Predao se poslušanju i ljubavi prema starcu Josifu svim svojim srcem. Sa radošću je prihvatao njegovo vođenje. Tačno mu je iznosio pomisli i svoje duhovno stanje. Bez prekida je odlazio noću do Svetog Vasilija, a nakon 1938. u pećine Male Svete Ane, gde je starac prešao da bi služio Liturgiju i pričešćivao. Ali i druge je napore podnosio sa zahvalnošću. Tako, kada je starac Josif napustio manastir Sveti Vasilije, i otišao u Malu Svetu Anu, pokušao je da sagradi kolibu i malu crkvu u šupljini jedne stene koristeći kao građu drvo, miljadja[1] i cigle od crvenice. Tada je Starac tovario crvenicu iz Kareje svaki drugi dan i odnosio je u Malu Svetu Anu gde je starac Arsenije pravio cigle. Da bi se oslobodio obaveza koje imao u Svetom Jefremu gde je starac Prokopije "pisao" pečate, starao se da nareže duplo više pečata. Tako je starac Prokopije imao spremne pečate da izrezuje, a starac Arsenije dovoljno crvenice za cigle. Njegova ljubav i poslušanje pomagali su mu da radi dva puta više.
+ + + + +
Prizivao je vrlo često molitve starca Josifa i poučavao je sve da često uzimaju blagoslov svoga duhovnika.
Pisao mu je kasnije jedan brat: "Kakva je to neiskaziva tajna, hodočasniče Starče moj? Kakva je to sveta veza što vezuje poslušnika sa njegovim starcem! Govorili ste nam "Bog moga starca Jefrema", i osećali smo da u ovom iskazu postoji sva sladost sveta.
+ + + + +
Jednom je padao sneg i duvao ledeni severac. Trebalo je da ode do Male Svete Ane da bi služio Liturgiju. U dolini Katunakije hladnoća je probijala poput eksera. Skupio se u svojoj sirotinjskoj odori i krenuo odlučno. Prvo, strma uzbrdica Katunakije uz ledeni vetar što probija do dna zadihanih pluća. Onda, udubljenje na visini zasipano snegom i severcem što bije. Smrzao se, nije izdržao. Predomisli se i siđe bez daha stazicom kući. Uđe u kuhinju i poluonesvešćen pade. Otac Prokopije ostavi rukodelje i postara se da ga povrati. Ispriča nakon nekoliko dana starcu Josifu. On ga ni malo nije štedeo: "Oče, da si uložio više snage, Bog bi ti pomogao i došao bi", prekoreo ga je, držeći svoj moral na visini.
Njihova je duhovna veza bila toliko istinska, duboka i jaka, a duhovno stanje starca Josifa tako visoko, da mu je Bog zapečatio govor. Mnogo puta, tražeći blagoslov, celivao bi mu ruku pri odlasku u Katunakiju. "Idi", govorio bi starac iz srca i značajno. "Idi, pa ćeš videti". "Bogatio bih se u molitvi i blagoslovu", sećao se uzbuđene duše otac Jefrem. "Hajde, odlazi sada", govorio bi grubo kada bi ga nečem ražalostio. "Praznina, napuštanje" sećao se gorko ispovedao otac Jefrem.
+ + + + +
Kada su poželeli da odu od matejevaca i da budu uz florineje (dve osnovne grupe starokalendaraca), trebalo je da sačine jedan dokument. Dok su se nalazili svakodnevnim poslovima Katunakije, otac Jefrem misli da bi trebalo da se izmeni neki stav u dokumentu zato što nije bio u svemu onakav kako ga je napisao starac Josif. Nakon nekoliko dana otišao je služi Liturgiju. Obrati mu se starac nakon Litije: "Oče, pazi, neka te pomisao odvaja od mene." čudi se otac Jefrem. Nije se ni sećao. Prekopavao je po svom sećanju, napokon se doseti i zadivi se.
+ + + + +
Izgleda da je jednom, kao čovek, ogorčio starca u čemu. Zatražio je oproštaj ali starac nije smekšao. "Idi", kazao mu je, "i nemoj da dolaziš dok te pozovem." Dani su prolazili u duhovnom mrtvilu. Konačno posla oca Atanasija i pozva ga. Za vreme Svete Liturgije preplavi ga blagodat nakon toliko dana obradova se. Kasnije je to izneo Starcu. "Dobro, čedo moje", reče mu blagim očinskim glasom, "zar si shvatio da sam te zagrlio i celivao u duhu?"
Jednom, za vreme službe, pri izgovoru blagoslova "Mir svima!" pomislio je začuđen: "Pa ja od starca primam blagoslov, kako ga sada blagosiljam?" "Ja blagosiljam", začu glas iz svog epitrahilja i shvati da Duh Sveti blagosilja putem onog koji služi.
