Почетак мудрости - страх Господњи.
Питали блаженог Петра: Шта је страх Божји? Он одговори: Ко се нада ма у кога другог осим у Бога, тај нема страха Божјег.
Арсеније Велики говорио је о смрти свакоме ко би му дошао: сети се своје смрти и имај страх од Бога! Па када је архиепископ александријски Теофил био на самртном часу, он се сети светог Арсенија и узвикну: "Благо теби, Арсеније, што си се увек сећао овог часа!"
Блажени Илија рекао је: Ја се плашим три ствари: прво, кад буде душа излазила из тела; друго, кад престане Богу и треће, кад се буде призносио Последњи суд.
Свети Антоније говорио је ученицима својим: Треба се одрећи овога живота, па живети само за Бога, сећати се смрти и имати страх Божји.
Кад се Аврам преселио у земљу обећану са женом саром, прво је купио земљу за гробље и направио себи гробницу (Постање 23).
Питали светог Макарија зашто је тако сув. На то он одговори: "Кад човек очишћава свој ум страхом Божјим, тај страх једе и суши тело његово".
У Светом Писму пише: Почетак мудрости јесте страх Господњи. Овај страх од Бога није исто што и страх од непријатеља. то је као страх од пријатеља кога смо увредили. Неки кажу: Како то да имамо страх од Оца свог небесног? Онако исто како деца имају страх од свог родитеља, кад прекрше заповест његову.
Рекао блажени Исаија:
• Ако се ожалостиш због губитка ствари или имања, то нема у теби страха Божјег;
• ако са насладом слушаш похвале о себи, то нема у теби страха Божјега;
• ако те грде, а ти се љутиш, то нема у теби страха Божјега;
• ако ласкаш славним овога света, то нема у теби страха Божјега;
• ако се у разговору твоја реч не прими, и ти се нађеш увређен, то нема у теби страха Божјега.
Блажени Јован Колов говорио је: Да бисмо освојили неку непријатељску тврђаву, морамо одсећи храну и воду тој тврђави. И непријатељ ће се морати предати. тако, да би дух завладао над телом, мора се телу ускратити сувишна храна и пиће.
Свети Макарије није могао да одбије чашу вина кад би му неки брат понудио; но зато би осуђивао себе на један дан без воде.
Блажени Исидор је рекао: боље да човек једе месо него да се хвали постом. Тиме је хтео да каже: Кад човек пости, Богу пости, а не људима; ради спасења пости, а не као фарисеји да би га људи хвалили.
Уздржање од гнева. Посетио монах Павле монаха Јована. Упита Јован Павла, шта је постигао за 40 година свог испосништва? Одговори Павле: За све то време Сунце ме није видело да једем (то јест, јео је само једном дневно по заласку Сунца). На то му рече Јован: А мене за све то време Сунце није видело да се гневим.
Питали аву Исидора, свештеника у Скиту: Како то да се демони њега боје? Одговори Исидор: Откако сам се замонашио, гнев се у мени никад није дигао више од грла.
Уздржање очију. Један брат буде послат из манастира у Александрију неким послом код епископа. Кад се вратио питала га браћа, како је у великом граду Александрији. На то он одговори: "Заиста вам кажем браћо, ја нисам видео ништа и никог осим епископа".
Нека сестра монахиња имала брата монаха. Разболи се монахиња, па неки, бојећи се да ће умрети, поруче брату да дође и види сестру. Кад је брат дошао, јаве болесници да јој је брат стигао. А она се сети свога завета Богу при монашењу, да до смрти неће видети мушкарца, уздржи се да види брата, него му поручи ово: "Иди брате, видећемо се у царству небеском".
Молитва је уздизање ума на највеће висине; општење са Богом; плач пред Богом; узнесење изнад страсти и злоба света; опраштање свима и жаљење свих; молитва је дисање душом небеског ваздуха.
Блажени Нил је рекао: Старај се да у молитви никоме не просиш зла.
За светог Арсенија кажу, да му је залазеће Сунце гледало леђа, а излазеће лице на молитви.
Блажени Агатон рекао је: Молитва без расејаности највећа је добродетељ хришћанска. Ничим се демони тако не разгоне као молитвом. Зато они све чине, да човека удаље од молитве и унесу расејаност мисли у душу његову за време молитве.
Неке су оце гледали на молитви како сијају као огњени стубови.
Када се блажени Јосиф молио Богу, са уздигнутим рукама, његови су прсти светлели као десет свећа.
