Порекло славе и историјат
Постоје углавном два правца у испитивању њених корена: по једном, она је паганског порекла - словенског или грчког, а по другоме, она има Црквено утемељење и формира се, углавном у данашњем облику, у време духовних реформи у младој Жичкој, односно Пећкој Архиепископији, које је предузео и извео њен први Архиепископ - Свети Сава (XII век). По првом схватању, она је митолошког порекла и представља хришћанску адаптацију култа митског претка или кућног бога, а по другом, она је потпуно црквеног и библијског порекла, и типично црквеног значења и намене. Да је она митска по своме значењу и намени, она би била у потпуности окренута димензији прошлости и подземљу, подсвести и сл. - а она није таква, него представља типично верски узлет и молитвени разговор са одређеним светитељима, Анђелима и Богом. Када се у молитвама спомињу преци, њихов помен је типично молитвено присећање (саспомен, заједнички помен). То молитвено присећање предака је дужност Хришћана из најранијих времена, а не неко митско обраћање. Извесни елементи крсне славе, само су одраз свеукупности коју она има у виду и укључује у себе, и јасан показатељ који адекватно илуструје основну догму хришћанског натприродног откривења: да је Хришћанство вера искупљења. Зато све акте Крсне славе треба схватити као дело искупљења и као изображени и осмишљени природни основ који у вери натприродног Божијег откривења има своје право значење и праве перспективе - према натприроди и есхатону.
У науци је сачуван први податак ο овом празнику из подручја Охридске Архиепископије из 1018. године, са територије данашње Албаније, али међу Словенима; међутим, није јасно да ли је то била свечаност ускопородична, каква је данас у нас слава, или локални празник села - града, храма - цркве у месту. Када би једна породица примила Хришћанство, домаћин као њен најугледнији члан узимао би име светитеља на чији дан се крстио, славио тај дан, а онда његова породица настављала, држећи тог светитеља као свог породичног заштитника. Једном примљена слава не мења се, него се наслеђује; ако дође до њене промене, онда за то треба да буде велики разлог и јак мотив. У том случају стара слава куће се не предаје забораву, него се држи као споредна; у народу се различито именује: мала слава, прислава, прислужница, прислужбица, прислужба, преслава, породична заветина. Смисао славе је у упућености Богу, чија благодат освећује и богати све непропадљивим богатством: дом, укућане, госте. Поред Срба, славу данас имају и неки од суседних народа: Хрвати, посебно на острвима и у Приморју, и држе је као остатак своје "старе вире" (вере) - свакако Православне, па неки Албанци мухамеданци - што јасно указује на њихово и српско и Православно порекло; затим многи Румуни међу које је дошао велики број Срба и асимиловао се, уложивши свој духовни и културни прилог у њихову укупну културу.
Поједине породице имају за своје патроне Србе светитеље. Реч је о породицама које су мењале славу или су касније примиле Хришћанство, а постоји могућност замене према имену или датуму празновања: краља Стефана Дечанског славе, рецимо, уместо мученика Мине, јер им је спомен истога дана; или Св. Алимпија Столпника уместо Св. Георгија, јер је тога дана спомен освећења капеле Св. Георгија у Св. Софији Кијевској.
Славски обред
Садржину славског обреда у најбитнијем смислу представља молитва за освећење славског колача, жита и вина. То су дарови који представљају бескрвну жртву, спремљену:
У славу Бога,
У част Светога (његово име),
За покој душа преминулих чланова те породице (или заједнице, организације, итд.),
За здравље и напредак ових који су славу припремили.
Кроз та четири елемента, види се сажета слика Цркве као заједнице: Бога, светих, преминулих и живих. Обред је исти, па било да је у питању слава породична, школска, болничка, храмовна, сеоска, градска... После освећења пева се тропар славе, јектенија са наглашеним мољењем за добробит и здравље, благосиљање хлеба и вина, резање колача крстообразно по доњој кори и преливање вином по линијама куда је колач пререзан. Ово је пренето из проскомидије Великог четвртка, кад се спрема Причешће за болесне за целу годину. После тога се пева тропар мученицима и Апостолима и призивање пророка Исаије да се радује због Богородичиног зачећа Емануила. Врхунац обреда представља свечано ломљење хлеба и његово дизање увис у славу Бога, и у част светитеља који се тог дана празнује.
