Овај кротки и благословени пастир је био истински светилник Божији у страшним годинама бољшевистичких прогона Цркве. Не скренувши ни десно, ни лево са пута спасења, Свети Онуфрије је претрпео многе беде, хапшења, затварања, а 1938. године је био стреља, заволевши Христа до смрти и стекавши нетрулежни мученички венац.
Подражавајмо у нашем животу веру Мученика да би и ми ушли у светле обитељи Господа нашега.
Предлажемо Вашој пажњи изводе из неких писама светог Онуфрија (Гагаљука) у којима својим пријатељима говори о мисији и о ревносном односу према Светој вери Православној.
* * * * *
Новогодишња размишљања (писмо другу, 1925.)
О људима који не знају за Бога:
Шта собом представља човек природни, некрштени у Христовој Цркви и не хранње Тајнама Цркве? Он је – поље неочишћено, непосејано, покривено коровом.
Благодат Светог Духа постоји само у Цркви:
Благодат Пресветог Духа је само у Православној Цркви Божијој, јер је Црква само једна. Нова твар дакле нису ни нихилисти, ни јеретици, ни расколници, наши обновљенци ни сви, слични њима, одступници о Цркве наше.
Туга због сиромаштва у мисионарима:
Тугујем, драги друже што су код нас скоро пресушили (у крајњој мери их ја не видим) огњени апостоли, који би са надахнутим речима истине и обличења на места неверних, да би им објавили речи Еванђеља и указали им правилни пут, истину и живот – Христа Богочовека.
О мисији као призвању хришћанина:
Сваки дан, сваки час који се налази у нашој власти треба да усмеримо на уздизање дела Христовог и Његовог учења.
Не треба да се осврћемо ни тамо ни овамо, већ свако треба да врши своје велико дело – приводити све Христу Богочовеку…
Ревност за хришћанску веру (писмо другу, написано у затвору 1927. Кудимкар)
О мисији као средству против чамотиње:
Како често имам прилике да чујем жаљење на тешкоћу живота о многих верних, па чак и од пастира Цркве! Међутим, око нас има много Божијег, великог, светог! Имам у иду најглавније дело сваког Спаситељевог следбеника; ширење и јављање Православне Вере у свом животу и животу људи око тебе.
О мисионарском сиромаштву:
А када би код нас, епископа и пастира који смо призвани на апостолско служење снажно горео огањ ревности за спасење заблуделе браће наше, а код свих верних – огањ врлинског хришћанског живота! Господ Спаситељ, Који је за нас пролио Своју бесцену Крв и отворио нам врата вечног живота, чека да почнемо са хришћанским подвизима. Он тугује због наше лењости и учмалости.
Мисија је задатак свих хришћана, измешу осталог и обичних хришћана (мирјана):
Да, сваки убеђени хришћанин има велики значај у делу ширења Свете вере, само се и захтева да он буде православан, заиста смирен, кротак, послушан Цркви Божијој.
Апостолска мисија свете Црква никада се неће угасити:
На земљи никада неће нестати ревносни апостоли Светог Православља. Међутим, што више буде весника истине, тим више и усрдније ће почети да се труде, тим ће снажније и шире проћи светли зраци хришћанске вере кроз мрачни живот и заблуде неверја и лажног мишљења. Тим ће радоснији и срећнији бити живот многих хиљада и милиона бедних људи, јер само хришћанска истинита вера, то јест православна, даје људима дубоки и потпуни мир душе још овде на земљи, а у оном животу – вечно блаженство.
О односу према јересима:
Борба са Црквом Божијом се води врло префињено, тако да неискусни пастир лако може отићи у раскол, сам то не примећујући још будући у срцу верни слуга Цркве Божије.
Ето зашто су православни тако строги у вези са овим светом у смислу принципа – никаквих компромиса са неверјем или јересима, расколом, сектама, никаквог контакта не може бити у смисли религиозног јединства, јер код ради ногу уз ногу са неверјем и јересима, постаје "непријатељ Божији".
Мисионарски напори јеретичких заједница су узалудни:
Ако је светилник затамњен, ако је испрљан извор, све остало нема значај. Например чему сви мисионарски напори наших обновљенаца…; сви њихови напори, најенергичнији су узалудни и неће довести до спасења, јер раде ван Цркве Божије, штавише на Њену штету… Сви ти делатници заборављају да они само мисле да служе Богу, а у стварности се показују као Његови противници, као што је то предсказао Спаситељ у Својој опроштајној беседи са ученицима.
Ревносне апостоле Православља прекоревају за некакву суровост у односу са људима који другачије мисле. Овде није у питању непријатељство, злоба, већ брига о чистоти Вере. И у вези са тим не треба да постоји никакво снисхођење, као што говори апостол о својој борби са лажним апостолима: "Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас" (Гал. 2:5).
Мисионари су дужни да директно говоре истину:
Какав је коначни циљ те строгости православних проповедника у вези са људима који другачије мисле? Указати директно, без увијања на заблуде расколника, јеретика, неверника.
Не желимо да одгурнемо од истине све заблуделе, већ да их привучемо. А без директног указивања на заблуду је то немогуће урадити. Док обновљенци, римокатолици, протестанти свих струја не буду свесни својих заблуда – зар могу прићи Цркви Божијој?
Гледајући са стране, чини се да је лако постати свестан своје заблуде. Међутим, у стварности то представља подвиг – подвиг смирења, покајања за своју гордост, која пре свега влада свим противницима Цркве Божије.
Међутим, тим више је већа радост за земаљску и небеску Цркву Божију када се заблудели обраћају Истини.
Неопходно је чувати непомућену веру:
Чувај драги друже, чистоту Светог Православља, као зеницу ока… у чувању светиње наше од свих могућих савремених префињених извртања истине је мислим, и наше најглавније дело.
Из размишљања "Где је истинита религија?"
Задатак православни хришћана:
Ми, православни чувамо највећу ризницу – истиниту религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…
http://eugen-ivanov.livejournal.com/10767.html
