Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!
"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебрегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."
Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињући милост Божију да му опрости његова прегрешења.
***
Преподобног Герондија, првог житеља скита Свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.
***
У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш (тј. грчки) морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.
***
"Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили", рекао је један старац.
***
Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је горе-доле и говорио: "Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога" и "Свети Врачи Бесребреници, заступајте овог слугу пред Богом." Због својих болесника одлазио је и на пецање, а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе и да оздраве.
***
Незаборавни Симеон, исихаста из скита Свете Ане, посветио се служењу старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији[1] посвећеној празнику Сретења Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у шездесет деветој години.
***
Догодило се да су оци из Новог Скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: "Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци."
Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:
"Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!"
***
Један старац је рекао:
"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."
***
Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из скита Свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.
***
Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из скита Свете Ане, није се истакао само у нашим отаџбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали саградио је каливију[2] у част Рождества (Рођења) Христовог. Овде је свакоме нудио гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947. године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.
***
Други милосрдни рибар био је отац Софроније из скита Свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона,[3] у каливији "Ловиарика". Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се одатле безуспешно вратио. Демони су му се иронично изругивали: "Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио" (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности (добровољном сиромаштву), али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.
***
Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.
У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:
"Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу."
***
Један старац је казивао:
"Понекад говоримо да имамо љубави, али каква је то љубав? Мислим при том на духовну љубав и не говорим о љубави световној. Како човек може да достигне оно стање у којем ће васцело човечанство сматрати за своју браћу и сестре? Неки од тих људи су идолопоклоници или Јеховини сведоци. Па ипак, они су браћа по телу али не и по духу, како су то православни једни другима. Без обзира на то, они су наша браћа по крви. И за њих морамо проливати сузе. А опет, ако православни постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према томе, далеко сам од истинске љубави."
***
Живео једном један подвижник, којег су познавале готово све пећине на Атонском полуострву. Имао је радосно и блиставо лице. Његово стрпљење и његова истрајност били су толики да је постављао посуду за сакупљање воде и требало је да прође двадесет четири часа да би се она напунила! Преклињао је да се упокоји на дан Воздвижења Часног Крста, који се празнује 14. септембра, јер Оци кажу да на тај дан не постоје митарства која од душа траже одговоре. Био је сасвим убог. Ништа није поседовао, али је зато његова душа била украшена христоликом љубављу. Ако би дознао да се негде неко разболео, радосно је одлазио тамо да пази на ту особу и да је служи. Увек је био спреман да помогне, да служи и да брине о старијима. Бринуо се о петнаесторици старих и болесних подвижника! О, човече Божији! Ти си уистину подражавао нашег Владику! Постао си ревнитељ и следио си пример Христа, Који је опрао ноге Својим ученицима.
***
Старац Гедеон из Велике Лавре једноставно је постао други Павле. Док је гледао како лети авион, почео је да се моли:
"Шта радиш тамо, оче Гедеоне", упитали су га.
"Ето, молим се на бројаници да се авион не сруши и да људи који путују безбедно и неповређени стигну на своје одредиште", одговарао је на свој уобичајени, простодушни начин.
***
Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло озбиљне болести. Посетио га је отац К. "Како си, оче", упитао је старац Харалампије. "Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче." "Имаш ли хране? Ја имам мало двопека", рекао је он и с напором се придигао, испруживши колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну хлеба. "Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене." "Тај чин ме је толико укрепио", казивао је касније отац К., "да ћу га добро памтити док сам жив. Он се рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се упокоји!"
***
Један старац је говорио: "Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!"
***
Старац Авакум био је ученик љубави.
Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.
Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.
***
О старцу Авакуму с правом је речено: "Једно је сигурно у вези с тим човеком: он је ближње привлачио као лековити извор."
***
Старац Н. је давао све што је имао. "Бог љуби ведрог даваоца", често би говорио овај незаборавни монах.
***
У скиту Свете Ане живела су у заједници петорица милосрдних монаха. Они су лимуновима и наранџама из њихове баште пунили вреће свих отаца који би код њих дошли на бдење.