Овај обред представља за српску Православну породицу чин њеног уцрквљења, усељењем Цркве и Божијег благослова у њу и дом у коме живе. Сачувано је у неколико рукописних и штампаних издања овог обреда из разних времена који показују непромењеност те традиције, али се понегде одступало обликом, све док Митрополит Михаило није коначно дао данашњи облик обреду (1862). Све варијанте су у основи исте, али се разликују у појединостима и детаљима. Слава је, значи, наше молитвено обраћање светитељу заштитнику породице, за посредовање у молитви - Богу, а не парастос светитељу.
Сам обред се обавља над столом, свештеник а и приутни окренути према истоку. Свештеник окади славску икону, колач, жито, вино и све присутне, отпева тропар и кондак светитељу који се слави, и очита молитву. Затим узима у леву руку колач, и држећи га поред кољива, благосиља обоје десном руком говорећи: "Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим, сада и увек и у векове векова, Амин." Потом подиже обема рукама колач и говори: "Во славу и чест Светога (име) приносим ти сја Господи, јегоже молитвами прими всештедре жертву сију в' пренебесниј твој жертвеник." После те молитве, окреће колач на наличје и реже доњу кору у облику крста. Затим се тај рез прелива вином три пута, уз спомињање Свете Тројице. Потом се окреће ка домаћину и заједно окрећу колач подржавајући га одоздо, певајући: "Свјати мученици..", "Слава Тебје Христе Боже..", и "Исаије ликуј.." По завршетку, заједно ломе колач, свештеник узима обе половине, састави их да се наслоне доње коре, целива га и пружа домаћину и осталим укућанима на целив говорећи: "Христос је међу нама." Сви одговарају: "И јесте и биће."
Славски тропари
Тропар, глас 7. Свети мученици, пошто сте храбро страдали и увенчали се венцима славе, молите се Господу да се смилује на душе наше.
Тропар, глас 7. Слава Теби, Христе Боже, Апостола похвало, мученика радовање, чија је проповед Тројица Једносушна.
Тропар, глас 5. Исаије, ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо пресвету Дјеву.
Црквенословенски
Тропар, глас 7. Свјати мученици иже добрје страдалчествоваше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.
Тропар, глас 7. Слава Тебје Христе Боже, Апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед, Тројица Јединосушчнаја.
Тропар, глас 5. Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди Сина Емануила, Бога же и человјека, Восток имја Јему: Јегоже величајушче, Дјеву ублажајем.
Породични карактер славе
Крсна слава код Срба је постала - после Божића - главна свечаност у породици. То је заједничка свечаност породице као заједнице, а не индивидуална свечаност појединог њеног члана. Српска Православна породица у свечаности славе показује се еминентно Православном. Она врши памјат/спомен (грч: μνήμι) своме светитељу заштитнику. Зато у укупном животу народа нема појаве која је тако снажно деловала и тако свеукупно држала у јединству породицу, као што је то Крсна слава - породични празник по превасходству. Њено свеобухватно схватање, добро натопљено саборношћу, код Срба је тако обухватан и укорењен да је потиснуо све индивидуалне прославе, пре свега имендане, а и рођендане, који код Православних Срба никад нису ухватили корене. Ова светковина позната је код Православних Срба у разним временима, почев од најранијих дана и под различитим називима; најчешће кориштени називи су: свети, свето, светац, светога (дан), сведен (добијено сажимањем све и ден), сечеме леб, ломиме леб, дизање славе, кришколач, свечарство, празник, спомен, Крсна слава.
Овај последњи у низу назива, под којим је овај празник данас најпознатији, најмлађи је: настао је у западним крајевима обновљене Пећке Патријаршије (1557. године и касније). Кроз свој назив, он указује на постанак славе код Срба: по једној, то је празник кад је породица или племе примило свето крштење, а по другој, то је свети над чијом је иконом свештеник служио службу када би долазио у одређено племе које се окретало Хришћанству и постепено му прилазило. Постоје индиције да се реч "крсна" у називу, не односи на крст (грч: σταυρός), нити на крштење (грч: βαπτίζω), него на Христа, тј. охристовљење и уцрковљење породице: Χριστός - христити, охристити; мисли се на облачење у Христа (Га 3,27; Рм 6,3) - смисао крштења; калемљење лозе на чокот и њено срастање с њим (Јн 14,4-5).
