U Tajni Hirotonije pastiri dobijaju poseban dar sastradalne ljubavi, koja tudje nevolje i padove dozivljava kao svoje sopstvene. Oni se brinu o dusama, uticuci na njih kako merama strpljivog savetovanja i poucavanja, tako i merama ukora i epitimije. Postepeno se na osnovama “ikonomije” ustanovljava crkveni zakon, to jest kanonska praksa primene crkvenih kazni. Zbog toga nastaje crkveni sud, cije se odredbe primenjuju podjednako na pastire i na pastvu, jer su i sami pastiri stado svojih sapastira.
Pastirstvo je povezano sa posebnom odgovornoscu za pastvu, koju mirjani nemaju, ali koji za to uzvracaju pastirima posebnu ljubav i postovanje. I na taj nacin se pastva, prirodno, okuplja oko pastira, obrazujucu Crkvu koju sacinjavaju jerarhijski organizovane zajednice. Razume se, ako se duh i sila projave u liku nekog duhovnog muza, onda se ka tom prorockom sluzitelju upucuje cela crkvena zajednica, i pastiri, i pastva, bez obzira na svoj jerarhijski polozaj: licni duhovni autoritet prepodobnog Serafima Sarovskog (1833) ili protojereja Jovana Sergejeva, ili episkopa Teofana Zatvornika ili optinskih staraca, je bio iznad svih jerarhijskih licnih autoriteta. Medjutim, ti duhovni muzevi se nikada nisu mesali u oblast cisto jerarhijskih punomocja, niti su ih narusavali. To jos jednom potvrdjuje potpunu saglasnost protetizma i jerarhizma.
Pastirstvo u prvom redu treba da bude saraspinjanje Hristu i Njegovom Vaskrsenju u zivot vecni. Tada ce ono doneti plod i u tudjim zivotima, tacnije, u zivotu brata, sestre, jer nema tudjih za pastira i on ce dati odgovor na Strasnom Sudu za svako svoje cedo kao za samog sebe.
Pojam “pastirstvo” je nastao u Starom Zavetu na osnovu stvarnih odnosa pastira prema pastvi, to jest pastira prema domacim zivotinjama, koje su mu bile poverene da se o njima brine. Prvo, sto zadivljuje u Jevandjelju kada se cita Hristova prica o zabludeloj ovci je – neznost i briga. Onaj, ko je usao u sustinu ljudi drevnih vremena, neprekidno zamislja gonjena stada sitnih i krupnih domacih zivotinja. Ljudi nisu samo koristili njihovo meso kao hranu, ili vunu za pravljenje odece, vec su ziveli sa njima jednim zivotom, bili vezani za njih.
U drugoj Knjizi o carevima, u glavi gde se govori o tome kako je car David poslavsi Urija u sigurnu smrt, posle njegove pogibije preoteo njegovu zenu, prema kojoj je i ranije “plamteo” grehovnom strascu, receno je da je to delo koje je pocinio David, “ zlo u ocima Gospoda ” (2 Car.11,27).
“ I posla Gospod Natana (proroka) k Davidu; i on dosav k njemu rece mu: u jednom gradu bijahu dva covjeka, jedan bogat i drugi siromah. Bogati imase ovaca i goveda vrlo mnogo; a siromah nemase nista do jednu malu ovcicu, koju bjese kupio, i hranjase je, te odraste uza nj i uz djecu njegovu, i jedjase od njegova zalogaja, i iz njegove case pijase, i na krilu mu spavase, i bijase mu kao kci. A dodje putnik k bogatome covjeku, a njemu bi zao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dodje k njemu; nego uze ovcu onoga siromaha, i zgotovi je covjeku koji dodje k njemu. Tada se David vrlo razgnjevi na onoga covjeka, i rece Natanu: tako ziv bio Gospod, zasluzio je smrt onaj koji je to ucinio. I ovcu neka plati ucetvoro, sto je to ucinio i nije mu zao bilo. Tada rece Natan Davidu: ti si taj covek (koji je to uradio) ” (2 Car.12, 1-7).
