2. Да је ова тајна несазнајна (досл. непојмљива) не само људима, већ и ангелима и самим архангелима, јасно показује и данашњи празник. Архангел је заиста благовестио Дјеви да ће зачети, али када је Она пожелела да сазна на који ће се начин ово збити, казавши му: Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа, Архангел, не будући никако у стању да објасни овај начин зачећа, и сам прибегава Богу: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће те. Исто би се догодило и да је неко запитао Мојсеја: на који је начин од земље постао човек? Како су из праха саздане кости, и жиле и крв? Како су се у неосетљивом појавила осетила? И како је из Адамовог ребра опет настао човек? Како се та његова кост исправила и разделила и наместила и спојила? На који су начин из те кости настали унутрашњи органи, различити сокови (телесне течности) и све остало? Дакле, уколико би когод оваква питања поставио Мојсеју, он не би казао ништа више осим да је ово учинио Бог, Који је узео прах земаљски и сатворио Адама, а затим узео једно од његових ребара и сатворио Еву; према томе, он одговара Ко је био Саздатељ, али не одговара на који начин се ово догодило. Исто важи и за Гаврила: он казује да ће Дух Свети и сила Свевишњега учинити бесемено Рођење, али не говори на који начин. Ако је потом и поменуо Јелисавету, казавши да је она зачела у старости и будући неплодна, тиме он ипак није изрекао ништа више од чињенице да је у Бога све могуће што каже; шта би он онда могао открити у вези са дејством чијом је силом Дјева требало да зачне и роди?
3. Све што је Архангел казао Дјеви садржало је у себи нешто више, али је истовремено чинило тајну још дубљом, јер он казује: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњеш осениће Те”. А у ком циљу? – Зато што Онај који долази на свет није Пророк, нити је просто човек, као Адам што је, већ ће се назвати Сином Свевишњега и Спасом и Избавитељем рода људскога и Царем Вечним. Као што камење, одваљено са врха планине, стропоштавајући се све до њеног подножја, постаје плен бројних стрмени (или “провалија”), тако су и нас, који смо отпали од заповести дате у рају и блаженог живота у њему и стропоштали се до самога ада, сустигле многе невоље. Последица проклетства изреченог Праоцу, наиме, није само то што је земља произвела чкаљ и трње, у којима не пребива душа, него и то што смо (ми људи) познали далеко горе, многолико трње злих страсти и мрски чкаљ греха. Роду људскоме није, међутим, пао у део само овај јад, који је постао својина наше Прамајке, осуђене да у мукама рађа као последица изреченог проклетства, већ, може се рећи, и читав наш живот постао је сушти јад и мука.
4. Међутим, откако је човекољубиви Бог, Саздатељ наш, по милосрђу Своме приклонио небеса и сишао (к нама), Он је обновио нашу природу, претходно је примивши од Свете Дјеве, и повратио је или, још више од тога, узвео је на божанску и небеску висину. Желећи да оствари, или боље рећи – да у садашње време испуни Своју превечну замисао, Он шаље Архангела Гаврила, како говори еванђелист Лука, у Назарет, девојци зарученој за мужа, по имену Јосифа, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.
5. Дакле, Бог шаље Архангела Дјеви Коју, уз очување Њене девствености, чини Матером Својом искључиво силом благовештења; јер, да је зачела од семена, Онај Који се родио не би постао нови човек, нити би био безгрешан, нити Спаситељ грешнима. Наиме, покретање тела на рађање деце, стихијски се мешајући у замисао што ју је Бог установио о нама, на тај начин овладава нашим способностима, показујући да оне нису сасвим слободне од греха. Због овога и Давид казује: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50,7). Следствено овоме, да је зачеће Божије било од семена, Он не би био нови човек и Зачетник новога живота који никако не стари. Да је Он имао удела са људима старога кова, да је био наследник још оног прародитељског греха, Он не би могао да у Себи носи пуноћу чистога Божанства, и да Своје тело начини непресушним врелом освећења, исто као што не би могао да оскврњење Прародитеља спере обиљем снаге, нити да доцније успостави Своју владавину ради освећења свега постојећег. Стога није ни ангео, нити човек, већ Сам Господ, оваплотивши се у утроби Дјеве и оставши неизменљивим Богом, дошао и спасао нас.
6. Било је потребно (Богу) да и Дјева буде сведок Његовог бесеменог зачећа и помоћница у ономе што се догађало у домостроју (нашега спасења). О чему је реч? О одласку у Витлејем, где су и ангели небески објављивали и славили Рођење Његово. О уласку у храм, где су Симеон и Ана сведочили за Њега, још младенца, да је Господ живота и смрти; о бекству од Ирода у Египат, сагласно свештеним пророштвима; и о другоме, што нема потребе да сада набрајамо. Ради овога је био узет Заручник Јосиф, и ангел је послат Дјеви, обрученој за мужа по имену Јосиф. Израз из дома и рода Давидова односи се на њих обоје: наиме, и Дјева и Јосиф воде порекло од Давида.