На питање, како се треба молити, одговарао је велики Макарије: Не треба многословити; најбоље је дићи руке и говорити: Господе, како Ти знаш и хоћеш, онако помилуј ме!
Истинита је она молитва када се молимо из саме дубине срца.
Рекао је неки велики молитвеник: Чудна је то ствар, кад се молимо Богу, ми замишљамо да нас Бог и види и чује, а кад грешимо, ми замишљамо да нас Он не види и не чује!
Дошао младић духовнику и пожалио се на друга који га је увредио. Био је при том пун жалости и гнева. рече му духовник: Иди у своју собу, па се моли Богу за тога који те је увредио. Послуша младић и оде у своју собу на молитву. Молио се дуго и дуго за непријатеља свога, док га најзад не прође свака жалост и гнев и он осети велики мир и радост у души.
Блажени Зенон говорио је ученицима својим: Ко хоће да га Бог услиши, нека свако јутро приноси молитве за непријатеље своје.
Свети Серафим у Сарову заветовао се провести у молитви на једном камену 1000 дана. И свој завет је испунио. После тога дата му је велика моћ од Бога, те је могао и чудеса творити.
Молитва Господња, Оче наш, јесте највећа молитва. изговарај је што чешће преко дана; и ноћу, кад се пробудиш; изговарај ову молитву, лагано, удубљујући свој ум у сваку реч.
Кад се наљутиш на некога, пре него му ма шта одговориш, изговори у себи молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! И љутина ће те проћи.
Свети Јован Златоусти рекао је: Душа без молитве јесте зловољна као и тело без душе. И још је он рекао: Молитве су нерви душе.
Драгоценост времена. Свети Исак Сиријанин говорио је: Кад се увече приближујеш постељи својој, реци: О постељо моја, можда ћеш ми ове ноћи бити гроб и место сна тренутнога наићи на мене сан вечни.
Питао неко великог Макарија: Како ће се спасти? Одговори Макарије: Буди као мртав пред људским похвалама и увредама.
И заиста, пролазно је све светско; уста која те хвале и уста која те грде, ускоро ће те затрпати пепелом. Благо оном ко својим владањем на земљи стекне похвалу међу ангелима Божјим.
Изгубљено сребро и злато може се и наћи, али у сујети светској изгубљено време никад се више не може наћи. Пчела куда год да полети, сабира мед, тако и прави хришћанин свакога дана и часа сабира души својој благо небеско. А земаљско је све као сенка и звук ветра.
Овај живот нам је дат, да њиме заслужимо живот вечни. Благо оном ко са том мишљу и са тим сазнањем почиње сваки свој дан. Има прича о оцу који је хтео научити своје синове да буду вредни и радни сваки дан. Дозва тај отац синове своје и рече им: Децо моја, има један дан у години, у који ако човек ради од јутра до мрака, не мора више никако радити и све ће му родити у изобиљу. Упиташе синови оца, који је то дан? А отац им одговори: Због тешке старости заборавио сам који то дан беше. Но, ви покушајте и дознаћете. Тако су синови радили сваки дан од јутра до мрака и било им је добро и свега су имали у изобиљу. О да бисмо и ми тако трудили се сваки дан од јутра до мрака на извршењу заповести Божјих. Сав наш живот је као један дан. И тај дан живота нашега откине се од нас брзо као роса.
Сујета. Свети Сисоје стао замишљен пред великим ковчегом, у коме су биле кости Александра Великог Маћедонског па узвикнуо: Док си био жив, цео свет био ти је тесан, а сад ето и тај ковчег сувише ти је простран!
Ко почне бринути о души као јединој непролазној стварности што је у човечијој власти, тај презре сујетљиво и раскошно одевање себе. свети Арсеније живео је 40 година у пустињи као монах. Он се на двору тако раскошно одевао, а у пустињи тако бедно, да су за њега говорили: Нико од смртних људи није у раскошнијем оделу стајао пред царем земаљским нити је ико у беднијем оделу стајао пред Царем небеским као Арсеније.
Питали блаженог Сисоја: Ко врши заповести Светога Писма? Он одговори: Онај ко сазнаје колебљивост и сујетљивост светског знања.
Људи упропашћују своје душе на тај начин што их мешају са пролазним стварима, а не одлучују их и не бране од свега пролазнога. Кад је неки епископ причешћивао народ, открије му ангел Божји душе причесника у разним бојама; једне су биле беле и светле (од целомудрености и чистоте), друге црвене као крв (од зависти и пакости), а треће црне (од блуда).
