Началници људског рода, првоздани њуди живели су у близини Божијој, слушали су глас Његов и разговарали са Њим. Свети Јован Златоусти пише да је човек ''живео у рају наслађујући се разговором са Богом и радовао се што је могао да се обраћа Господу слободом детета према оцу… Анђели су дрхтали пред Богом, Херувими и Серафими се нису усуђивали да гледају у Њега, а човек је с Богом разговарао као пријатељ с пријатељем.''
Овај разговор, ово општење јесте молитва. Трајала је све дотле док је човек волео Бога и док је био послушан Његовој светој вољи. Непослушањем вољи Божијој човек се удаљио од очинске љубави Његове, те тако лишио себе општења са Творцем својим. Покушај и напор човека да превазиђе беду отућености и одступништва од Бога и да приведе ум, срце и свеколико биће у исправну, природну, здраву везу са Богом, у везу која јесте блаженство, зове се духовни живот. Пут духовног живота на који указују свети оци, пут који води остварењу циља човековог бића неизоставно обухвата молитву.
Када човек, подвижник вере превазиђе свој егоизам, изађе из граница свог индивидуума и кроз веру уђе у нову, онострану реалност, тада је сваки његов покрет повезан са молитвом; он гледа молитвом, осећа молитвом и живи молитвом.
Немогућ је било који вид духовног живота или покушаја приближавања Богу без молитве. Молитвом човек васпоставља прекинути разговор са Богом; њом постаје пријатељ Божији; кроз њу се сједињује са Богом. Свети Јован Златоусти вели: ,,Ако неко лиши себе молитве, чини исто што чини онај који вади рибу из воде. Што је вода за рибу то је и молитва за наш живот.” Зато апостол Павле подстиче: ''молите се непрестано.''
Молитва је, међутим, веома тешка делатност. Потребно је да човек активира сву своју личност у молитви; да разапне своје страсти и грешне помисли које носи у души. ''Молитва је умртвљење представа воље тела” вели свети Исак Сирин, ''али она је и извор спасења.''
Свети оци по преимућству молитвом називају тзв. молитву Исусову, умно-срдачну молитву. Ова молитва је централно занимање благочестивих хришћана, поготово монаха у свим манастирима; посебно је омиљена на Светој Гори Атонској. О тој молитви ћемо покушати да кажемо неколико речи.
У наше време молитва именом Исуса постаје све распрострањенија на свим континентима. Много тога написаног о њој заслужује пажњу; али истовремено, било је изречено и много неприличних идеја. Целокупна теорија ове молитве могла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена у хришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци и учитељи Цркве на све начине убеђивали боготражитење да Исусовој молитви треба приступити бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошао овај подвиг.
Шта је Исусова молитва? Њена спољашња форма лако се учи. Она се састоји од свега неколико речи: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме.'' Ова реченица по жељи и личној потреби може да се скрати или да се прошири. Можемо да се молимо говорећи: ''Господе Исусе Христе, помилуј ме.'' Исто тако уз додавање речи грешног, можемо да изговарамо: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну).'' Свако је, међутим, слободан да кроз своје лично искуство открије посебан склоп речи који одговара његовим личним потребама. По предању филокалијских Отаца постоје три категорије молитве, које нису независне једна од друге, него су само различити ступњеви једне исте реалности.
Први ступањ јесте молитва уснама, молитва вербална. Много година верници изговарају молитву: ''Господе Исусе Христе...'' гласно, не тражећи вештачке начине сједињавања ума и срца. У манастирима, на пример, непрестано и на сваком месту молитва се изговара, без обзира на то које се послушање обавља. И док је монах у кухињи или у башти, или били чим да се бави, он непрекидно призива Име Христово. Ако неколико монаха заједно обавњају неко послушање, они се тада труде да избегавају многословље и празнословље заједно се молећи. Наиме један изговара: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а други додаје: ''помилуј нас,'' а остали умом прате изговорене речи. Исто чине и благочестиви хришћани у својим породицама. Тако се и све оно чиме се молитвени људи баве напаја молитвом и све постаје једна литургија, један славопој Богу, једно непрестано богослужење. Ту се вера и живот поклапају, теорија и пракса постају једно. Свака стопа земље постаје свети олтар са којег се узноси богоугодна жртва Богу. То значи да оно што заокупља пажњу како почетника, тако и онога који је већ узрастао у молитви, јесте покушај да се свакодневни живот усагласи са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе је показало да се, Божијим дејством, ум сједињује са срцем када монах прође значајан период испуњен послушањем и уздржањем и свеукупним подвигом, када се његов ум и само тело старог човека у довољној мери ослободе власти греха.
Други ступањ је умна молитва. На овом ступњу молитве, речи се не изговарају гласно него умом; не покрећемо усне и језик. Умом изговарајући речи, покушавамо да схватимо њихов смисао и да лагано свој ум затворимо у речи молитве. Паралелно с тим, упорно се одбацују помисли које нас везују за свет, као и маштања, не само она грешна, него и она која су наизглед добра. Када се налазимо на било којем од прва два ступња, још увек смо у спољашњој молитви. Ту се ми још обраћамо Богу тражећи нешто од Њега. Но, та спољашња молитва је неопходна да би се дошло до унутрашње, до умнно-срдачне молитве, где се Бог обраћа нама. Молитва не значи да чинимо само одрећене благочестиве радње и да изговарамо благочестиве речи. То није нека тренутна радња, већ једно трајно стање. Молити се значи непрестано стајати пред лицем Божијим и изграћивати са Њим личну везу. Молитва је сазнање у сваком дамару свог бића да постојим да сам истински жив само у Богу и да је Он у мени. Овоме се на првом и другом ступњу тежи; на трећем ступњу, овакво стање и осећање се задобија.