Преношење славе, наслеђивање и друга правила
Слава се код Срба, по народној традицији, наслеђује али се не дели. Док је отац жив, син или синови не преузимају славу већ је славе са оцем. Преузимање славе за живота оца значи да се породица и формално поделила. Ако отац није у снази, син преузима све обавезе око славе али је отац домаћин славе. Кад отац умре, онда синови преузимају славу. Ако има више браће, могу се договорити да славу преузме само један или је преузимају сви. Прве године по смрти оца слава се држи у породичном кругу, без гостију и великог весеља. Уколико синови нису у могућности да долазе на славу код оца, услед удаљености или других разлога, чим заснују сопствено домаћинство, могу почети сами да славе.
Када син заснује своје домаћинство и одлучи да слави славу, долази код оца на славу, где му отац из своје руке предаје четвртину славског колача. Ту се поздраве по српском обичају, троструким пољупцем, честитају један другом славу, и отац благослови сина и његову породицу, да дуго у здрављу и весељу славе Крсну славу. Син добијени део славског колача односи кући, где га подели са својом породицом, и следеће године редовно слави своју Крсну славу. Овај чин преношења славе није услов да би се са слављењем славе почело. Уколико из оправданих разлога не може да се изведе, синови могу да почну са слављењем и без формалног преношења славе.
Слава се преноси искључиво по мушкој линији наслеђивања. Уколико зет долази у кућу младе (домазет, призетко, уљез) он прима Крсну славу од младиног оца. Једном започето слављење се не прекида. По упокојењу домаћина, домаћица може да настави да слави славу.
Припрема за славу
На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Пошто се гости на славу позивају само први пут, добро је сваког посебно подсетити на долазећи празник. Богатство трпезе и разноликост јела која се припремају за славу, треба да су примерени материјалним могућностима домаћина. Задуживање како би се показали пред гостима богатом трпезом није у духу Православља.
Освећење водице
У време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице треба припремити:
чинију са водом,
мало босиљка,
мању свећу,
кадионицу са жаром,
тамјан,
списак са именима укућана.
Све се то постави на сто у соби где је славска икона,постављена на источном зиду просторије. Пожељно је да на обреду освећења водице буду присутни сви укућани. Зато свештеник обично унапред заказује долазак. У току обреда освећења водице, свештеник ће обићи све просторије куће, и попрскати их са већ освећеном водицом.
Освећење колача и жита у цркви
Икона
Сваки Православни дом треба да има икону своје Крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби, и то увек на источном зиду. Пожељно је да поред иконе кућног светитеља стоји икона Исуса Христа и икона Пресвете Богородице. Славска икона треба да је ионописана по правилима Православља, и да је освештана у неком од храмова. Треба избегавати употребу икона осликаних у барокном стилу, јер оне нису у духу Православља.
Свећњак
Чирак или свећњак са једним краком (или више кракова) у који се углављује свећа. Обично се прави од неког тешког метала, туча, бакра, месинга или, у богатијој варијанти, од сребра. Важно је да има стабилно постоље и да се свећа добро углави да се не би преврнула. Уместо свећњака, може се употребити и теглица напуњена сировом пшеницом, у коју се онда забоде славска свећа.
Свећа
За славу се купује већа свећа, обавезно од чистог воска, и ставља се у свећњак. Славску свећу пали домаћин, уз присуство укућана и најближих пријатеља. Домаћин се прекрсти, спомене у молитви Бога и име своје Крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. То се ради непосредно пре резања колача, ако свештеник долази да то обави у дому. У случају да је славски колач резан у цркви, домаћин пали свећу, по повратку кући. Свећа гори целог дана, а гаси се кад догори толико да не постоји опасност да ће пламен да оштети свећњак, или да запали нешто у близини. Може се гасити на више начина; домаћин се прекрсти, узме мало средине из славског колача и угаси је; домаћин се прекрсти и узме кафену кашичицу вина и лагано сипа уз фитиљ свеће. Свећа која није догорела до краја, пали се другог и трећег дана славе.
Славски колач
Славски колач је, као и просфора, квасни хлеб, и по правилу, замеси се освећеном водицом. Треба га умесити дан пре славе. Колач се носи код свог пароха, у храм коме свечар припада. Носи га, по правилу, домаћин сам или са неким од деце. У случају да је домаћин спречен, колач може однети било ко од чланова породице. Колач се носи рано ујутру, пре почетка Свете Литургије. Осим колача, носи се још чинија са житом, мала свећа, флаша црног вина и списак са именима укућана. По договору, ако је свештеник у могућности, колач се може резати и у свечаревом дому. У неким крајевима се поред колача меси и хлеб у облику крста - крстак. У Нишу и Куманову се тај хлеб назива Света пресвета.
