среда, 15. мај 2013.

МОНАСИ ЖИВЕ ЗА НЕБО














    На питања одговара Игуман Цетињског Манастира - Лука (Анић)

        - Кажите нам нешто више о монаштву?
         Слушати о монаштву не значи и сазнати нешто више о томе, јер постоје ствари о којима се говори, али и оне које се живе. Монаштво је тајна будућег вијека. Као што су анђели свјетлост монасима, тако би и монаси требало да буду свјетлост људима својим начином живљења. Монаси не живе за земљу, живе за небо, не одбацујући тиме овоземаљско. Монашко повлачење из свијета је усредсређивање на живот са Богом, усредсређивање на Онога који нам због свакодневних послова измиче.
Монаси Бога хоће цијелог, желе стално да буду са Њим, стално Њега да гледају и у томе се састоји сав монашки живот, необичан за овај свијет. Има свијет поштовања за монашко живљење, али да ли има и разумијевања? Људима из свијета чини се да монашким начином живота ишчезава личност, прије свега у завјету послушности гдје се одбацује своја воља и начин расуђивања, да би се прихватила Божанска. Али ми своју вољу одбацујемо због своје грешности чиме коријен те грешности стављамо по страни и идемо на нешто друго "не онако како се то мени чини него како то неко други каже". А ту је поново и увијек Бог који ће дати да тај други каже по Њему, наше је само повјерење.
         Да би схватили монашки начин размишљања, гледајте мало како монаси свијетле и биће вам јасно, јер Бог је тај који нам даје радост, не могу људи сами себи радост да створе. Због овакве послушности и одрицања од земаљског, чак и од сопствене породице да би читав свијет постао та породица и да се љубав не би ограничавала на један уски круг, Бог даје монасима радост да живе као што је Христос живио на земљи и како ћемо, ако Бог да, сви живјети у будућем вијеку.
       
        - Имају ли дјеца која су побачена душу и куда њихове душе одлазе?
         И те како имају душу. Неки Свети Оци кажу да ће сва побачена дјеца бити мученици Господњи. Велики духовник прошлог вијека, отац Епифаније Теодоропулос из Атине када му је једном приликом дошао неки грчки пар и испричао да, пошто већ имају троје дјеце а на путу је четврто које се не уклапа у њихове животне планове, па су одлучили да изврше абортус, дао им је необичан савјет. Рекао је: "То дијете које вам толико смета је исто ваше те ја предлажем да га удостојите рођења и Светог крштења, а ако вам је већ много дјеце, убијте једно од троје старијих". Отац Епифаније је тако, срећом дозвао памети овај грчки пар.
         Скоро сам читао виђење једног светогорског старца који је у једном од својих иступљења, у којима човјек заиста види тајне Божије, а којих само велике слуге Божје као што су светогорски пустињаци и они који су се потпуно предали Богу на служење буду удостојени, каже да је видио понор плача и урлика нерођене убијене дјеце. Причала ми је једна жена да је ту ноћ када је побацила дијете сањала како лети космосом а у сусрет јој долази мали фетус и каже "мамице зашто си ме бацила" и одлази негдје... Што је најгоре, чедоморстава, јер абортус није ништа друго, има највише у хришћанским земљама. У овом нашем европском свијету са загађеношћу цивилизације и лажним човјекоцентризмом гдје "сам ја центар свијета", људи праве планове о животу из којих искључују Бога. Рађање дјеце је једна од ствари у којој Бог дјелује. Чинећи чедоморство ми Бога спречавамо у нечему, а тиме га тјерамо из свог живота.
         Чедоморство је велики гријех а велика је радост када се неко дијете роди на свијет. Ако убијете ту бебу која би одрасла и постала човјек, уништићете све оно у шта Бог цијелог Себе улаже а ту малу душу лишити чак и могућности да уопште види овај свијет.
         Чедоморство је заиста велики гријех али нема гријеха  који   Господ  не  прашта  ако  има покајања.

         Деца

         „Дечје Јеванђеље", Глас Цркве, Шабац-Београд-Ваљево, 2004.

         Деца су најомиљеније Христово друштво. Бежећи од људске злобе и пакости, налазио је тихо скровиште у дружењу са децом. Деца су Га волела и непрекидно ишла за Њим. Он им је причао приче, говорио о Својој служби Богу и људима, саветовао их да слушају родитеље и упућивао како да постану добри људи.
         Родитељи су доводили децу да стави на њих руке и да их благослови. Једанпут се толико деце око Њега окупило да наста неподношљива граја и вика. Пењала Му се на леђа и рамена, увлачила у широки огртач, грлила Га и скакала око Њега. Апостоли збуњени почеше терати децу и бранити им да прилазе. Господ их благо укори и рече:
         - Пустите децу нека долазе к мени и не браните им. Такви су житељи Небеског Царства.
         Другом једном приликом је рекао:
         - Заиста вам кажем, ако се не поправите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.
         Љубав између Христа и деце, створена пре две хиљаде година, траје до данас и трајаће вечно.

                                        Преузето из часописа: ''Светигора'' јул, 2006.