Румунска теологија XVI века, као и она нешто каснијег периода не може се разумети ако се нема на уму њено порекло и њено исказивање у иконографији и архитектури. Грађевински стил цркава у Влашкој (Деал, Арђеш, Козија, Трговиште или Михај Вода у Букурешту), цркава брвнара у Трансилванији и манастирских цркава у Молдавији - изграђених највише за време Стефана Великог (1457-1504), Петра Рареша (1527-1538; 1541-1546) и Александра Лепушнјануа (1552-1561) - обликују литургијски простор који указује на извесну еклисиолошку концепцију. Но најјачи доказ те иконографске и символичке теологије јесте мурално сликарство и спољашње фреске манастира у Буковини и Молдавији: Воронец, Пробота, Хумор, Молдовица, Арборе, Сучевица. Том јединственом иконографијом већ се оцртавају и осветљавају велике координате ваздашњег румунског Православља: преплетеност црквене и националне историје, с једне стране, и њихова подударност са библијском историјом спасења, с друге стране. Теологија је не само реч, вербално изражавање, него и икона, символичко представљање. Историјска помесна Црква имала је и генијалност и методу да ствара аналогију небеске Цркве и Раја у прасликама и представама; хришћанска вера обогатила је културно стваралаштво приказано у уметничким и сликовним споменицима (в. Иринеј Краћунаш, "Цркве са спољашњим сликарством"
 
|
|