U ovoj prici je najjace od svega pokazana veza izmedju pastira i ovce, izmedju domacina i njegovog malog stada. Iz tog odnosa pastira-vodica zivotinja mozemo dublje da proniknemo u smisao starozavetne zrtve. Covek se brine o svojim ovcama; od ovce se radja jagnje, veoma lepo, cisto, bez mane. Pastir ce to jagnje cuvati, negovati, hraniti, neprekidno ga posmatrati – i odjednom dobija zapovest od Boga da izabere iz svog stada neporocno, savrseno, najlepse jagnje i da ga prinese na zrtvu – da ga ubije i prolije njegovu krv na zrtveniku. Zasto? Zato sto je on, kao covek gresan… To je za nas um cudno, surovo, ali je savest tog drevnog pastira javno i jasno mu predocavala da ukoliko je on jednom sagresio, to nevino bice, - prelepo, precisto, nezasticeno, krotko, o kojem je on toliko brinuo, trudeci se da ga sacuva i zastiti svojom ljubavlju i snagom od svake opasnosti – treba da bude pogubljeno. Jer greh jednoga je uvek muka i pogibija za drugog – nevinog, najlepseg i njegovom srcu najdrazeg.
Eto zasto nas se tako dotice prica o zabludeloj ovci, iako smo daleko i od tog nacina zivota i od tog vremena. Ovca se prosto udaljila od stada, otisla na drugi pasnjak, trazeci ukusni svezanj sveze trave, i zaboravila je na svoje stado, na druge ovce i na samog pastira. Ali pastir nju ne moze da zaboravi. Ovde se ne radi samo o strahu radi materijalnog gubitka, zbog jedne manje ovce na broju, vec o tome da je pastiru svaka ovca draga, jer je rodjena u njegovoj kuci, hranjena njegovim trudom i sticena od vukova.
U Jevandjelju od Jovana mi nalazimo Isusove Reci: “ Ja sam pastir dobri; pastir dobri dusu svoju polaze za ovce. A najamnik, koji nije pastir, kome nijesu ovce svoje, vidi vuka gdje ide, i ostavlja ovce, I bjezi: i vuk razgrabi ovce i raspudi ih…Ja sam pastir dobri i znam svoje, i moje mene znaju “(Jn.10, 11-14).
Pastir ide ispred svog stada, da bi se prvi suocio sa opasnoscu od: kradljivca, razbojnika, divlje zivotinje, poplave – i sve na sta prvo moze da naidje na putu on srece prvi, nalazeci se licem u lice sa nevoljom koja se pojavljuje. I ovde se projavljuju dve osnovne karakteristike pastirskog dusebriznistva. Prva je – neznost i svest o tome da za njega nema nista draze od te ovce i da je njena propast – nepopravljivi gubitak i tuga za pastira. Druga karakteristika je – delotvorna, hrabra ljubav, zastita, zastupnistvo, ono sto su u davnini nazivali “ucveljenost”. Pastirska obaveza je da stane pred ugnjetaca ljudske licnosti, pred nepravednog vlastelina, pred onoga koji moze da pogubi zivot, cast, coveciju dusu i da sobom zaklonivsi pastvu kaze: ne, ne smes, jer ti isto tako imas dusu, savest, i ti ces takodje posle smrti stati pred Sudiju.
Pastirstvo nije zanat, niti tehnika, niti rukovodstvo, niti vlast, vec nezno, pozrtvovano sluzenje. Pastirstvo ne zna za dan i noc; nema tog trenutka, a da covek nema pravo da strada, da nema pravo da bude u nekoj potrebi, zato sto je pastir umoran i zeli da se odmori, ili da se bavi svojim licnim poslovima. Za pastira to vreme ne postoji. Pastva je – njegova porodica, vernici su – njegova deca. Kako je moguce reci nekom najblizem: sacekaj, meni nije sad do tebe, prezivi nekako, a ja cu se kad budem imao vremena, zauzeti za tebe. Nema tog vremena, kada se moze prekinuti pastirska molitva. Coveku se ne sme reci: ti si star i bolestan odavno, ja sam umoran od tvojih stradanja i sve manje te pominjem u molitvi, jer ti ionako umires. Prava mera pastirstva je u neznom, dubokom, zamisljenom, zastitnickom odnosu. To je odista krvna veza, jer smo svi mi – jedna porodica i jedno Telo. To treba da bude tako ako pastir usvoji bogoslovske postavke ne samo razumom, vec ako i srcem veruje da svaki covek na Krstenju postaje zivi clan zivog Tela Hristovog.
