U vezi sa ovim posmotrimo mišljenje drevnih učitelja crkve.
Prepodobni Kasijan u svojim razmišljanjima o praocima pre danog Zakona na Sinaju pita se: Čime su se rukovodili ljudi pre tog Zakona? Na osnovu čega su oni tvorili Zakon bez Zakona? Na osnovu čega je Avelj mogao biti dobrog vladanja? I kako je on mogao znati, da treba da prinese žrtvu Bogu od prvina stada svojega? Kako je Noje umeo razlikovati čiste od nečistih životinja? Kako su Sim i Jafet znali, da je stidno otkrivati nagotu oca svojega? Kako je Avram znao da treba da da Melhisedeku desetak od svega? Ko mu reče, da se otkaže dobiti od plena neznabožačkog posle pobede nad neznabošcima? Ko ga nauči da bude gostoljubiv? Šta je naučilo Jova da bude smeran, trpeljiv, celomudren i čovekoljubiv? Kako to, da nijedan od pravednih ljudi pre Zakona nije narušio Zakon?
Savet. To je odgovor na sva gornja pitanja. Zakon Božji bio je upečaćen u dušu čovečju i pre pisanog Zakona. Nije bio potreban spoljašnji Zakon onima koji su nosili Zakon u sebi. Kao što mudri Pavle objašnjava u pogledu neznabožaca: Jer kao neznabožci ne imajući zakona, sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne imajući, sami su sebi zakon: oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po zakonu, budući da im savjest svedoči (Rimlj. 2,14).
Tako je, dakle, savest bila čuvar Zakona i pre zakona. savet je bila regulator svih misli, želja i postupaka kod praotaca od Avelja pa do Mojseja. Taj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim detinjskim dobom.
Onda je došao pisani Zakon. To jest spoljašnji zakon. Došao je onda, kada je savest kod ljudi toliko oslabila, da više nije bila u stanju da upravlja ljudima. Kad su urezi volje Božje u savesti ljudskoj oplićavali i izglađeni, onda je nastala potreba da se volja Božja ureže u tablice zakona. No, to ne znači, po našem mišljenju da je savest bila izlišna i nepotrebna. Ne. Nego je zakon trebalo da popravi i oživi savest, da je podseti, da je osnaži, da je produbi i utvrdi.
Taj Zakon, čija je suština u dekalogu, urezanom u pločama na Sinaju, bio je regulator ljudskih misli, želja i postupaka do vaploćenja Sina Božjeg. Dakle, hiljade godina. Ovaj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim mladićskim dobom čovečanstva.
Ali je i pisani Zakon na kraju iznemoćao. Jer kroz Zakon dođe poznanje grijeha. I tako baš pod Zakonom umnoži se grijeh i rod ljudski pade u krajnju iznemoglost i zbunjenost. Trebalo je da se pruži treći lek. I treći lek pružen je kroz Jevanđelje, ili Radosnu Vest Sina Božjeg, vaploćenog i lično javljenog među ljudima. I tako su otpočeli, po sv. Serafimu, poslednji dani. Naravno, u tom smislu, da se neki četvrti lek čovečanstvu od Božije strane neće i ne može davati. Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista. Zalutalim i iznemoglim putnicima nije bilo dovoljno samo pokazati pravi put, nego još i osnažiti ih za putovanje. Istina osvetljava, a blagodat osnažava. I svetlost i snaga dođe kroz Gospoda Isusa, koji se ne javi da ukine Savest, nego da je ispravi, niti da poništi Zakon, nego da ga ispuni. Ne mislite rekao je Spasitelj, da sam ja došao da pokvarim Zakon; nisam došao da pokvarim nego da ga ispunim. Da ga ispunim i preispunim. Da odseče ne samo grane zla, koje zakon zabranjuje, nego baš koren. Na primer: Ako Zakon zabranjuje ubistvo, Hristos zabranjuje i gnev kao koren ubistva. Ako Zakon zabranjuje preljubu, Hristos ne dozvoljava ni pogled sa željom, jer je želja roditelj preljubnog dela. Na taj se način Zakon ispunjava i nreispunjava, naime, kad se zlo u korenu odseca. Jer ako se drvo zla samo kreše, ono još bujnije raste, kao što biva i sa običnim drvećem. Ako je duša čovekova ispunjena ubilačkim mislima i preljubnim željama, ne može zakon sprečiti ubistvo i preljubu, kao što se pokazalo pre Hrista i kao što se pokazuje danas kod onih koji nisu uzeli lek Hristov u sebe. Došao je Hristos Gospod, da nam bude On savest i zakon i još nešto više preko toga. Njegov mudri apostol Pavle, svetski jevanđelist i misionar kaže: Jer je Hristos svršetak Zakona (Rim. 10,4). Pa šta onda? Šta je stavljeno mesto zakona? Opet onaj isti mudri Pavle odgovara: Jer se sav zakon izvršuje u jednoj reči - ljubav (Gal. 5).
