У православном Предању је веома необично то што се у њој начин рађања удваја: с једне стране, Бог рађа Себе у људима, а с друге човек у себи рађа Бога. "Онај Који све држи смешта се у човековом унутарју, и човек постаје попут бремените жене", вели преподобни Симеон, показујући одједном оба деловања "синергије". "Бог улази у човека али и човек стиче присуство Творца у себи. Човек свесно носи Бога у себи. И са рукама скрштеним, тај човек хода међу нама, а не познају га сви који га окружују".
На тај начин, православно Предање има онтолошку структуру. Онтолошким називамо чин који сједињује два нивоа постојања. (Нуклеарна експлозија - није онтолошки процес, а подизање руку мишљу - јесте онтологија). Најважнији нивои хришћанске онтологије су - Творац и твар. И тако, срж Предања је у томе да "Бог, Који ме призива благодаћу Својом, благоволи да објави Сина својега у мени".
Најочитија црта православног Предања врло лако измиче савременим проповединцима новинске ''духовности": По хришћанском схватању, доживљај Божанског човек не рађа из себе сопственим снагама. Ни космос не рађа благодат, она споља долазн. Огроман понор лежи измећу еванђелске "благодати" и окултистичког "самоусавршавања". Хришћанину не предстоји распиривање "искре божанства" у себи, него отварање себе за примање оног Дара који се начелно не може ни сместити у наш свет.
Предање је могуће само зато што Бог себе дарује људима. Управо Онај, Кога преподобни Симеон назива "мој негорди Бог", показује се не само као "садржај" о коме је у Предању реч, него, пре свега, као субјект тог "предавања".
Присуство Бога може да открије само Бог сам. Зато Предање можемо да дефинишемо као предавање и "поновно стварање ситуација" у којима Бог долази и остаје са људима. Христос не бива само наслеђиван: Он Себе чини наследивим. Христос је као иконописац који у нама живопише Свој лик. И ако ми окренемо своје лице од Њега, Њему је тешко да слика.
Извор Предања је - у Богу. Али та формула је још увек прилично убога. Овде је могућ још један корак, који објашњава структуру Православног Предања. "Све је Мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити", говори Христос, Син Божји није само утемељивач Предања, коме хришћани следују; Он Се и Сам јавља као испунитељ, носилац Предања - не у смислу испуњавања старозаветних предања, него у много важнијем смислу. "Даде Ми се свака власт на небу и на земљи" - то су последње речи Христове пре Вазнесења. Предање исходи од Бога кроз Христа, да би се Христом вратила натраг - скупа са светом, скупа са нама. Значи, Предање нема само прошлост и нема само садашњост, него му предстоји да се оконча у будућем. Уопште говорећи, Предање није окренуто према збивању у прошлости, него према збивању у будућности, према коначној тачки светске историје.
Главно у православном Предању јесте Литургија. Литургија се стално у светоотачким књигама назива "тајном будућег века". Протестантски приступ, који у "ломљењу хлебова" види само "успомену", само даћу, закључава нашу веру у прошлост. Православни традиционализам (предањскост) значи - пробијати се у будућност.
Предање је неко поверавање; у причи о талантима Господар је - предао своје благо слугама Што значи да Предање у себе - кроз Христа - уводи човека и свет не само зато да би нам нешто понудио, него и да би затим примио назад умножени "талант".
Али предавање означава и издавање, одрицање од неограничене контроле са стране "зајмодавца"... И није случајно да, као у руском, у грчком и латинском "предати" означава и предавати и издавати... Предање је - предаја на пример: ("предати себе"), предавање, незаштићеност. Бог излази из Своје недоступности и свемоћи и прима плод нашег страдања.
Син Човечији предаје Се у руке грешника - за њихово спасење. Предање - то је дар, и то је жртва. Тако додирујемо главну тајну Хришћанства - Предање као тајна крсне љубави...
Христос Себе разноси и раздаје - то, управо, и јесте Црква. Али се не сме заборавити да свуда где Христос "раздаје Своје тело" - Он га "прелама". Вечера љубави није случајно у близини Голготског крста.