***
Исто тако, неки други оци сакупљали су поврће из својих вртова и остављали га недалеко од скитске стазе, коју су најчешће користили монаси и мирјани, поклоници и радници, тако да су сви слободно могли да учествују у милосрђу отаца, узимајући све што им је било потребно. Све до дана данашњег, на неким удаљеним стазама, непосредно уз неколицину капелица, може се наћи мало хлеба и маслина, намењених неком уморном путнику. То је знак постојаности братољубивог атонског гостољубља, јер у Градини Пресвете Богородице монаси у сваком посетиоцу виде Самог Христа. То је сагласно са Његовим речима: Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме и Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,35 и 40).
***
У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.
***
Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског - слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве - одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:
"Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!"
***
"Господ ме из сфере (области) теорије (созерцања) спустио на план праксе (делања)", рекао је један борбени послушник. Он се бринуо о свом остарелом, болесном старцу који је патио од губитка памћења, инфекције простате и неконтролисаног мокрења, због чега је послушник бдео током читаве ноћи.
***
Други подвижник је рекао: "Требало би да наша љубав буде подједнако братска и према рођацима и према странцима."
***
У застрашујућој Каруљи живео је руски подвижник, старац Зосима, човек савршене љубави. Помагао је болеснима и хитао где год се указала потреба за његовом потпором. Током рата израђивао је и продавао корпе, што му је омогућило да храни многе подвижнике.
***
Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:
"Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав написао: Ако језике човјечије и анђеоске творим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи (1 Кор 13,1)."
***
Прошло је сто педесет година од епохе Светог Герондија, градитеља скита Свете Ане, када се један див подвижништва, старац Дамаскин, настанио у једној безводној каливији на северној страни скита. Он је био један од најснажнијих стубова овог скита током 16. века. Никада није узимао ништа осим двопека и воде. Његове молитве поседовале су ретку топлину, љубав и састрадање са читавим светом. Услед обиља љубави пламтео је као запаљена светиљка.
Обично се молио на овај начин:
"Боже мој, учини да се сви идолопоклоници, неверници, безбожници, јеретици и кривоверци покају, да се поуче истини и да поверују у Тебе, да постану једно стадо са једним Пастиром, да прославе Тебе, Јединог истинитог Бога у Тројици - Бога Оца, Сина и Светога Духа. Слава Теби, Боже! Да нико не буде изгубљен, Господе!"
Често је бивао у иступљењу (екстази) и у тим приликама созерцавао је велика тајинства, након чега је бивао испуњен божанском радошћу и славословљем.
***
У време кад је мој незаборавни старац одлучио да напише Успомене из Градине Пресвете Богородице, био је болестан и није био у стању сам да пише. Међутим, кад би се нашло слободног времена, он ми је приповедао а ја, најнедостојнији од свих, с његовим благословом бележио сам оно о чему је говорио.
Писали смо о његовом сабрату, монаху Стефану, последњем који је преостао из њиховог братства. Познавао сам га, дописивао сам се с њим и често сам гостовао у његовој каливији.
***
"У нашој каливији нисмо имали животиње за пренос товара", причао је мој старац. "Без обзира на то, имали смо благословену 'товарну животињу' љубави, по имену Стефан. Готово за све време док је на леђима носио прекомерни товар и успињао се са пристаништа на брдо, гласно је изговарао Молитву Исусову. Оци у скиту знали су да долази о. Стефан, јер су могли да чују добро познати звук његовог гласа: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме'. Често се дешавало да, разговарајући са неким, простодушно и гласно понови исту молитву, не обраћајући пажњу да ли ће особу с којом разговара довести у незгодан положај.
Будући да је био родом из Спарте, имао је тврд карактер и његово опхођење било је грубо, оштро и озбиљно. 'Строг монах', рекли бисте, уколико га добро не познајете. Он је, међутим, имао невероватно осетљиво срце, препуно љубави и благости према сиромашнима. Људи на Светој Гори постају непосреднији и једноставнији. Спадају маске световне учтивости и лицемерне љубазности. Људи бивају освештани у купељи искрене, нелицемерне љубави, каква се не може открити нигде у спољашњем свету.