Трећи ступањ јесте умно-срдаћна молитва, и одликује се повезивањем ума и срца. Да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве при разним делатностима, неопходно је и планирано, систематско практиковање. То значи у одрећено време одређен број молитава се изговара под одређеним условима. Иако ниједан положај тела нема вредност сам по себи, подвижник молитве најчешће у некој замраченој просторији, седећи на ниској столици, покушава да умири све покрете душе и тела и приклања главу према грудима; у себи изговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а затим при издисању завршава молитву ,,помилуј ме грешног. ” При удисању, пажња ума у почетку прати кретање ваздуха и зауставља се на горњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мисли бивају сабраније, а ум се смешта у близини срца или чак може и да уђе у срце.
Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види не само физичко срце, него и оно што се у њему (на духовном плану) дешава; каква осећања се у њему рађају; какве мисаоне представе долазе споља. Таква пракса може довести до тога да монах боље осећа своје срце и да у њему пребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегава психосоматској техници.
Молитва која је почела као молитва уснама, где се речи изговарају гласно, споља, постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје наш саставни део; почиње да се изговара сама. Врхунац ове молитве је када се одозго дарује подвижнику пламен који наслаћује срце осећњем љубави Божије и који узноси до духовних вићења. Понекад бива праћена и виђењем светлости. Тај пламен, међутим, не може се привући никаквом вештином, него се увек добија благодаћу Божијом, као дар Божији.
На прва два ступња молитве наглашено је оно што чини човек. На трећем, пак, ступњу иницијативу преузима небески Пријатељ човеков; Његово дејство је темељ заједнице. Зато свети Григорије Синајски и каже да је молитва Бог. Не нешто што ја започињем, него заправо нешто у чему ја учествујем. Не што чиним ја, него Бог у мени. По речима апостола Павла: ''не живим више ја, него Христос у мени.'' На овом ступњу, човек је дужан да ћути и да пусти молитву да се одвија сама, тј. да остави Богу да говори. Другим речима, истинска, права, аутентична молитва се збива када престанемо да говоримо и када почнемо да слушамо, с пажњом у срцу, безгласни глас Божији. Ту молитва није нешто што ми поседујемо, него се читаво наше биће претвара у молитву. Сав живот постаје славословље; свако дело, свака енергија, чак и један осмех, треба да буде химна Богу, молитва. То је оно што је потребно свету: не људи који изговарају молитву ређе или чешће, него људи који јесу молитва.
У молитви Исусовој постоји један кружни ток – непрестано смењивање усхођења и силажења. У првој половини молитве узносимо се Богу говорећи: ''Господе Исусе Христе, Сине Божији,…'' а затим враћамо се себи скрушено: ,,помилуј ме грешног.” Ова два момента повезана су речју помилуј. Реч помилуј премошћује понор између праведности Божије и пале природе човекове. Онај ко говори Богу помилуј ме, оплакује своју недостојност, али истовремено показује један вапај наде. Говори не само о греху, него и о његовом превазилажењу. Потврђује да нас Бог, у свој својој слави прима иако смо грешни; довољно је само да ми прихватимо да нас Он узме у своје наручје.
Молитва Исусова није резервисана само за неке затворене, посебно посвећене кругове, на пример монашке. Напротив, она припада свима који чезну за Христом и свакоме омогућава да ступи у везу са Њим, без обзира на звање и достојанство, без обзира на образовање и узраст. Она се као темељ духовног живота препоручује свима и на сваком месту.
Неће бити на одмет да нагласимо да у молитви Исусовој нема ничег магијског и аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо заповести Христове, узалудно ће бити и призивање Његовог имена. Он сам је рекао: ''Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима'' (Мат. 7,21). Онима, пак, који молитву раздвајају од добродетељи, најавио је страшну пресуду: ''Никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње'' (Мат. 7,23). Молитва није ствар интелектуалних спекулација. Често мислимо да су разговори о духовним темама довољни за духовни живот. Оно што је Бог Светим оцима и подвижницима Цркве даривао после неколико деценија проведених у подвигу, данас би многи хтели преко ноћи, магијски, само техником изговарања речи молитве да постигну. Право стање стрвари је, међутим, другачије. Као што је Мојсеј стрпљиво подносио тешкоће подвига да би видео Онога који је невидљив, тако и ми морамо одлучно и истрајно да водимо духовни живот – живот и молитве и добродетељи – да бисмо се коначно сјединили са Тројичним Богом. Постоје такође, бркања молитве Исусове са јогом, будистичком праксом, трансцендеталном медитацијом и томе слично. Главна разлика између хришћанства и свих других праваца састоји се у томе што је у основи нашег духовног живота Личност Бога која се открива личности верника, док поменути други путеви следбенике одводе у област апстрактног, трансценденталног Апсолута, у имперсоналну аскетику, где нема ни Бога нити човека као личности. Циљ молитве Исусове је задобијање Духа Светога. Другим речима, циљ молитве је истоветан са циљем читавог нашег духовног живота, и постојања уопште, а то је обожење, уподобљење наше личности Богу. Исусова молитва је наша делатност којом сарађујемо са Божанском благодаћу на овом Свештеном путунашег сједињења са Христом. Почињемо од просте, спољашње молитве која одговара нашем духовном узрасту, и полако напредујемо; наш живот још овде, у историји, постаје један са Његовим животом и нетварна светлост преображења прожима сваки делић нашег бића, претварајући га у присуство Божије, при чему Бог остаје Богом, а човек увек остаје човеком.