Али ако је Предање - онтолошки акт, који се збива у људима, он ни не може да буде смештен у књиге. Оно што је Христос учинио речима се не да исказати, што значи да се не може предавати само речима. Христос нам је завештао самога Себе а не гомилу књига. А то значи да се живот Хршићанства који је затим следио не може свести само на Писмо. Шта је Христос оставио својим апостолима и који је начин предавања тога дара од апостола будућим поколењима? Пре свега (и овде се Црква једнозначно ограђује од гностичара како древних, тако и нових типа Блавацке или Рериха), Христос нам није завештао некакво "Учење" које, више или мање јавно препричавано, може бити проношено по свету и кроз столећа. Апостоли, излазећи на проповед о Христу, не препричавају (ни један једини пут!) "Беседу на Гори". Они говоре о једном: Он је умро за грехе наше и васкрсао је, и у Његовом васкрсењу-нада је живота нашег. Никада се не позивајући на Христово учење, апостоли говоре о чињеници Христа и Његове жртве и Његовом деловању на човека. Стефанова проповед на дан његове смрти и Петрова на дан Педесетнице не садрже упућивања на Беседу на Гори. Павле и Јован формулишу своју проповед не обраћајући се Исусовом животу.
Ако је учитељ беседио памтиву проповед - сутрадан ће његови ученици посвуда о истој причати. али ће притом свака њихова фраза почињати од речи: "Како каже Учитељ". Па ипак, управо такав спој речи апостоли ниједном не употребљавају. Апостол Павле не каже: "Ми проповедамо Христово учење". Не - "ми проповедамо Христа распетога; Јудејима саблазан. а Јелинима безумље".
Еванђеља су написана после Павлових посланица - то је најфундаменталнија чињеница која нам помаже да схватимо шта Христос јесте за Цркву: првостепено је - Његово мистично присуство, другостепено - историјско постојање; првостепена је чињеница Васкрсења, другостепене су околности Његовог претходног живота.
Шта видимо у самим Еванћељима?
Пре свега, главна тема Христове проповеди то је Он Сам. Не позив на љубав и покајање, нити указ да се "живи по заповестима". Не, више од свега, чешће од свега, у суштини непрестано - Он говори о-Себи: "Ја сам Пут, Истина и Живот", "Ја сам Извор воде живе", "Ја сам - Хлеб Живота", "Дођите Мени сви уморни и оптерећени", "Ја сам светлост свету", "Верујте у Бога и у Мене верујте", "Ја и Отац смо једно"... Може се доказати да је сва Беседа на Гори усредсређена око Личности и Тајне самог Проповедника.
Само ако се потпуно игнорише Еванћеље, може се, слично Јелени Рерих, тврдити да "завети Христови имају много више значаја него Његово порекло"."Сам Христос Своју службу није сводио на улогу Учитеља. Није Христос пред излазак на проповед говорио: "Ради овога часа дођох у свет", нити је по завршеној беседи рекао: "Сврши се!"
Да, и Буду и Исуса називају "Спаситељима". Али колико су њихове службе различите! Буда спасава од незнања и спасава својим учењем. Христос спасава од смрти и спасава Својим крстом. Циљ Буде је - у ишчезнућу човекове нндивидуалности, у коначном исходу - разоваплоћење човека. Циљ Христов је - овековечење конкретног човека у његовој целовитости.
Добро је познато да је више од половине књига Новог Завета написао сам апостол Павле. Направимо замишљени оглед. Замислимо да су сва дванаесторица апостола убијени скупа са првомучеником Стефаном. Није више преостало блиских сведока Христовог живота и проповеди. Али васкрсли Христос се јавља Савлу (Павлу) и учини га својим јединим апостолом. Павле затим сам пише читав Нови Завет. Зар би Павла у том случају звали Спаситељем? Ко би онда ми били? Хришћани или павловци. Павле, као да предвиђа такву ситуацију, одговара доста оштро: "Зашто свако од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов? Да се Павле не разапе за вас?" Поставимо питање другачије: ако је Христос Учитељ и Проповедник - зашто је Он тако мало поучавао? Да се, рецимо, није посвађао са фарисејима, да је избегао Крст - Он би могао да стекне још подоста ученика и још много чему да научи Израил и човечанство, зар не? А тако испада да је Распеће непријатна случајност. која је прерано прекинула Његов надахнути полет.
Да је Христос желео да цивилизује свет тако се лако могао родити као син императора! Да је Хрнстос усмерио своју службу на решавање спољашњњих, социјалних, материјалних проблема Он би установио изврсне законе. Он то није учинио: И зато Га окривљују: Он ништа није учинио, тај ваш Богочовек!...
Није мање битна чињеница да у моралној проповеди Христовој просто нема ничег новог! За сваку Његову мисао и заповест могу се наћи паралеле у књигама Старог Завета. Он им даје већу афористичност, пропраћа их запањујућим и задивљујућим параболама и примерима - али у Његовом моралном учењу нема ничег чега не би било у Закону и Пророцима. Осим једног - Његовог учења о Самом Себи. Чак и она заповест, коју Христос назива "новом", говори више од свега о самом Спаситељу: "Нову вам заповест дајем - да љубите једни друге и као што Ја заволех вас". И та заповест, по чијем ће се испуњавању ученици Христови разликовати од незнабожаца, такође је незамислива без сједињавања са Самим Христом. Јер је љубити непријатеље људским силама немогуће - али "оно што је немогуће човеку, могуће је Богу", и онима који пребивају у љубави Христовој, онима који су се сјединили с Њим, као лозе са чокотом, открива се и делује Његова љубав.