Никад нећу заборавити љубав и самопожртвованост оца Стефана. Увек је носио најјефтинију одећу, радио најтеже послове и јео најслабију храну. Обично је сакупљао храну која је преостала од претходног дана, стављао је у једну зделицу, додавао мало воде а затим је мирно појео. Старац Пајсије му је често шаљиво говорио:
'Хеј, старче Стефане! Сећаш ли се оне изврсне хране којом смо се наслађивали у Америци кад смо јели као краљеви, а ти сад једеш те сплачине?'
Он би с одобравањем и готово незаинтересовано климнуо главом, задовољно празнећи ону зделу као да узима најобилнији обед. Своју каливију сматрао је за палату на Небесима која по удобности и радости превазилази америчке облакодере, а своју храну за најбољу на свету."
Кад је оболео од цирозе јетре, посетили смо га у његовој каливији. Затекли смо га како спава за столом. Понудили смо да га одвеземо у Солун ради лечења, али је он то одлучно одбио. 'Ако наша Пресвета Богородица жели да будем исцељен, онда је то добро. Шта год је Њој угодно, и како год Она жели, али нећу да напуштам Атос', одговорио је он. Овај незаборавни монах био је тако суров према себи, а тако благ према убогој браћи. Његово огромно бреме показује подвиге његовог милосрдног срца, док је пешице корачао по стенама, носећи храну и лекове убогим подвижницима. Често би их натоварио на мазгу и путовао ноћу, да његова врлина не би била јавна."
***
Мој старац је говорио:
"У скиту Свете Ане живео је један старац по имену отац Петар. Имао је деведесет пет година. Обично је седео на отвореном простору испред скита и крпио чарапе тамошње браће. Док је то чинио, настојао је да остане неприметан, имајући у виду еванђелску изреку: Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3)."
***
Један сиромашни старац - подвижник рекао је свом суседу: "Дођи, брате мој, и види какву љубав Оци поседују! Нашао сам хлеб, воће, сир и рибу коју су ми оставили. Управо оно што ми је требало! Слава Богу! Пресвета Богородица је све устројила!"
***
"Молити се за свет исто је што и проливати крв", рекао је Свети Силуан Светогорац, као и: "Наш брат је наш живот".
***
Искрена, непосредна, светогорска и еванђелска љубав красила је и старца Авакума, који је служио као болничар у Великој Лаври.
Данима, ноћима, месецима и годинама, лети и зими, старац Авакум је време проводио погнут над коритом.
Радосно и без роптања прао је рубље болесне браће и сиромаха. Од корита је одлазио до кухиње, где је спремао храну, хранио болесне и снабдевао их опраним рубљем, како би увек могли да буду чисти.
***
Имао сам посебну част да сретнем и упознам старца Модеста из манастира Констамонита, неуморног ученика божанствене љубави. Све његове беседе биле су усредсређене на љубав као врхунац духовног живота. Старац је често говорио:
"Све док не осетимо да целокупно човечанство чине наша браћа и сестре, као и да смо ми њихова браћа и сестре, Дух Свети неће обитавати у нашим срцима. Господ свакога воли истом љубављу, највећег грешника воли као и највећег светитеља. Требало би да и ми на исти начин свакога пригрлимо у својим срцима. Љубав трпи, попушта и подноси јер је Бог - Љубав."
***
Један старац је рекао: "Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу."
***
Браћа из Новог Скита казивала су ми да је старац Неофит, од времена кад се замонашио па до времена кад се у миру упокојио, обитавао у Градини Пресвете Богородице шездесет пет година и да за све то време ниједном није излазио у свет. Овај незаборавни монах показивао је свеобухватну љубав као врлину узвишенију чак и од отшелништва и странствовања. Услед тога на себе би натоварио пртљаг поклоника и носио га од пристаништа до манастирског кириакона (саборне цркве).
АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)