Љубав. Ко има љубав према ма чему пролазноме, као што је имовина, тело, почаст и слава људска, у тога се помрачава разум. Љубав према Богу вечноме, вечно награђује.
О љубави говорио је Свети Серафим из Сарова овако: "Кад ум стекне духовну љубав, не мисли он ништа што је несагласно са љубављу. људе које сједињује љубав с Богом, сједињује их љубав међусобна".
Свети Игњатије имајући пламену љубав према Спаситељу своме, ишао је слободно пред лавове да буде растргнут; и љутио се на оне хришћане, који су га успут задржавали и одвраћали да не иде.
Љубав представља Оца, мудрост представља Сина, а сила представља Духа Светога. Према томе љубав је прва и првоначална; из ње се рађа истинска мудрост и из ње исходи сила духовна. Отуда нико не може имати истинске мудрости без љубави нити може имати силе духовне без љубави. Ко има у себи Оца, тај има одмах и сина и Духа. а ко нема Оца, не може имати ни Сина ни Духа Светога.
Рекао је један духовник из манастира Светог Саве Освећеног: Браћо, три су главне врлине: Љубав, уздржљивост и молитва.
Но, од тога трога, и од свега осталога, љубав је најважнија. Ако је страх Божји корен духовног живота, љубав је плод.
Љубав према ближњима показује се и у радовању туђој радости. Златоуст негде каже, да више има међу људима сажаљења него сарадости, то јест: Људи чешће и лакше узимају учешћа у туђој жалости него у туђој радости. Узрок томе је завист. А завист је сатански усев, који ако се не ишчупа у почетку, затрује и упропасти сву душу човекову. Љубав је огањ, који сагорева завист. И ничим се завист не може сагорети ни искоренити осим љубављу.
Због тога је најважније у животу задобити божанску љубав у срцу своме. А кад ми знамо колико Творац нас љуби, нама није тешко љубити Њега и све штоје Његово.
Живела два старца у суседству. Имали су братску љубав међу собом. Па слушајући о свађи људи међу људима, чудили су се како то да људи не могу да живе у љубави. Хајде и ми да се завадимо! - рекну они један другом, да би видели какви су људи у свађи. Ставе један лонац преда се, па један рекне: Ово је мој лонац, а не твој! Други одговори: Није твој, него мој. Тако понове те речи по неколико пута, док ће један рећи: Па кад је твој лонац, ето, узми га нека је твој! И обојица се засмеју и продуже живети у братској љубави не могући никако појмити зашто се људи свађају око пролазних ствари, кад су браћа и кад је љубав боља и кориснија од свађе.
"Љубав к Богу природно је жарка", говори свети Исак Сирјанин, "и кога она спопадне без мере, чини његово срце одушевљеним. На њему се виде необичне (и спољашње) промене: лице његово постаје светло и радосно".
Љубав се не плаши страдања. Она се баш у страдању показује најјача. За једнога монаха прича се, како је дуго боловао, па оздрави и целу једну годину буде здрав. Он је постао тужан и замишљен. Кад су га питали, што је такав, он одговори: Оставио ме Бог, ево целу годину не посећује ме!
Бог љубави не оставља оне који Њега љубе. Свети мученици Христови, Евтропије, Клеоник и Василиск буду бачени у тамницу због тврде вере у Христа. Дуго су тамновали у тамници, док се судија не сети те их изведе поново на
суд. Мислио је судија, да ће их видети полумртве од дугог тамновања, но зачуди се кад их погледа и виде здраве и светле као да долазе са весеља, а не из тамнице. Упита их безбожни судија о томе, а Евтропије одговори: Заиста, веселио нас је Христос наш у све дане тамновања, посећујући нас својом благошћу, те се збива на нама оно што у Писму пише: Кад се срце весели, лице цвета (Приче 15,13). Кад је судија покушао двојицу од њих да преласти и од вере одврати, одговоре они: "Као што је Тројица нераздељива, тако смо и ми нераздељиви вером и љубављу".
Свети Патрик (+464) просветитељ Ирске, крстио је неколико краљева и кнежева и мноштво других људи. Он би увек плакао кад би се сетио неког тренутка из свог живота кад је заборављао љубав Божју према себи.
"Ко љуби свет, не може бити без жалости", каже свети Серафим. Јер свет се мења и пролази и љубав према пролазном обраћа се у жалост.