Сви спорови првог миленијума - нису спорови о Христовом "учењу", него спорови о феномену Христа: Ко нам је дошао? (То је - оно што их разликује од спорова доба Реформације, када је темељ, дискусије била некаква представа о "учењу", и то не Христовом, него Павловом).
Управо је Личност Христова истински садржај нове вере. Сви оснивачи других религија нису наступали као предмет вере, него као њени посредници. Није личност Буде, Мухамеда или Мојсеја била предмет вере, него њихово учење. У сваком случају било је могуће одвојити њихово учење од њих самих. Али у Еванђељу стоји: "Блажен који се не саблазни о Мене".
Нови Завет не говори о учењу, него о догађају, у коме је Бог људима подарио спасење. Нови Завет не јавља људима Исуса као учитеља, који им је саопштио нешто принципијелно битно, због чега ће Га увек побожно поштовати, али чија је личност, уопштено гледано, неважна за човека који је усвојио његово учење. Напротив, управо ту личност Нови Завет открива као кључни догађај спасења.
На крају крајева, Рерихови и индуисти искушавају истим оним чиме и сатана: они се боре против Крста. Он им не треба, смета им. Близак им је Христос Беседе на Гори, али не и Христос Голготе. Голгота постаје или случајност или спектакл који има за циљ да исцеди покајничку сузу из људи одједном претворених у богоубице. Било који систем који није у стању да објасни јединствени смисао Крста, није хришћански. Он може да упућује комплименте "Учитељу Исусу", чак и да потврђује његову "божанственост" (у индуистичком смислу) али ће то ипак остати "Јудин пољубац"...
Врло се лако саглашавају са мухамеданским виђењем Хришћанства као једне од "религија Књиге". Хришћанство није вера у књигу, која је пала с неба, него у јединствену Личност, у оно што је она рекла, учинила, искусила. Управо је "библијска критика" у свом антицрквеном тријумфализму прошлог века у Хришћанство пренела критеријуме битне само за ислам; за Цркву није толико битна оригиналност препричавања речи Оснивача, колико је важан Његов живот, живот који је немогуће кривотворити. Колико год да се поткрало уметања, испуштања или дефеката у писаним изворима хришћанства то није смртоносно за њега, јер се оно не гради на књизи, него на Крсту.
Његове су речи другостепене важности, јер Он сам јесте Реч (Логос). "Објавих име Твоје људима". Он Сам и јесте Име, тј. могућност призивања Бога (уочимо да те речи никако не могу да се уклопе у богословски систем "Јеховиних сведока", који сматрају да је име Бога Јехове једном заувек било откривено Мојсеју). Откривање Имена јесте Његово тумачење. Показује се да је Христос једини егзегета: "Син Га објави" То значи да је егзегеза Оца без познања Сина као Сина и као Речи - немогућа.
А за шта први Хришћани благодаре Богу? Познат је довољан број древних Литургија. Тајна која се савршава на Литургији назива се Евхаристија - Благодарење. За шта се ту благодари? "Благодаримо Ти за закон, на који си нас Ти подсетио"? "Благодаримо Ти за проповеди и дивне приче, за мудрост и поуке"? "Благодаримо Ти за општечовечанске моралне и духовне вредности, које си проповедао"? Ничег сличног нема.
Ево, на пример, "Апостолских установа" - "Благодаримо Ти, Оче наш, за живот који си нам открио Исусом, дететом Твојим, Кога си ради нашега спасења и послао као човека, Који и изволе да страда и умре. Још благодаримо, Оче наш, због часне крви Исуса Христа, проливене нас ради и за часно тело, чије Ти предобрасце предлажемо, како је Он установио да објављујемо смрт Његову."
Ево "Апостолског Предања" Светог Иполита: "Благодаримо Теби, Боже, преко љубљенога Детета Твога Исуса Христа, Кога си нам у последња времена као Спаситеља послао, и као Искупитеља и Весника воље Твоје, Којим је све створено по жељи Твојој, Кога си Ти са небеса послао у утробу Дјеве. Извршавајући вољу Твоју, Он рашири руке, да би од страдања ослободио оне који у Тебе верују... Стога. сећајући се Његове смрти и васкрсења, приносимо Ти хлеб и чашу, узносећи Ти благодарење за то што си нас Ти удостојио да станемо пред Тебе и да служимо Теби..."