Ovo pišemo zbog dve vrste ljudi među nama. Jedno su oni koji se pozivaju samo na svoju savest, a drugo su oni koji se čuvaju da se ne ogreše o propise Zakona. Ne bismo mogli reči reći protiv onih prvih, kad bi nam oni mogli dokazati, da je u njih savest nepovređena kao u Avelja, Avrama i Melhisedeka. Niti bismo imali šta da se sporimo sa onima koji se samo na zakon pozivaju, ako bi nam oni mogli dokazati, da oni shvataju zakon onako kao Mojsej i Isus Navin, ili kao Isaija, Jeremija i Danilo.
Ali šta da se radi kad neko učini rđavo delo pa ga pravda i govori:
- Ja sam to učinio po svojoj savesti.
Ili kako da se snađemo, kad dva čoveka misle ili čine dve sasvim suprotne stvari, a obojica tvrde, da tako misle ili čine "po svojoj savesti" ili što je još gore "po svom ubeđenju". Samo im jedno možemo reći: Savest vaša mora se ceniti i meriti Jevanđeljem. Ako se protivi Jevanđelju, savest vaša je slepi vođ vaš i pakleni savetnik. Ako se saglašava sa Jevanđeljem, onda je sve dobro. Onda znači, da je Jevanđelje ušlo u dušu vašu i pojačalo ureze i pismena savesti, koje je Tvorac u početku stvaranja urezao i upisao, ali koja su se vremenom istrla i izgladila.
Ili, dalje, kako da mislimo o ljudima, koji se hvale da ne lažu, ne kradu i ne čine preljubu, međutim odriču Hrista i njegovo Jevanđelje? Ono isto što mislimo i o jevrejskim starešinama, koji su se hvalili Zakonom, međutim osudili su Gospoda slave na smrt i raspeli na Krstu.
Savest je bila umrtvljena i zakon ispražnjen onda kada se svemoćni Mesija sveta rodio u Pećini Vitlejemskoj. On je došao, da savest oživi ljubavlju i zakon ispuni duhom i istinom. On je veći od savesti i zakona. On je udahnuo savest u Adamu i On je dao zakon Mojseju. Pa kad su ljudi slomili oba ova poštapača na putu životnome, i kad su zalutali na stranputice laži i bili isprebijani od adskih razbojnika i bačeni ukraj puta, javio se On i objavio: Ja sam put, istina i Život.
Jasno je, dakle, da je Gospod Hristos sam sobom - poslednji lek iz ruke Onoga koji je prorocima objavio: Ja sam vaš lekar.
Jasno je, da se ljudi ne mogu osloniti na savest mimo i nasuprot Hrista. Jasno je da nikakav Zakon nije spasonosan, ako je samo u formama i paragrafima, ispražnjen od Hrista.
Hristos je oživitelj i regulator savesti. Hristos je ispunitelj i prepunitelj zakona. On je nadsavest i nadzakon. Zato se sveti apostol Pavle ne hvali ni savešću ni zakonom, nego Hristom. Ne živim, veli, ja, nego Hristos živi u meni.
Hristos je život naš. Izvan Njega život je smrt, kao što je izvan Njega i savest i zakon - namalan leš.
Hristos je savest naša. Hristos je zakon naš. Hristos je život naš.