Iz te vere slede direktni, neumoljivi zakljucci: covek koji stoji preda mnom je – moj brat ili moja sestra. On je tako drag Bogu, da je Bog za njega dao Svog Sina Jedinorodnog. Sin Boziji je za njega dobrovoljno prihvatio krsnu smrt, radi toga da bi taj covek, uprljan gresima, gord ili nesrecan i izgubljen, ziveo, vaskrsao, usao u Carstvo Nebesko, i bio usinovljen od Gospoda. Taj osecaj je znak istinskog pastirstva. Medjutim, sustina pastirstva je jos i nesto vise. Postoji Jedan Pastir, Pastir ovcama, veliki Gospod Isus Hristos. On je – Pastir po prvenstvu. On je – Pastir sve tvari, i mi verujemo da ce na kraju vremena On uvesti sve ovce u Carstvo Nebesko.
Svaki svestenosluzitelj pastirstvuje Njegovom blagodacu, stojeci na tom mestu, gde nikakva tvar, nijedan covek, cak ni sami Sveti, ne sme da stoji: tamo moze da stoji samo Gospod Bog, jer beskrvnu zrtvu moze da prinosi samo Onaj, Koji je prineo krvnu zrtvu u Svom Telu i predao duh Svoj Bogu radi naseg Spasenja.
Kako lako zacas ulazimo u oltar, zaboravljajuci da to mesto pripada licno Bogu i gde se ne moze drugacije uci sem sa strahom, koji se javlja pri stupanju u udeo Boziji, jer na tom mestu ne sme niko da stoji, tamo je Sveti Duh, i to je mesto gde moze biti samo Sin Boziji. U oltar se moze uci samo radi toga da bi se izvrsilo sluzenje, i to sa strahom i trepetom, bivajuci svestan da samo Bozanska blagodat moze da zastiti od svezapaljivog Bozanskog Ognja, onog istog koji je sisao sa nebesa na Ilijinu zrtvu. Njega stiti blagodat, kao sto je Bozija ruka pokrila Mojseja na Sinaju, kada je Slava Gospodnja isla ispred njega (Ish.33, 22). Svestenosluzitelj treba da ulazi u oltar sa secanjem na ove dogadjaje iz svete istorije.
Sta se moze reci o samoj Zrtvi, o samom sluzenju? Jedini Prvosvestenik Crkve Hristove je – Gospod Isus Hristos; jedina sila koja se projavljuje u Tajnama i svestenim radnjama je – sila Duha Svetoga. Na pocetku Liturgije, kada je sve spremno za vrsenje Tajne, kada je narod okupljen, svestenosluzitelji u odezdama, hleb i vino pripremljeni na zrtveniku, djakon izgovara reci, kojima malo ko pridaje duboko znacenje: “Vreme je za sluzbu Gospodnju, vladiko blagoslovi”. Te reci se obicno smatraju kao napomena svesteniku da je vreme da zapocne sa sluzbom. Medjutim, stari svetogorski monasi drugacije shvataju smisao ovih reci, citajuci ih u originalu, na grckom. Oni taj poziv ne shvataju u smislu: “Sada je vreme da se sluzi Gospodu”, vec stavljajuci logican akcenat na reci “Gospodu”: “sada Gospodu treba sluziti”. Ljudi, svestenosluzitelji i mirjani, su ucinili sve sto su oni kao ljudi mogli uciniti: dosli su, obrazovali zivi crkveni sabor, prineli Bogu licnu molitvu, ocistili se Pokajanjem, stali sa strahom i trepetom pred Lice Bozije, pripremili hleb i vino. I sta vise mogu ljudi mogu da urade? Nijedna ljudska (svestenicka ili arhijerejska) sila ne moze da pretvori taj hleb – u Telo Hristovo, i to vino – u Krv Hristovu. To moze da ucini samo Gospod. Svestenik i djakon pocinju da izgovaraju reci svetih molitava, reci koje prevazilaze njih same, i samu ljudsku, vidljivu Crkvu; reci, koje mogu biti izgovorene u Crkvi i od strane Crkve samo zato sto ona nije samo zajednica ljudi, koji su vernici, poslusni i predani Bogu – vec je i Bogocovecansko Telo, gde u Svojoj punoci obitava Sam Gospod, tvar sjedinjena sa Tvorcem, gde u Hristu telesno, u svakom clanu Crkve, obitava Bozanstvo u svoj Svojoj punoci. Duhom Svetim je ispunujen zivot vernih sa Hristom i skriven u Bogu. Zato svestenosluzitelji i mogu da izgovaraju te svete reci, koje prevazilaze sve sto covek moze da pomisli i uradi. I ako se Tajna ne moze izvrsiti bez tih reci i tih svestenih radnji, izvrsilac Tajne ostaje Isus Hristos, jedinstveni i Jedini Prvosvestenik i Pastir Crkve, i sila Duha Svetoga, koja ispunjava Crkvu.