И у свим наредним Литургијама - све до Литургије св. Јована Златоуста, која се до дана данашњег служи у нашим храмовима, Благодарење се узноси за Крсну Жртву Сина Божијег, а не за мудрост проповеди.
Али - опет - шта је онда то што постаје предмет еванђелске проповеди и како? Јасно да није реч о књизи. Када Христос шаље ученике "идите по свему свету и проповедајте Еванћеље свакоме створењу", књига још није била написана.
***
Исус - није покојни учитељ чије речи треба брижљиво чувати и предавати. Напротив, Он је жив и сада Црква може да прима Његове дарове у не мањој мери од оне у којој су их примали апостоли. Управо зато код нас нема никаквог "учења Исусовог", него постоји само учење Цркве. Ми имамо само сведочанство прве Цркве о речима Хрпстовим - оним речима које је Црква запамтила, појмила и сматрала неопходним да се урежу у сећање. Радикалном протестанту Бултману, узгред, то је разлог да се не верује Еванђељима. За мене, напротив, то је разлог да верујем Цркви не само у њеном еванђељском сведочењу о томе како она прима Христа, него и о свој пуноти њеног живота, тј. да са вером усвајам све догађаје њеног Предања. Црква - то је она средина у којој се чује, осмишљава и чува, одјекује реч Исусова. А дан рођења Цркве - нијс дан Беседе на Гори, него Дан Педесетнице.
Овде су нам битна још три запажања: прво, супротстављање Писма и Предања, толико укорењено у протестантској литератури (а одатле - и у нашој школско-богословској), могуће је само ако су они у нечему јединствени. На тај закон дијалектике подсетио је, у вези с тим питањем, Владимир Лоски: ако није нађено нешто опште, што сједињује Писмо и Предање, полемика о томе шта је примарно је бесмислена. То значи да су усмено и записано предање само различити начини изражавања једног и истог Откривења...
Друга околност - усмено предање је историјски примарније у односу на Писмо. Црква би могла да постоји и да никада нису биле написане Павлове посланице. али не би могла да постоји кад не би било усмене и живе апостолске проповеди.
Трећа околност - Предање се не да свести ни на усмену, ни на писмену проповед. Према тачном изразу Владимира Лоског "учење издаје Предање ако хоће да заузме његово место: гностицизам је - поразан пример покушаја кривотворења". Реч Божија се не да сместити у појединачне људске речи.
"Хришћанство је уподобљење Божанству" - тако је срж апостолског предања исказао св. Григорије Нисијски. Просто слушање прича о догађајима који су се некад збили у Палестини неспособно је да пружи такав ефекат. То значи - на другом месту треба тражити " механизам транслације" Предања Богочовештва. Ради тога не треба ићи предалеко. Црква стоји пред трагаоцима и виче: 'Предање - то сам ја". Има ли она право на такав исказ?
Чињеница постојања четири Еванђеља, различитих и по стилу, и по језику, и по богословској замисли, и по укупности саопштаваних сведочанстава о Христу говори о томе да код људи мора постојати и некакво средство правилног тумачења разлике у речима еванђелиста. Интерпретација тих разлика - оног што је својствено једном од њих а остаје неисказано у другом, - остављена је Цркви, потпомаганој Духом. Може ли при тиме Црква да нешто дода Писму? Ако не може - она је, значи, јалова, значи да је туђа Духу Писма. А изван тога књишког духа, остављена самој себи, постаје пуко мртво слово на папиру, које, као што је познато, заудара (попут свега мртвог). Она постаје извор цитата, помоћу кога се тако добро оправдавају своја мржња и страст. С друге стране, ван Цркве и њеног Духа Библија се просто расипа и губи - како показује историја протестантске "библијске критике" - сву своју сакралност: "Реформатори су из Цркве хтели да однесу Библију. Па ипак, притом се показало да она одатле не може бити однета, јер се, кад је однесу, она успут претвара просто у "књиге", људски докуменат, "писмена", - писао је прота Сергије Булгаков. То је разумљиво зато што једино признање да је "историјска Црква" IV-V века она која је једнодушна са апостолима, може да укаже поверење коначном избору новозаветних књига који је учињен управо у тим столећима." Слично се сличним познаје" - гласи древни, па ипак неукинути, принцип познања (барем оног духовног). Ако протестанти не говоре само реторског ефекта ради да је почетком константиновске епохе историјска црква изгубила првоапостолске дарове, помоћу чега је она могла да разликује апостолске списе од апокрифа?
