У свом садашњем стању, човјек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловјерјем, сумњом, безвјерјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човјека – хришћанина – да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!
Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповиједа. Кајати се – значи осјећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих гријехова, значи постати свјестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша гријеха – то значи свом душом пожељети њихово поправљање и искупљење.
Гријех одваја од Бога, који је наш вјечни живот. Кроз честу исповијест гријех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови гријеси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дјела љубави, а прије свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због гријеха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намјером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човјек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто повјерење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.