Nije uzalud u Simvolu vere receno: “Verujem … u jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu…” Svi verni parohijani se nevidljivo nalaze u dubokom, tesnom srodstvu sa Bogom, oni su Hristova braca i sestre po telu; Hristova braca i sestre po tajanstvenom sjedinjenju Njegovoj ljudskoj vaskrsloj prirodi preko Tajni Krstenja i Pricesca; oni su ispunjeni Duhom Svetim. Vernici predstavljaju eshatolosku zajednicu, u kojoj se culima neosetljivo, ali duhovno razumljivo vec oseca buduci vek. Vreme se ispunilo, jer kraj nije neki vremenski trenutak, vec Punoca, koja je projavljena Ovaplocenjem Sina Bozijeg i darom Duha Svetoga. Vreme se ispunilo, medjutim verni jos uvek ocekuju kraj; u vremenskim sferama se vec ostvaruje tajna vecnog zivota. I u jednom momentu ce ta tajna biti potpuno otkrivena i obuhvatice sve i svja.
Halkidonski dogmat se ne odnosi samo na Ovaplocenje, kao sjedinjenje Bozanske i ljudske prirode u Hristu, vec i na vreme posle Ovaplocenja i dara Duha Svetoga. To vreme sjedinjuje vecnost, vec nastao buduci vek, i nase prebivanje i postojanje u ovom veku. U tome je tajna Crkve. I kada svestenik u epiklezi izgovara: “Gospode, Koji su Presvetog Duha Tvoga u treci cas nisposlao Tvojim apostolima, Njega, Blagi ne oduzmi ni od nas, vec obnovi nas koji Ti se molimo”. On moli Duha Svetoga, Koji je u vecnosti, koja je vec nastala i ukorenila se u nase vreme, da dodje na trenutak i izvrsi Tajnu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu, da izvrsi cudo da bi se ta mala zajednica prosirila do predela beskonacnosti, postala na trenutak vecnost i da bi ono sto ce biti istinsko u vecnosti, postalo realnost u vremenu: hleb i vino postaju Telo i Krv Hristova. To se ne desava u istorijskom vremenu i ogranicenom prostoru, vec onog trenutka kada vecnost prodire u vreme i apsorbuje ga ovde i sada.