Уз то, књиге Новог Завета у Библију су укључене на ванбиблијској основи, тј. у самој Библији ми нећемо наћи указивање на то да се Богонадахнутост старозаветних књига простире и на апостолске текстове. Кад апостол Павле каже да је сво Писмо богонадахнуто". он има у виду старозаветне књиге, и ми нигде у Новом Завету нећемо видети да Павле инсистира: "Укључите моје посланице у Свето Писмо". Па зашто се онда Павле чита као и Мојсеј, и зашто се чак сматра ауторитативнијим од Мојсеја? То је догмат Предања, а не захтев писменог Откривења. Тако је то Црква усвојила.
Зашто онда, бунтујући против Цркве. протестанти чувају Књигу коју је она родила? Адвентисти су веома логично поступили кад су се одвојили од баптиста под паролом антицрквене доследности: ако ми, протестанти, одбацујемо све што је везано за историјску Цркву, морамо престати да празнујемо недељни дан и морамо поштовати искључиво старозаветну суботу.
Тамо где нема поверења у Цркву неумесно је и поверење према књизи коју је она саставила. По речима Хомјакова, без признавања Цркве "Библија се претвара у зборник сумњивог садржаја, коме људи приписују ауторитет само зато што не знају како без њега да се снађу". А већ о томе како се расплињава само схватање Писма ван Предања која га тумачи, сада се ни не мора нарочито говорити: примери стотина секти, које инсистирају на чистоти свог "евангелизма" и тврде директно супротне ствари, већ су нам пред очима. Феномен који је познат у свим религиозним традицијама света: јединство текста одређује се искључиво јединством његовог тумачења. "Писмо познајеш у оној мери у којој чуваш Предање"
Ако би Писмо било само разумљиво, апостол Павле не би морао да га веома прецизно тумачи. Да ли би, без његове помоћи, било јасно шта значи повест о Сари и Агари? Речи су недовољне - Дух је потребан. А Дух се у Цркви открива. Ето због чега је реч смислу само "одашиљач", док он своје раскривање не добија у речи, него у Предању. Прави адресат Откривења је - Црква.
У самом Новом Завету реч "Црква" помиње се 110 пута. Значи да она није нешто "историјски - придодато" чистом "евангелизму". Откуда она и какво се Предање у њој ваплоти?
Чиме Црква испуњава Писмо? - Оним чиме пракса испуњава теоријски опис. Тело Предања испуњава Реч Еванђеља. Пракса религије - то је молитва. Предање, које у свим својим формама на крају крајева говори о молитви и Причешћу, јесте она реч упућена ка Богу, без које ни једна, чак ни апостолска реч о Богу, не може да оживи душу.
И управо "правила молитве" у Новом Завету нема.
У књизи Дела апостолских, која описује Цркву у огњено доба њено, као да уопште нема молитве. Нико се не моли - ни одлазећи на пут, ни почињући проповед, ни завршавајући је. То је толико неочекивано да Розанов једном збуњено узвикује - зашто Христос није научио људе да се моле, срушивши им претходни Храм? Само једна молитва у читавом Еванђељу - Оче наш, једна молитва од седам редова.
Осим ње, ту је неколико поглавља Христове молитве - Његове последње, тајне молитве. Али је то - молитва на Тајној Вечери. А то је - знамење некакве езотеричности. Уз то, ова се молитва даје само у "духовном" Еванђељу по Јовану. И, осим тога, ником ни на памет не пада да се учи молитви на примеру првосвештеничке молитве" Исусове, нико се неће усудити да је у своје име понови.
Религија - то је веза са Богом. Бити религиозан значи успоставити негда покидану везу са Богом. Јасно је да је срж религије - у чину молитве. И гле, Нови Завет нам се указује као потпуно немистичка, немолитвена, нерелигиозна књига. То може да значи само једно: људима је била дата могућност не - псалмопојног Богоопштења. Њима се открило искуство општења са Господом, које не иде преко људских речи и прозби, него некако друкчије. И тај нови начин Богоопштења они нису желели да учине јавним.
Али још је чуднији езотеризам Еванђеља, који таји суштину Христових разговора са ученицима управо у оне дане кад су Га они могли схватати боље но игда. У Еванђељу нема Христових поука од Васкрсења до Вазнесења. То јест, речено је да им је Он говорио "о Царству Божјем", али шта је управо говорио, то није записао ни Лука, нити ко други. С друге стране, пажњу нам скреће окупљеност свих сусрета апостола са Христом у том међупериоду око трпеза.