Ко Бога љуби свим срцем својим, свом мишљу својом и свом снагом својом, тај непрестано мотри на деловање Божје у овоме свету, види прст Божји, прати Промисао Божју. Златоуст каже: "Сунце није тако јасно као што је јасно провиђење Божје". Промисао Божја бди над праведницима и објављује правду њихову. Свети Григорије Чудотворац буде јавно оптужен од неке незнабожне жене да је с њом имао телесну везу и тражила је своју плату. сав народ се узбунио против Григорија, но светац Божји мирни је слушао оптужбу и ћутао. тада рече он своме пратиоцу, да исплати оној жени колико тражи. Но, чим жена прими паре у руку, наједном сиђе са ума. Устрашени народ познаде кроз то невиност светог Григорија.
Бог се брине за храну оних који су се посветили Њему на службу. дође неко једноме духовнику и понуди му новац. заплаче се старац па рекне: "Зар ти хоћеш да отераш од мене мога Хранитеља, који ме храни у пустињи ево 60 година"?
Блажени Силуан говорио је за себе: Ја сам слуга Господњи и Господ ми је рекао: "Ти делај моје дело, а ја ћу те хранити".
Благо ономе ко се уверио у своме животу, да се Бог брине о њему. Тај се неће преварити у надежди својој у Творца свога. Свети Серафим говори: "Ако човек нема сувишних брига о себи знајући да се Бог брине за њ, надежда је његова истинита и мудра". То не значи да се треба предавати лењости, него то значи да све бриге наше о себи не користе ништа, ако ми заборавимо, да свевидећи Бог све гледа и види потребе наше и по Промислу Своме премудроме даје нам оно што нам је потребно.
Ко зна за промисао Божју, тај се не свети никоме за учињено зло. Он гледа у Бога и чека Ње1 ов суд. Ти опрости увреду, а Бог ће учинити Своје. Прича се, како је дошао неки брат блаженом Сисоју и жалио се на свога суседа како га је увредио. Сисоје му рекне, да опрости увреду и ствар остави Богу. Одговори брат, да никако не може да опрости него мора да се освети. дуго га свети отац саветовао да опрости, али увређени брат остао је упоран. Тада Сисоје позва тога брата да се заједно помоле Богу. Па кад обојица клекну на колена, узвикне Сисоје: "Боже, Боже, ми немамо више потребе у Твојој помоћи, јер ми се сад сами светимо!" Чувши те страшне речи, онај брат се застиде, покаје се и опрости увреду увредитељу своме.
Промисао Божји руководи судбу свакога човека и открива истину ономе ко жедно тражи истину. Грчки филозоф Јустин тражио је тако истину. Читао је старе јелинске филозофе и остао је незадовољан. Јер, што је један филозоф тврдио као истину, други је то побијао као лаж. У недоумици својој, сав очајан пође Јустин једнога дана у шетњу да размишља шта је истина. Наједном изађе преда њ неки старац који одмах ступи са Јустином у разговор. И тај старац, по самом Промислу Божјем, објави Јустину јеванђелску свету истину. сав радостан Јустин прихвати истину Божанску, за коју је доцније мученичку смрт претрпео.
Бог је ближи човеку од духа и крвотока. И ко то сазнаје и држи непрестано у памети, тај никад не пада у очајање. А ако падне у очајање, само ако веру није изгубио, спасава га Бог на свој начин, често сасвим неочекивано. Тако прича се за једног младића како је био решен да скочи у море и сконча самоубиством. Тога дана дошао био неки трговац блаженом Лонгину и донео му кесу злата. Овај свети муж није хтео да прими новац говорећи, да му није потребан. Док је он то говорио, отвори му се духовни вид и њему се открије зла намера онога младића. Па рече свети човек ономе трговцу, да ако хоће, нек иде брзо на то и то место, где ће наћи једног младића коме он може помоћи својим новцем. Трговац послуша и оде како му је речено. Нађе младића и упита га за његову невољу. Младић му објасни да је имао неку радњу и да је пропао, те ништа му није остало него да скочи у море и удави се. Тада му трговац даде онај новац и тако га спасе од велике пропасти.