Ono sto je istina o Hristu u odnosu na tvar, i u odnosu na coveka, treba da bude istina i realnost u zivotu, u iskustvu i delima pastira. Hristos se javio u Ocevoj Slavi; po zrtvenoj ljubavi, krsnoj ljubavi prema palom coveku, “On Sam je postao covek, primivsi na Sebe zivot u radi greha strasno skucenom materijalnom svetu. On je poneo na Sebi sve posledice pada, ali ne samo zedju, gladju, zamorom, smetenoscu duha, suzama nad Lazarom, ne samo telesnom, fizickom smrcu na Krstu. On se radi toga toliko sjedinio sa covekom, toliko je pozeleo da bude to sto je on (covek), da bi covek postao ono sto je On (Bog); radi toga je On na sebe primio tragicnu, krsnu, ubistvenu bogoostavljenost, koja ubija coveka. Covek je izgubio Boga radi greha, a Hristos je izgubio Boga u trenutku Svoje Krsne smrti, kako nicim ne bi bio odvojen od ljudske sudbine. “ Boze Moj, Boze Moj! Zasto si me ostavio?” (Mt.27, 46) – to je najstrasniji uzvik koji se jednom cuo u ljudskoj istoriji, jer je Sam Sin Boziji, postavsi Sin Ljudski, toliko pozeleo da bude jedno sa sinovima protivljenja, da je pristao da se zajedno sa njima lisi Boga. I On je umro od te strasne Bogoostavljenosti, kao i svaki sin ljudski, I sisao u ad. Crkva svedoci svetim ikonama i Predanjem da je Isus posle smrti sisao u ad. Mi prema starozavetnim i srednjevekovnim predanjima, i tradiciji zamisljamo ad kao mesto strasnih muka. Ali nesto najstrasnije u adu Starog Zaveta, o kome govori Psalmopevac i drugi bogonadahnuti autori Svetog Pisma, nisu mucenja, vec to sto je to takvo mesto na kome Boga nema i nece Ga nikada ni biti; to je mesto poslednjeg, beznadeznog Bozijeg odsustva, mesto potpune bogoostavljenosti. I u taj ad su zbog Adamovog greha odlazili svi umrli, ukljucujuci i starozavetne pravednike. Njihova stradanja su razlicita, jer su razlicite i njihove posmrtne sudbine, ali je bogoostavljenost skoro potpuno ista: nema puta izmedju Boga i tog mesta. Kada je Hristos sisao u ad pri strasnoj bogoostavljenosti, On se kao covek koji je izgubio Boga, spustio u te dubine iz kojih kao da nema povratka, gde nema nade za susret sa Bogom. Ad je siroko otvorio svoje zdrelo, da proguta Onoga, Koji ga je na zemlji pobedjivao uvek i u svemu. Ali se ovde podrazumeva da je sa tom ljudksom dusom u ad usla i punoca Bozanskog prisustva, koja pobedjuje i svezuje adsku silu. I novi Adam ustaje i vodi ka Bogu palo covecanstvo. Takav je Hristov put.
Pastir, kao svestenik u Hristu, treba da prodje ceo Hristov put, da bude spreman da se toliko sjedini sa svakom zabludelom ovcom svoga stada, sa svakim gresnikom lisenim Boga, sa svakim covekom, da cak i ako treba i sam podje na iskusenje strasne Getsimanske noci, stradanjem i telesnom smrcu, prezivljavajuci s njim tragediju bogoostavljenosti, verujuci u Vaskrsenje s nadom da ce mu smrt i predsmrtna stradanja otvoriti put ka Bogu. Pastir treba da bude spreman da sidje u ljudski ad, i da nikoga ne ostavi bez svoje milosti i ljubavi bez obzira gde se taj covek nalazio. Kada Hristos kaze: “ Kao sto Mene zna Otac i Ja znam Oca; i dusu Svoju polazem za ovce ” (Jn.10, 15). On je toliko duboko svestan te krsne, zrtvene, Bozanske ljubavi da predaje celog Sebe: Svoju vecnost – na pogubljenje, Svoju Slavu – na sramotu, Svoje Telo – na mucenje, Svoju Dusu – na patnju. “ Zato me Otac ljubi, jer Ja dusu Svoju polazem da je opet uzmem. Niko je ne otima od Mene, nego je Ja Sam od Sebe polazem. Vlast imam poloziti je i vlast imam uzeti je opet. ” (Jn.10, 17-18).
Iz udzbenika se moze nauciti kako biti svestenik, i pastir, ali se ne moze nauciti i to kakav svestenik biti. Nacin svestenstva i pastirstva je samo jedan, i u njemu je sustina hriscanskog Svestenstva – Gospod nas Isus Hristos: “ Kao sto Otac posla Mene i Ja saljem vas ” (Jn.20, 21). “ Kad dakle Ja oprah vama noge Gospod i Ucitelj, vi ste duzni jedan drugome prati noge. Jer Ja vam dadoh ugled da i vi tako cinite kao sto Ja vama ucinih ” (Jn.13, 14-15). “ Kao sto Ja vas ljubih, da se i vi ljubite medju sobom ” (Jn.13, 34). “ Vi Mene ne izbraste, nego Ja vas izbrah, i postavih vas da vi idete i rod rodite; i da vas rod ostane, da sto god zaistete u Oca u Ime Moje da vam da. Ovo vam zapovijedam da imate ljubav medju sobom. Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na mene omrznu prije vas ” (Jn.16, 15-18).