Сва срж Завета (како Древног, тако и Новог) говори о томе да сам тај Завет с људима није склопио ни локални богић Палестине, нити покровитељ неког дела космоса, нити, пак, службени ангео, него - Творац неба и земље. Суштина религије је - пробијање кроз све тварне ешалоне право ка Њему. Управо зато "предање" Христово никако није могло да садржи бескрајне варијације митологија о "еонима", "астралима", "планетама" који се узајамно рађају и узајамно мрзе. Тим пре није имало ни најмањег смисла чинити приче о "космичким генеалогијама" нечим тајним. Као и данас, тако је и у првом столећу теозофија била тржишни производ. Апостоли би били осуђени на успех да су саставили некакву " Тајну доктрину" с кармом, астралом и пијачним обиљем "еона". "А лудих запиткивања и родослова и спорова и препирања о закону клони се: јер је то некорисно и сујетно". Овде није реч о породичним "родословима", нити о тражењу "племићских корена". Овде је реч управо о космичким геналогијама: тај и тај еон родио је тог и тог, а тај се опет распао на овог и оног, и као резултат толико и толико бракова и поколења, појавио се творац нашег света, а затим и спаситељ...
Али ствар је управо у томе што завет није склопљен ни са "богом трговине" или "плодности", нити са неким "еоном" или "ангелом", - него са "Богом човекољупцем", који не само да је спасао људе, него их јс и створио. И тај Бог је - Бог Једини. Ту су истину бранили апостоли. И зато су у свету паганског плурализма били осуђени на смрт...
Али "Бог човекољубац", Кога су апостоли проповедали, није дошао само да би са Собом сјединио дванаесторицу Јевреја - срећковића, него је дошао ради свих људи и за сва времена. Последње речи Христове су: "Ја сам с вама у све дане до свршетка света". "С вама" - да ли само са апостолима (који очито нису живели до "краја света"), или и са нама, са свима који живе у простору од Ваплоћења до 'Парусије? Ово последње је могуће само у случају да они који наслеђују апостоле имају могућност да уђу у Завет, који је закључен преламањем Хлеба у Сионској Горњој одаји и испуњен слањем Духа. То значи да је Христос морао да нам остави могућност да постанемо саучесници како Тајне Вечере, тако и Педесетнице. Отварање те могућности и представља мистиријалност хришћанског Предања.
Шта нам је познато о предању ране Цркве? Ево кључног текста апостола Павла, који три пута говори о предању: "Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб...".
Тајна Цркве - то је Евхаристија, учествовање у Тајној Вечери. Њоме Црква живи, и њу скрива. Њоме живи, зато што само у тајни Тела Христовог Црква саздава себе: "И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова,... да будемо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава - Христос, који чини да тело расте на изграђивање самога себе у љубави". То и јесте она тајна која даје непсалмопојно сједињење са Богом, више него молитвено сјединење с Њим. јер "не би Христу угодно да се само духом сједини са верујућима, него и телом и крвљу".
***
Управо то Општење хришћани су учинили тајном и скривали су га од других. Скривали су по цену хиљада својих живота. Ствар је у томе што је основно оправдање многовековних прогона била оптужба за канибализам. Главна оптужба на рачун хришћана - како се, на пример, види из писма Трајану Плинија Млађег - јесу чудне ноћне трпезе... Хришћани би могли да одстране огроман број оптужби упућених на њихов рачун само да су испричали о својим ноћним скуповима, само да су објавили "Тумачење Литургије". Они то, ипак, нису чинили. Чак и Тертулијан, описујући паганима у својој "Апологији" поредак хришћанских ноћних сабрања, подробно објаснивши "агапе", ни речју не помиње Евхаристију.
Речи тајне нису се смеле предавати у руке паганских мистичара, који би почели сами да их понављају, - али их при томе тумачећи на свој начин, са "ширином" која им је била својствена. Апостоли нису проповедали у совјетској Русији. Пред њима је био јако религаозан свет, уз то врло плуралистички настројен. Грк или Римљанин, сазнавши за нову мистерију, са радошћу учествујући у њој и после тога би, са не мањом радошћу, пошли да се "акумулирају" у Дионисовим или Митриним мистеријама. Тај свет је био спреман да прихвати било какву молитву да би је искористио у следећем "заклињању" (како то и раде савремене врачаре).
И зато видимо да се читава проповед апостола своди на три тезе. Прва керигма је - пасхална. Друга је - морално-поучна (учешће човека у Цркви и њеним тајнама му не даје права на неморал) и трећа - запретна: не може бити заједнице између Чаше Христове и чаше демонске.
Одатле се у древној Цркви развила "Disciplina arcani" (дисциплина тајни), која је од самог почетка искључивала могућност присуствовања на Евхаристији лица, непрепорођених у тајни светог Крштења. "Нико да не окуша, нити да пије од ваше евхаристије осим крштених у име Господњње".