Оци ваши, велики и убеђени хришћани, трудили су се колико на спасењу своме, толико и на спасењу својих ближњих. Једнога дана ходио је улицом блажени Серапион, па виде једну развратну жену, која га позиваше к себи на грешно дело. Серапион не отказа него уђе у дом те жене. Кад га она позиваше на грех, рече јој он да почека да он сврши молитву, пошто је било баш време за молитву. Молио се Богу дуго и дуго, читао и клањао са уздасима и сузама. Тада се отвори разум овој блудној жени и она разумеде, да Серапион није ни дошао к њој због греха него због спасења душе њене. Покаја се горко за сав свој грешни живот, па плачући паде пред човека Божјег и потражи савет шта да ради? Серапион је поучи, утврди у вери и посла у женски манастир на покајање.
Кад су питали једног духовника, ко може примити од Бога дар љубави, он одговори: Онај ко види свога брата у греху па од свег срца завапије к Богу за њ, да га Бог спасе. Управо тако чинио је и онај блажени Серапион, тако и блажени Виталије, који је многе блуднице привео к покајању, а тако опет и многи свети људи и свете жене. Ваистину браћо, ништа нам не помаже пост ако немамо љубави. Јер није речено: Бог је пост, а речено је: Бог је љубав.
Љубав према својим ближњим, као деци Божјој, показивали су се светим оцима нашим у таквој мери, да се то многима чини невероватним. Али то нимало није невероватно онима, који су променили ум свој и почели мислити и живети по јеванђелски. Прича се за некога од отаца, како су га једне ноћи напали разбојници. "Што сте дошли?" - упита их старац. "Да узмемо све што имаш" - одговоре харамије. И заиста почну сабирати све што су нашли и упакивати. На њихово велико чудо старац им је помогао у томе и додавао ствари. Када све покупе, удаље се. Но, кад се старац обазре по својој соби, нађе кесу са новцем што је некоме испала. Он брзо истрча и почне викати харамије, да се врате. Кад се врате, он им рекне: "Нисте све узели. Ево, ово сте заборавили!" И пружи им кесу са парама. Удивљени са овим, они се раскују, врате старцу све ствари, приме од њега поуку и оду својим кућама као покајници.
Највећа препрека љубави јесте охолост. Охолост и љубав не могу становати заједно у једном срцу. Да би се испунила врховна заповест Христова, заповест о љубави према Богу и ближњима, хришћанин мора искоренити охолост у срцу своме. Са Божјом помоћи то није тешко. Али и оне који мисле да су постигли савршенство у духовном животу, понекад напада охолост или гордост. Тако прича се за једног великог испосника како је помислио гордо о себи, да је он превазишао све људе у свету. "Има ли ко бољи од мене?" - упита се он једног дана. На то му дође глас са неба: "Иди у град и срешћеш човека бољег од себе". Он пође у град, па сретне старца који је носио бреме дрва на леђима. Почне разговор са њим, па из разговора сазна, како тај старац продаје дрва у граду, и једино тиме се занима. Новац који узме, старац дели на три дела: један део даје сиротињи, други део даје цркви, а трећи део употребљава за себе. Чувши то, овај испосник, постиде се, призна у срцу да је нашао човека бољег од себе и одбаци од себе сваку гордост.
Такви су били Оци наши. Најбољи од свих људи они су сматрали себе најгорим, први - последњим, славни - беславним, пребогати добротом - ништим и скрушеним. Такав је био и Отац српског православља и српског народа - Свети Сава. Сав забринут за душу своју и душу свога народа он је даноноћно проливао сузе у молитвама Богу. По великом разуму своме он је као дечак од 17 година увидео пролазност света и ништавило светске славе. Увидео је оно што данас ни многи старци нису у стању да увиде. Оставио је све и пошао за оним што је стварно, непролазно и вечно. Пружио се сав према ономе што је бесмртно оставивши оно што је смртно за леђима својим. И кад је био достигао највећу силу и славу у Српској цркви и држави, по служби својој, а не по жељи, он је опет напустио све и удаљио се из своје отаџбине у далеки свет, где га нису знали ни славили.
Оци наши су мислили о смрти, па су се обесмртили. Радили су ништа за своју славу, а све та Божију, па их је Бог прославио на небу и на земљи. Мислећи само о спасењу душе, они су и своја телеса учинили чудотворним и светим за живота и по смрти. Њихова су имена као тамјан за ову планету, толико надимљену злим димом греха. А на небесима ови праведници сијају као Сунца.
Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу, којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води у Рај и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца твојих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку.
Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.
Сећај се душе своје, коју једино можеш спасти од гроба.
Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.
Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, кад ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.
Па слободно пођи путем, којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и њим се прославили.
Крај и Богу нашем слава!