Svestenik nema ni vlast ni prava; ima samo strasnu i divnu Bozansku privilegiju – da voli do smrti i to do krsne smrti. Svestenik je – raspeti covek. On se odrekao i svaki cas se ponovo odrice sebe i bilo kakvih prava; ne samo od laznog prava da cini zlo i bude gresan, vec cak i od prava ljudske prirode. On je – Hristov lik, on je – Njegova ikona, on je – Hristova briga, on je – Hristova ljubav, on je – Hristovo telo, koje moze biti raspeto, on je – Hristova krv, koja moze biti prolivena.
Prva pastirska duznost je da se moli i stoji pred Bogom za svoju pastvu, za svoj narod. Ali stajati pred Bogom ne znaci smatrati sebe odvojenim, privilegovanim covekom, koji ima pristup u oltar, koji uznosi molitve i vrsi Tajne. Stajati pred Bogom za narod – znaci toliko saosecati sa tim ljudima, da bilo koja potreba svakog od njih, svaki jauk, molba, uzvik pokajanja ili radosti prolazi kroz svestenikovo srce, kao voda koja tece koritom. To ponekad biva veoma strasno, jer ponekad treba savladati osecanje prirodne mrznje, i cak odvratnosti prema porocima, strastima, zivotnim prljavstinama, koje se podizu sa dna ljudske duse. Svestenik moze da mrzi samo greh i poroke, ali da svim srcem voli coveka koji stoji pred njim. Ako pastir ne moze u sebe da smesti tog coveka, sa svim njegovim strastima, i ne moze da propusti kroz sebe njegovu molitvu i pokajanje, i ako unutar sebe ne moze da kaze pred Bogom: “On i ja smo jedno”, kako onda moze iznoseci Casu sa Svetim Darovima, da kaze: “Za sve i za svja”?
Pre ili kasnije svaki svestenik postavlja sebi pitanje: “Mogu li ja za tog coveka da kazem: on je – telo od mog tela, on je – krv od moje krvi, i mi smo pred Tobom Gospode kao jedno: ili nas zajedno spasi, ili nas odgurni”.
U starom cinu ispovesti u Rusiji je postojao momenat na kraju kada je vec bila procitana razresna molitva: pokajnik bi stavljao svoju ruku na vrat svestenika i ovaj bi mu rekao: “Gresi tvoji – na mene, idi s mirom”. I on je s pravom mogao da izgovori te reci, jer preko njega deluje Hristos, Koji jedini moze uzeti tudje grehe, ali takodje i u drugom smislu: ako se ispovednik tako poverio duhovniku, da mu je otvorio i ispovedio svoju dusu, onda su vec njihove sudbine zauvek isprepletane. Ta borba, koja se desava u coveku, - nije borba protiv tela i krvi, nije borba protiv njegove ljudske prirode, materije, vec je to borba sa zlim silama podnebesja. I ako je covek otkrio svoj greh, svoju borbu, svoj poraz, svestenik je duzan da u sebi, radi njega i za njega, zajedno sa njim pobedjuje to zlo, postavsi mu svojevoljno saucesnik, i primivsi njegovu ispovest prizna ga za coveka koji je jedno sa njim po telu i krvi. Ispovedni svestenik je takav covek, kome pokajnik toliko veruje da moze do kraja da se otvori, a da ne bude odbacen ili prevaren, jer on (svestenik) ga nikada nece ostaviti ni u ovom, ni u buducem veku.
Svaka ispovest moze za coveka da bude poslednja; i on svaki put treba da se ispoveda pred Bogom tako kao da je bukvalno na predsmrtnom casu. Zato svestenik treba da primi svaku ispovest sa takvim strahopostovanjem, sa takvim osecanjem odgovornosti, s trepetnim strahom i ljubavlju, s kojima bi isao na Sud Boziji zajedno sa covekom, koji stoji pred njim.