Није могло бити ни речи о широком распрострањивању "служебника" и текстова Литургија, јер се "ћутањем чува светиња тајне". Једини подробан и потпун опис ранохришћанске Литургије, налази се у "Апостолским установама" св. папе Иполита, али сам аутор овако говори о својој књизи: " То сам вам ми укратко предали о светом крштењу и о светом приносу, јер сте ви већ упућени о васкрсењу телом и о другом, како је написано". Према томе, у оно што је "написано", тј. у истине Еванђеља, читаоци "Апостолског предања" већ су упућени. Зато им се већ може открити Тајна. Њима је могуће поверити Предање.
И касније, мада су храмови постали отворени за све, пред само савршавање тајне тражили су да се из храма удаље непосвећени: "Целивајте један другог целивом светим, и они од вас који не могу да се причесте овом Божанственом тајном, да изиђу", упозорава ђакон на Јерменској литургији, а у нашој он и досада возглашава: "Оглашени, изиђите!"
Не треба заборављати да су се прве свештене књиге хришћана појавиле око 20 година после Вазнесења Господњег, мада се Вечера Господња савршавала од првих дана по силаску Светога Духа на апостоле. Да ли су њихова проповед и напори остали без икаквог трага и бесплодни? Ако не - онда како и шта су неписмени апостоли предали својим ученицима? Може ли се приликом изучавања историје Хришћанства не обратити пажња на чињеницу постојања апостолских литургија - Литургије апостола Јакова, Литургије апостола Марка и Литургије апостола Петра?
Текстови тих Литургија су, очито, били подвргнути каснијим обрадама, али су се од најстаријих времена они повезивали управо са тим именима. Не придавати значаја апостолском литургијском предању - значи не чути најдиректније Христове речи: "Ја сам хлеб живота, који силази са неба: "Ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света".
Древне Литургије су несумњиви гласови Предања. Св. Василије порицање истих оцењује као сакаћење Еванђеља "у оном главном", као "скраћивање" хришћанске речи.
Али ево шта је запањујуће: текстови древних Литургија мало су у чему узајамно сагласни. У једној нема епиклеза (молитва призивања Светог Духа на Свете Дарове), у другима нема речи установљавања (тј. речи, које је Сами Христос произнео на Вечери: "Ово је Тело Моје...").
Исти овај свети Иполит, наводећи начин молитве римске Цркве, ту вели: "Нема никакве неопходности да он понавља исте речи које смо ми раније говорили, и да би их напамет учили, узносећи благодарење Богу". Значи да Предање у речима евхаристијског канона ни није, него је у самој Евхаристији. Оно заједничко што постоји у свим древним Литургијама - то је њихов плод..
Молитве се разликују. Заједничко је прихватање евхаристијског Хлеба као Хлеба Живота, као сјединења са Христом.
Највише искушења у народу изазвале су речи Христове о преламању Његовог тела. Извор свих несрећа апостол Павле је видео у недостојном, "без расуђивања", причешћивању Телом Христа. Болести, па чак и смрт хришћана, апостол је приписивао недостојном Причешћу.
Не даје ли нам поново тај налаз повода за тврдњу да је управо о Евхаристији и сазидању Цркве било речи у тим разговорима Васкрслог Спаситеља, кад је Христос одговарао на недоумице ученика? Није им Он предавао литургијске формуле - него им је говорио о самој стварности Богоопштења, о тајни причешћа Богу.
Карактеристично је да се предања која је св. Василије открио у IV веку, не односе на верско - поучну, него на литургијску страну живота Цркве - крсно знамење, окретање према истоку, неклечање у недељне дане. "Ми се не задовољавамо оним речима које су присутне у Апостолу или у Еванђељу, него и пре и после произносимо друге (речи), као оне које имају велику силу за савршавање тајне, примивши их из "учења неизложеног у Писму"... - то је оно најглавније: епиклеза. Уз ово, св. Василије на истом месту пише: "А неке смо примили од Апостолског Предања као оно што нам је предато у свештенодејству тајни.. (богослужбеном поретку Светих Тајни)".
Св. Василије не употребљава ни појам "Тројица", ни "ипостас" и уопште не описује унутар - тројичне односе. Предање, које рекапитулира св. Василије, говори о деловању Духа на човека, о искуству "обожења" (ту небиблијску реч управо користи св. Кесаријац).
Кад сам се први пут у време служења Литургије обрео у олтару, више од свега ме запањила једноставност вршења тајне. Никакве егзалтације, никакви театрални гестови, никакви "езотерични" пасови... Сви византијски "украси" Литургије остају с оне стране царских двери, не долазе до Олтара. Читава богослужбена еволуција и обогаћења текста не прелазе границе самог евхаристијског канона - он остаје исто онако прост и чудесан као само Еванђеље, као сама Тајна Вечера...