Колач је типична хлебна бескрвна жртва Богу, која се приноси у знак захвалности. Сам колач символише Исуса Христа који је хлеб живота. Након обреда освећења и сечења, колач се исече на кришке и прво се послужи домаћин и домаћица, а после и сви укућани и гости. Сасвим је погрешно колач оставити по страни да остане непоједен.
Жито (кољиво)
Уочи славе припрема се славско жито које се назива још и кољиво. Оно се освећује заједно са славским колачем, при чему га свештеник крснообразно прелије вином. Пред почетак обреда освећења, у средину жита се забада мала танка свећа, која се упали и гори током целог трајања обреда. По завршетку, свећица се угаси и извади. По повратку кући, када се упали главна славска свећа, онда се најпре домаћин прекрсти и послужи житом, а затим и остали укућани. Сваки гост који дође на славу најпре се служи житом.
По учењу Цркве, славско жито се спрема за све славе. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан и Илиндан, јер кажу да су то "живи свеци". Истина је да не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, славско жито има значење библијског символа васкрсења и Православну веру у опште васкрсење и вечни живот (Јн 12,24; 1 Кор 15,36); исто значење има и жито које се употребљава на парастосу, али молитва за његово освећење је другог садржаја и намена му је друга. Жито се, дакле, Невезано за светитеља, спрема за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".
Сама реч "кољиво" нема никакве везе са речима "клати" и "клање", него потиче од грчке речи κόλλυβον (коливон), што значи "зрно".
Вино
Вино је један од основних символа у Хришћанству, и увек символише Крв Исуса Христа, невину Крв проливену за наше спасење. У обреду освећења, славски колач и жито се преливају вином, које треба да буде црно вино, без икаквих примеса и доброг квалитета. Приликом резања колача и преливања вином, обично се говори: "Колач ломили, Бога молили, колач преливали вином, дом се преливао миром, животом, здрављем и сваким добром, амин Боже дај." Уколико домаћин иде у цркву на резање колача, треба да понесе пригодни отварач за вино. Флаша се отвара пре почетка обреда, и затвара по завршетку. Сасвим је уобичајено да свештеник употреби вино за преливање славских колача и жита оних свечара који су заборавили да понесу своје.
Спремање славског колача
Потребно је:
1 килограм брашна
пола литре млека
четири цела јајета
20 грама квасца
1 супена кашика шећера
1 супена кашика соли
Од наведеног материјала се замеси тесто, а буде хомогено и једнолико. Тако добро умешено тесто остави се на топлом да нарасте. Кад је нарасло, узму се три четвртине теста, направи се од њега округла лопта и стави на дно уљем подмазане посуде за печење. Од преостале количине теста направи се пет мањих лопти (просфора). Четири се ставе са стране у облику крста, а пета на средину већег теста. Мање просфоре се украсе хришћанским словима (Ис-Хс-Ни-Ка) и симболима, а читав се колач премаже жуманцетом од једног јајета. Пече се у умерено загрејаној пећници...
Традиционални украси
За посну славу, славски колач се прави на исти начин, само без јаја и млека.
Детаљнија упуства за припрему
Прво се замеси квасац. Ако је квасац пивски, замеси се рано ујутру, тако што се у један мањи суд издроби око 30 грама пивског квасца, налије се млаким млеком, разбију се грудвице и дода соли и брашна, да се може направити ретко тесто. Суд са квасцем ставља се на не сувише топло место, Док квасац кисне, просеје се килограм и по брашна, стави се у суд за мешење и добро загреје поред шпорета. У други суд се ставе 4 жуманца, 1 кашика шећера, 1 кашика соли, парче масти, ускисли квасац, па се све заједно добро измеша, наструже се кора од лимуна, додаје се помало загрејано брашно, па се тесто меси уз доливање млаког млека, док се не добро не замеси. Када тесто почне да се одваја од суда и по њему почну да искачу клобуци значи да је довољно рађено. Да би тесто било још боље, може се за време мешења додавати по мало растопљене масти тако што се на шпорету растопи 100 грама масти па се за време мешења додаје по мало у тесто, а при том се квасе и руке па се тако масним рукама наставља мешење. Ако се тесто овако меси, онда ће колач бити много сочнији и укуснији. Затим се тесто покрије чистим столњаком, и остави на топлом месту, поред шпорета да нарасте. Тесто је готово кад напуни суд. Изручи се на даску за мешење и прави се славски колач.