Zamislite samo sledecu situaciju: covek stoji na Strasnom Sudu. Hoce li on otici opravdan ili ces na svoje oci videti vecnu pogibiju tvoga brata ili sestre? Ako svestenik to razume, onda on nece s nestrpljanjem ocekivati kraj duge ispovesti, dozvolice coveku da kaze sve sta zeli, jer on mozda prvi i poslednji put cini trzaj ka Spasenju, uplasivsi se vecne osude. Ako pastir nauci da svakodnevno prihvata svaku ispovest sa takvim osecanjem, onda ce on tome znati da nauci i svoju pastvu. Greh cini onaj svestenik koji nestrpljivo prekida ispovednika, i mnogo sablaznjava pastvu, usadjujuci joj formalni, povrsan odnos prema toj velikoj Tajni. Ako on nije znao da pokaze ljubav, brigu i trpljenje prema tom coveku, koji treba da stane zajedno sa njim pred Presto Boziji, sta onda on sam moze da ocekuje od Gospoda? “ Kakovom mjerom mjerite, onakom ce vam se mjeriti ” (Mt.7, 2). “ Jer ce onome biti sud bez milosti koji ne cini milosti ” (Jak.2, 13). Spremajuci se za propoved, nije dovoljno samo sesti sa pisaci sto i okruziti se svetootackim tumacenjima Reci Bozije. Kada su oci govorili i pisali ono sto im je bilo u srcu, onda su oni vikali iz dubine svog iskustva. Ako se samo ponovi to sto su oni govorili, njihov vapaj mozda nece dopreti ni do koga. Prepodobni Jovan Lestvicnik (VII v.) kaze da je “Rec Bozija kao strela, koja moze da udari u cilj i probije oklop. Ali strela ostaje nedelotvorna ukoliko nema luka, tetive, jake ruke i preciznih ociju”. To se odnosi na pastirsku propoved. Rec Bozija moze da probije svaki i najdeblji grehovni oklop, svaku okamenjenost, ali strela nece poleteti ako je strelac ne postavi na luk, ne upotrebi snagi, ne nategne tetivu i ukoliko precizno ne nanisani. Taj strelac i Hristov vojnik u borbi sa grehom je – pastir.
O cemu govoriti? Propoved ne treba govoriti nikome sem kao samom sebi. Treba stati pred sud Jevandjelja, koje se cita na danasnjem bogosluzenju, i postaviti sebi pitanje o tome, kako ta Rec Bozija, ziva, licna, tebi sudi, sta ti govori, sta ti mozes da odgovoris Bogu Zivom, Koji zahteva odgovor, delo, pokajanje i novi zivot. Reci propovedi ce i biti odgovor na to pitanje. Ako reci propovedi duboko doticu dusu samog propovednika, ako se kao strela zabadaju u njegovo srce, onda ce one dopreti i do drugih dusa i prodreti u srca slusalaca. Ali ako propovednik bude govorio ljudima samo to sto im je po njegovom misljenju korisno da znaju, onda ce to u najvecoj meri biti beskorisno, jer ce to u najboljem slucaju prodreti samo do uma nekolicine ljudi, ukoliko je svestenik dovoljno obrazovan i krasnoreciv, ali takva propoved nece izmeniti, ni preokrenuti niciji zivot. Naravno, treba mnogo toga znati, treba duboko razumeti deo Svetog Pisma, o kome treba govoriti. Ali i to je malo! Ukoliko propoved ne rani samog propovednika do dubine duse, i ako on ne stoji pred Bogom sa strahom i trepetom, i ako ne govori u Njegovo Ime, onda nijedna bogoslovski najdublja propoved nece promeniti niciji zivot. Sveti Jovan Krstitelj nije objavljivao vest o Spasitelju od znanja Svetog Pisma, niti od mudrosti. On je govorio iz dubine rasplamsalog srca, pokajane savesti, kao covek koji je tako zavoleo Boga, i ljude, da je svoj zivot prineo na zrtvu samo radi toga da izgovori zivu rec Istine. To je glas Boziji koji se cuo iz ljudskih usta.