Предање, догмат - то је управо тајна Православља. Некрштеном се може предати учење о Христу. Њега је немогуће научити најважнијем - правилној молитви Христу и животу у Христу. Разлике Православља и протестантизма су у - различитом односу према Предању. Као што видесмо, то значи различит однос управо према Литургији.
Оне секте, које се сада активно боре против Православља поричу реалност Литургије, за њих је "ломљење хлебова" просто - "успомена". Проповед им је битнија од мистичке Реалности. Протестанти су оставили литургију оглашених и уклонили литургију верних, тј. оно за шта је све остало припрема. Исто је код њих као код старовераца - беспоповаца: остао је дневни круг богослужења, који није ништа више до пут ка Литургији, а циљ су склонили. У суштини, протестанизам обнавља један вид древног гностицизма путем своје редукције Светих Тајни на учење и проповед. Религија је сведена на чисто вербалну (и датом случају - проповедничку) делатност.
Али вера Цркве се управо тиме разликује од других вера "што је она конкретно, физички причасна свом објекту". Оној личности, Која је предмет свог хришћанског надања, и упућена је главна, евхаристијска молитва Цркве: "Ти си ваистину Христос ово је Тело Твоје"... Бог је у Своју Личност примио човечанску природу у Христу. И у то средиште Тројице Он и нас призива да уђемо.
И ево, преподобни Симеон Нови Богослов и подвлачи да Христос, говорећи:
"Ко једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему", није рекао - "у њима, тј. да пребива у материји тајне, него је рекао: 'У Мени', тј. у Њему Самом, у Његовој Слави, у Његовом Божанству".
Христос вернике преображава у Себе. Верујући не бива доведен до сагледавања и убеђености, нити се приводи "просветљењима" које дарује небеска јерархија, него Самоме Христу.
Кад је Христос рекао "ко једе Моје тело и пије Моју крв у Мени обитава", многи су се саблазнили и отишли. Али Христос није похитао да оне који су отишли убеђује: дајте, схватите то символички, а не буквално - него се оштрим питањем обрати преосталим ученицима: "Да нећете и ви да одете?" Велика је штета што су се протестанти нашли међу "отишавшима", међу онима који нису могли да приме ту главну тајну Еванђеља.
"Бог је хтео да објави како је богата слава ове тајне међу незнабошцима: Христос у вама, нада на славу. Њега ми објављујемо стављајући у срце сваком човеку и учећи сваког човека у свој мудрости, да сваког човека поставимо савршеним у Христу". Овде већ видимо и оно што нам је знано: "тајна... је Христос у нама", али видимо још и запањујући спој речи: тајна коју ми "стављамо у срце сваком човеку". Протестантизам је у праву - у Хришћанству нема езотеричног учења. Али је протестантизам заборавио на езотеричност култа, на његову тајанственост.
Не, није то тајанственост у смислу неодређености и расплинутости; тајна Хришћанства се не односи на област "нејасног и загонетног", и љубитељи езотеријских заглупљивања од ње се неће окористити. У својој бити она је крајње јасна, јер нуди једнозначан избор: јеси ли са Мном или си против Мене; примаш ли Моју Чашу или желиш да је замениш другом, "пријатнијом и практичнијом"?
За баптисте је реалност преламања хлебова - људска рукотворина. То су просто символи којима људи оживљавају своје успомене и побеђују у себи наступе побожних емоција. Православна Литургија није рукотворина. "Твоје од Твојих Теби приносимо" - те њене речи преузете су из Соломонове молитве приликом освештања Храма. И као што је Соломон у темељ храма уграђивао необрађено камење (јер Црква не може да постоји на људском темељу), тако и пред почетак Литургије ђакон тихо говори свештенику: "Време је да Господ твори",.. Време, када Господ твори... Улазимо у нерукотворену Реалност. И у њеном присуству неопходна је јаснота п апсолутна одређеност: да или не. Примаш или распињеш. Јер окретање твог лица од те Чаше коју ти пружа Љубав, јесте вређање и распињање Љубави.
То значи да је недовољно само причати људима о Христу, не пуштајући их у Сионску Горњу одају. У ону собу чије двери уопште нису ни затваране, у ону собу у коју нас уводи црквена Литургија, да би нас посадила поред апостола, и да скупа дође до оне тачке, од које почиње Црква и њено Предање: "А када су јели, узе Исус хлеб, благослови, преломи и даде ученицима и рече: "Узмите, једите; ово је тело Моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече: пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новога завета, која се за вас пролива за опроштење грехова".
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, РАДОСТИ МОЈА!