Изглед самог колача зависи од умешности домаћице. Колач се прави у облику округлог хлеба. Оно што је важно је да колач буде прекрштен, тј. да има шару у облику крста и да буде опточен венцем од уплетених плетеница који се нарежу малим ножем. Украс самог колача не може се правити од киселог теста, па треба замесити посно тесто без јаја и млека, па се таквим тестом праве украси по колачу. Од теста се прави све оно што се жели у кући: птице, које представљају здравље и весеље; грозд да би виноград добро родио; буренце да би у кући свега било у изобиљу, а најважнији је украс поскурица (печат) са знаком Ис-Хс-Ни-Ка. Сваки украс на колачу има своје место и значење. Цео колач се премаже жуманцетом, а украс се оставља белим. Колач се ставља у пећницу и пажљиво пече. Добро испечен колач извади се из пећнице и калупа, расхлади и однесе на место.
Колач се меси посан ако крсно име пада у посне дане. Меси се на исти начин као и мрсан, само без млека, јаја и масти.
Спремање жита
Потребно је:
200 грама пшенице
200 грама шећера
200 грама млевених ораха
1 ванилин шећер
мало свеже наструганог орашчића
шећер у праху
Славско жито (кољиво)
Пшеница треба да је најбољег квалитета, и да су зрна цела. Најпре се претреби од свих нечистоћа и добро опере у хладној води. Онда се добро скува, уз повремено мешање и доливање воде. То се ради да се пшеница не би залепила за дно посуде. Затим се стави у ђевђир да се добро оцеди, а потом два пута на воденицу самеље, једном на крупно, а други пут на ситно. У добијену смесу дода се шећер, млевени ораси, ванилин шећер и настругани орашчић. Тад се све добро умеси и остави да преноћи на хладном. Ујутру, на дан славе, поспе се шећером у праху.
Детаљнија упуства за припрему
Мада је спремање жита наизглед једноставно, треба му посветити пуну пажњу. Треба набавити пшеницу што бољег квалитета и крупнијег зрна, најбоље пшеницу белију. Жито се пажљиво отреби, па се на два дана пред славу увече потопи у лонац чисте хладне воде и остави да у тој води преноћи. Неко спрема жито на тај начин што га скуваног меље, а има их који га пре кувања "отуцавају".
Кад домаћица не жели да меље пшеницу већ да је меси, онда је сутрадан, пошто је пшеница престајала потопљена, оцеди од воде. Узме се месингани аван, добро се опере, па се пшеница постепено у аван спушта и тучком отуцава, како би се тврда љуска са ње скинула. После тога се опере из неколико хладних вода, како би се љуска сасвим одстранила. Спусти се у чисг лонац, налије хладном водом да огрезне, и на тихој ватри кува отприлике 2 часа, тј. док вода не постане бела и зрно потпуно мекано.
У случају да домаћица жели да меље пшеницу, није потребно да је отуцава, већ ујутру потопљену пшеницу у истом лонцу стави на шпорет. На овај начин спремана, пшеница ће се много дуже кувати. За време кувања избегавати доливање воде, сем кад је нужно, и, нарочито, мешање. Пшеница лако загори и зато је треба кувати на тихој ватри. Кувану пшеницу скинути са шпорета, ставити у ђевђир (цедиљку) и под чесмом испирати све док не нестане беле скраме са ње, а зрневље не постане чисто и што беље. Пшеницу треба пустити да добро откапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему распоредити пшеницу тако да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други сув столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутрадан рано изјутра ставити је одмах у дубљи суд, ако је отуцана и месити, а ако је неотуцана, самлети је на добро опраној машини за месо.
На 200 грама пшенице одмерити 200 грама шећера и 200 грама самлевених ораха. Спремити засебно шећер у праху добро замирисано ванилом, јер ће се то употребити да се направљено жито заспе одозго. Кристал шећер и орахе равномерно додавати у жито и притом га добро месити рукама. Треба узети стаклени тањир, који се нарочито за ову сврху користи па у облику једног великог хлеба спремљено жито на њега ставити. Одозго просути слој самлевених бадема или ораха, а преко тога посути слој замирисаног шећера у праху. При том треба водити рачуна да све то равномерно покрива жито. Најзад, узме се чиста салвета, стави се преко шећера, па се дланом преко салвете шећер добро утапка у жито како не би спао. Уколико се жито украшава, најбоље је употребити обарен и ољуштен бадем којим се направи венац око жита и разни украси одозго. Ивице тањира се пажљиво обришу влажном салветом, а затим сувом. То треба чешће радити и у току служења како би се одржао уредан изглед.