7. И дјевојци бјеше име Марија, казује се у Еванђељу; ова реч у преводу значи “Госпођа”, што представља и врлину Дјеве, и потврду девствености, и особеност Њеног начина живота, и марљивост у свему, а што би се једном речју дало исказати као свенепорочност. Носећи господствено (односно са истинском величином) то тако значајно име Дјеве, Марија је у потпуности поседовала чистоту, будући Дјева и телом и душом и душевним силама својим, и богатећи се свим телесним чувствима која немају на себи ничега ни најмање саблажњивог; и све је ово тако у потпуности потврђено, и, онако како то Госпођи приличи, за сва времена ни у чему ненарушено – да је Она попут затворених двери ризнице и књиге запечаћене што свештене списе чува скривене од људских погледа. Стога је за Њу и били писано: Ово је Књига запечаћена и Биће ово двери затворене, и нико кроз њих неће проћи.
8. Постоји још један разлог због кога Пресвета Богородица представља Госпођу по врлини и части, а то је чињеница да Она, Која у девствености заче и на божански начин роди по природи Владику свега света, над свим влада. Осим тога, Она је Госпођа не само зато што је слободна од ропства и што има удела у божанском господству, већ и зато што представља извор и корен ослобођења рода људскога, особито силом Свога неизрецивог и радосног Порођаја; јер жена која је обручена мужу пре је потчињена господару неголи госпођа, нарочито због тога што рађа у великим боловима и мукама, према проклетству изреченом још Еви: С мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Ослобађајући људски род од овога проклетства, Дјева-Мати је уместо оваквога (удела) примила преко Ангела поздрав и благослов јер Еванђеље казује да, ушавши к Њој ангео, рече: Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама! Говорећи речи Господ је с Тобом, он Јој не објављује оно што ће тек доћи, већ оно што је – будући (за Њу) невидљиво – сам видео као нешто што се већ савршава. И поимајући Њу, украшену сваком благодаћу Духа Светога, као стециште божанских и људских дарова, он Њу уистину проглашава Благодатном. Видевши да је готово већ зачела Онога у Коме је Ризница свега, и прозревши да Њена трудноћа неће бити праћена тегобама, као што ће и рођење (младенца) протећи без бола, он Је зове да се радује, оглашавајући Њу као уистину једину Благословену и Славну међу женама, јер није било друге жене, макар и прослављене, која би преизобиљем славе била толико славна да би се могла поредити са Богородицом Дјевом.
9. Видевши га и уплашивши се да то не буде којим случајем какав ангео што долази да преласти, уводећи у заблуду неразумне, слично ономе који негда обману Еву, Дјева прихвата поздрав, али не без намере да га не испита, још увек не разумевајући у потпуности чему је толика Њена близина Богу коју јој је овај благовестио, и смути се, као што је написано, од речи његових, које прими, да тако кажемо, тешка срца, намерна да се чврсто држи девствености. И мишљаше: какав би ово био поздрав? Стога и Архангел, љубљени Божији, истога трена одгони страх Благодатне Дјеве, казујући Јој: Не бој се, Марија! Јер си нашла благодат у Бош! А каква је то благодат? – (Благодат) могућа једино Ономе Који је у стању да учини немогуће, и само за Тебе сачувана пре свих векова. Ево зачећеш\ Зачувши вест о зачећу, говори Архангел, нипошто не помишљај да је девственост Твоја укинута, и стога не брини и не смућуј се; јер, како указује благовесник, када се речи “ево зачећеш” казују Дјеви, то значи да ће зачеће протицати упоредо са девственошћу.
10. Дакле, ево зачећеш, говори, и родићеш сина; јер, располажући оним чиме Ти располажеш и чувајући девственост ненарушивом, зачећеш и родити Сина Свевишњега. Исаија је, прозревши ово много година унапред, предсказао: Ево, Дјева ће зачети, и родиће Сина, и: Приступих Пророчици. А како је Пророк приступио Пророчици? – Исто онако како Јој сада Архангел приступа; јер оно што сада он види, и Пророк је унапред видео и предсказао. Што се пак тиче израза “Пророчица”, он се односи на Дјеву, пошто је Она имала дар пророковања, у шта се свако може уверити на основу песме коју је узнела Богу, а чије су речи наведене у Еванђељу (Лк. 1, 46-55).
