини, не би требало да истражујемо, као што не би требало ни да очајавамо или да негодујемо када не можемо да разумемо шта се догађа. Човек управо у таквим околностима показује подвиг вере и бива овенчан спасењем.
У тешким тренуцима, жалост, тескоба и недоумица обузимају срце, иако би управо у то време требало да се повучемо у своје срце: зар није баш оно узрок туге - оно, моје срце, које се буни против промисла Божијег и захтева од Бога одговор зашто се нешто догађа овако, а не другачије? Требало би да у своје срце урежемо једно једино знање: ма шта да чини Господ, Он то чини ради наше користи, а ми смо дужни да све прихватамо с благодарношћу, као од Доброчинитеља и од Доброг Владике, макар то за нас било и болно. Тако су поступали људи Божији у свим временима, тиме су пролазили кроз тескобу животног пута.
Колико се пута у историји Цркве против ње подизала силна олуја! Колико пута су то верујући осећали и на "сопственој кожи"! Непријатељи Христови су се наоружавали против ње (Цркве) почев од њеног младалачког узраста. Тако се у првим вековима хришћанства чинило да млада Црква Христова неминовно мора да пропадне. Хришћане су убијали, храмове рушили а свештене књиге спаљивали. Међутим, Црква је преживела: иако је још увек била малобројна, била је силна духом.
И колико су се пута у другим, познијим временима, таласи лажних учења подизали на Цркву, на извор живота! И не тако давно, пре седамдесет година, смишљани су лукави планови за уништење Цркве: "Ми морамо ступити у одлучну и беспоштедну битку са свештенством.
Његово противљење морамо угушити са таквом суровошћу, какву неће заборавити нн за следећих неколико деценија." Чак и након што је овакав план спроведен у живот, Црква је прежнвела, иако, заиста, неће заборавити оне, што су дали своје животе за нас, за нашу Цркву и за истину. Када су страшни прогони Цркве тек започели, пророчки су одјекнуле речи једног од јерарха наше свете Цркве, митрополита Сергија (Старогородског, касније свјатјејшег патријарха): "Да, догађаји који прете могу збрисати руско царство, али Црква не може пропасти."
Пророштво се и остварило. Зашто, међутим, и због чега, Бог допушта да пропадне Његово дело? Зашто Господ, будући Владика природе, није спречио буру и смирио ју на самом почетку?
У извесној мери, Свето Писмо то објашњава тиме, што се у суровој школи одгајају душе.
Где је вера ваша, пита Христос Своје ученике (Лк. 8; 25). Где је вера ваша, пита Он и нас.
Спољашњи порази су наши тријумфи и страдања Цркве представљају услов њеног препорођења и спасења. Господ нас учи да тријумф Еванђеља не очекујемо од спољашњих узрока и да је Он ризницу Еванђеља у "глинене сасуде" сместио због тога, да би сви јасно видели да се сила Божија у немоћи показује. Све земаљске власти могу да се уједине против хришћанства, "глинени сасуди" могу да буду разбијени, али оно што се у њима садржи никако не може да буде коначно и без трага уништено: истина ће и поред тога блистати на земљи. Бог ће у датом тренутку притећи у помоћ и неће допустити да до краја пропадне.
Сетите се: кад се боримо са таласима на узбурканом житејском мору, Господ нас покрива, а Пресвета Богородица посредује за нас, јер су они с нама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20). Истина, понекад се догађа да Божија помоћ не дође одмах, да Спаситељ оклева. У томе се и састоји више искушавање вере.
У светској историји се више пута догађало да је Бог наводио Своје најпреданије и најверније слуге да до краја испију чашу искушавања - земаљских недаћа, да би их затим, након страшног мучеништва, опозвао из света. То су најсавршенији људи, и они су бивали очишћени као злато у ватри.
Имаћемо на уму, пријатељи моји, да нам искушења бивају послата ради наше користи и да Господ не допушта да било ко буде искушаван преко своје мере.
Ако Бог оклева да помогне, онда ћемо стрпљиво сачекати на ту помоћ! Ако се ветар појачава а ноћ постаје све мрачнија, онда ћемо им супротставити своју чврсту веру; садашњим делима - супротставићемо дела будућа, вечери које је окончано у сузама - зору утехе; неправди која нас мучи супротставићемо васпостављање истине, које ће бити неминовно и вечно; царству безакоња, које има крај, супротставићемо Царство Божије које неће имати краја и у којем ће Бог обрисати сваку сузу у нашим очима.
Пресвета Богородица ће увек бити са оним, ко је веран Њеном божанственом Сину, и ко на Његов призив иде путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и прва Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже помоћ Господњу и Њену милост.
Тако ће бити увек, до последњег часа и до последњег тренутка живота света.
Нека наше верујуће срце, које познаје силу посредовања Пресвете Богородице, свагда обитава покрај ногу Мајке Божије са својим уздасима, потребама и жалостима, са дубоким покајањем у свим искушењима и у тренуцима оплакивања грехова.
Нека Она, Свих жалосних радост и наша Небеска Мати, рашири Свој моћни покров и нека заступи, спасе и помилује све нас. Амин.
24. октобра (6. новембра) 1990.
АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)
ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!Писма духовног руковођења за савременог човека