11. Дакле, приступи, како се казује, Исаија Пророчици – разуме се, у пророчком духу – и (Она) заче у утроби Својој, избегавши болне трудове још пре но што су наступили, и роди Сина. Архангел Јој сада, међутим, казује: Родићеш сина и наденућеш му име Исус (што у преводу значи “Спаситељ”) и Он ће бити велики. А Исаија би, опет, рекао овако: “Дивни Саветник, Бог силни, Отац вјечни, Кнез мирни. Са овим је сагласан и Архангел, који говори: Он ће бити велики, и зваће се Син Свевишњега. Зашто, пак, Архангел не каже: “Он је велики и Син је Свевишњега”, већ “биће” и “назваће се?” “Зато што говори само о људској природи Христовој, обзнањујући истовремено да ће Га сви познати и прогласити за Таквог; као што је и Павле доцније имао да каже: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се ангелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету” (1. Тим. 3,16). Ангео тада додаје: И даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја; а Онај Чије је царство што постоји у векове, царство којему нема краја, јесте Бог. Њему је отац и Давид, што значи да је Он такође и Човек. На тај начин, Онај Који има да се роди јесте Бог и истовремено Човек, Син Човечији и Син Божији, Који, као Човек прима од Бога и Оца царство беспрејемнствено, као што је то видео и унапред објавио Данило, говорећи: Гледах докле се поставише пријестоли, и Старац сједе… и гле, као Син Човјечији иђаше с облацима небеским, и дође до Старца и стаде пред Њим: и даде Му се власт и слава и царство; власт је Његова власт вјечна, која неће проћи и царство се Његово неће расути (Дан. 7, 9; 13-14).
12. Сешће на престо Давидов и цароваће над домом Јаковљевим: јер Јаков је уистину патријарх свију благочестивих, док је Давид, први међу свима царевима, благочестиво и богоугодно царовао изображавајући Христа, Који ће патријарашку и царску службу спојити у једно небесно начело. А Благодатна Дјева, зачувши ове необичне и божанствене речи што Јој их упути Архангел: Господ је с Тобом и: Ево зачећеш и родићеш Сина Који ће царовати у векове, Сина Свевишњега, изусти: Како ће ми то бити, кад ја не знам за мужа? Иако Ми доносиш Благу вест која је сва од Духа и која стоји изнад сваке телесне страсти, ипак Ми јављаш о зачећу, трудноћи и порођају, што све проистиче из зачећа; али како ће Ми то бити, када не знам за мужа?
13. Дјева ове речи никако не изговара због неверовања речима Архангеловим, већ из жеље да сазна, уколико је то могуће, како ће се то догодити. Због тога јој и Архангел јавља: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће Те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији, јер Ти си ваистину света и благодатна, Дјево, казује Ангео; Дух Свети, са Своје стране, доћи ће на Тебе, и дометањем вишњег освећења, устројиће и припремити у Теби дејство Божије; сила Свевишњега осениће Те, оснажујући Те и уједно сама саздајући људску природу у Теби осењењем и дотицајем, тако да Оно што се роди буде свето, Син Божији, сила Свевишњега која узима облик човека; ето, и Јелисавета, рођака Твоја, која читавог живота беше неплодна, сада, у старости, по вољи Божијој, на чудесан начин носи плод у утроби својој, јер је у Бога све могуће што рече.
14. А како је, као одговор на све ово, поступила благодатна Дјева и Њен божанствени и неупоредиви дух? – Са Своје стране, Она прибегава к Богу и Њему се пружа у молитви, казујући Архангелу: ако ће Дух Свети, по речима твојим, доћи на мене, још већма очишћујући и снажећи Моју природу како бих могла примити у Себе Спасоносни Плод; ако ће Ме сила Свевишњега осенити, обликујући у Мени као човека Бога Који јесте, и устројавајући бесемено рођење; ако је Оно што ће се родити Свето и Син Божији, и Бог и Цар вечни, јер је у Бога све могуће што рече, онда Ево слушкиње Господње; нека Ми буде по речи твојој. И отиде Ангео од Ње, оставивши у утроби Њеној Творца свега Који се спојио са телом, подаривши спасење свету, Коме је Она послужила оваквим спајањем (са телом). Исаија је такође, преко онога што је видео и што је био блажено удостојен да испита, јасно ово изобразио: он је, наиме, угледао да није непосредно (голим рукама) Серафим узео живи угљен са небесног, мисленог жртвеника, већ клештима, којима се дотакао усана његових, дарујући му очишћење. Исто што (је садржано) у овом значајном виђењу клешта присутно је и у виђењу Мојсејевом – имамо у виду купину огњем опаљивану, али несагориву.
15. Ко сада не схвата да Ова Дјева-Мати представља и Купину и Клешта јер је зачећем неопаљиво, уз служење Архангела, примила у Себе Божански Огањ, који је кроз Њу спојио Одстранитеља греха света са родом људским, очистивши нас у потпуности преко овог неизрецивог састава? Следствено томе, Дјева-Мати представља једину границу између тварне и нестворене (Божанске) природе; и сви који знају Бога познају и Њу као Сместилиште Несместивог; и сви који хвале Бога опевају и Њу после Бога. Она је Узрок и оних (благослова и дарова роду људскоме) што пре Ње беху, и Посредница садашњих, и Заступница вечних. Она је Основ Пророка, Почетак Апостола, Тврђава Мученика, Темељ Учитеља. Она је Слава земних и Радост небесних, Украс свега саздања. Она је на небесима нама уготовљени Почетак и Извор и Корен наде.
16. Нека се сви ми удостојимо да ту наду задобијемо Њеним молитвама за нас, у славу Рођенога предвечно од Оца и у последња времена Оваплоћенога од Ње Исуса Христа Господа нашег, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.