„I vidjeh anđela gdje silazi s neba,koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj.“ Otkrivenje Jovanovo 20.1.
Kada sam otišao u manastir?
Imao sam dvanaest godina kada sam napustio kuću,nešto me je vuklo,vera je moja još tada bila jaka.Kao mlad bio sam u manastiru Ravanici,potom u Studenici.Da bi bio još bliže Bogu,činilo mi se,treba da odem u naš Hilandar,gde sam proveo dve godine,pa još bliže,da se usamim,kao pustinjak,ovde na Karulji.Želim da budem nasamo sa Bogom.Zato mi onda smeta društvo.Odvlače me ljudi od molitve.Ovako mogu da se molim u mojoj crkvi,dok nešto radim,dok spavam.Nije lako da se dođe do Gospoda. Moraš da zaslužiš. A oni mangupi tamo u zemlji mnogo su grešni.I ljude od crkve
odvlače.Pa i ovde pošalju nekog kod mene da me uhodi.Zato ja prvo dobro pogledam čoveka u oči.Odmah znam ko je.Zbog toga sam i prišao Ruskoj zagraničnoj crkvi.Oni nemaju veze sa tim grešnicima-komunistima. Znaš,sada treba da nahranimo golubove.Traže da ručaju.Eno ti onaj malj što sam napravio od drveta,izlupaj nekoliko vekni suvog hleba na onom stolu iznad stene. Ima mnogo golubova,treba dosta hleba.Navikli,pa stalno dolaze. Lepi moji golubovi. Izgledalo je kao da se spustio meki,šareni oblak oko nas kad su sleteli.Guču,guraju se,preskaču jedan drugog.Svi čisti,raznih boja.Otac Stefan ih nežno i zadovoljno gleda. Karulja u prvi mah izgleda siva,ali se postepeno ulazi u bogatstvo boja i zvukova,svetla i senki.
Zora se raspukne sa pučine donoseći prijatnu uzdrhtalost i šireći zrake po bokorima raznog cveća nekim čudom izniklim iz stena.Iz tih bokora izleću ptice,nekada njihov let izgleda kao fijuk koji se spušta niz liticu sve do mora čija se površina lagano njiše i sa smehom miluje podnožje stena.Nije retko da se delfini tuda igraju,pokazuju se naročito ako prolazi čamac.A u sumrak, nestaju senke,ali se površina vode jako zasvetli,više od neba,pa onda crveni.More se ponekad namreška,pa se to crvenilo preliva i onda potamni kada nas sunce napusti.Tada nastaje tišina,smiraj,tama obuhvati sve,jedno su još ostale crvene pruge neko vreme tamo gde je sunce potonulo. Otac Stefan,sada u sumrak kao senka srasla sa svim vidljivim i nevidljivim obličjima,klizi kroz tminu i čuje se samo kako tiho razgovara sa Onim koga nikada ne napušta.
BOŽIJI ČOVEK
„Dobro je biti mudar,zadovoljan i živeti prosto.“ Knjiga Propovednikova 7.
Uskršnja je nedelja,hvala što si došao.Uhvatio sam dosta riba,spremio dobar ručak.Pokazuje prvo na ogroman lonac,pun riblje čorbe,na nečemu što liči na sto od drveta.Jedi tu čorbu dok ja pržim ribu. Stavlja velike komade ribe na tiganj pa onda naognjište u zidu.Vatra je jaka i ubrzo se oseća svuda oko kelije prijatan miris sveže pržene ribe.Već i stavlja u tanjir i nastavlja da prži ogromne količine ribe koja bi bila dovoljna za čitavu četu ljudi.Zgranut,kažem da je to suviše,ko će to da pojede.Samo se ti posluži,evo ti i balon vina,crnog iz Hilandara.Sipaj,biće i riba ukusnija. Kasnije tiho pitam oca Simeona odakle ocu Stefanu toliko ribe.On se zbunjeno smeška,ne zna da objasni.Otac Stefan je i u tome,kao i u svemu ostalom,Božiji čovek,kaže.Dok mi kelioti sa Karulje pokušavamo sa stene,uz pomoć nekih udica koje smo dobili od ribara,da nešto ulovimo i nikako ne uspevamo,otac Stefan sa nekim čudnim osmehom silazi niz stenu,samo nas na trenutak pogleda,kao malu decu,uskoči u svoj, nazovi,čamac,polovinu metalnog bureta koje je negde našao i presekao.Počne odmah da baca svoje udice koje je napravio od obične žice i samo vadi ribu.Ogromne komade ribe.Mi gledamo kao neko čudo.On uputi po neki pogled prema nama i kad momisli da je dovoljno nahvatao,podeli nam po nekoliko riba i ode u svoju keliju.Božiji čovek.Njegove su sve molitve uslišene. Mnogo se greha nakupilo na zemlji.To će jednog dana da potopi ceo svet.Čak će i Sveta Gora da potone.Ostaće možda samo vrh Atosa.Treba da se pripremamo za taj čas.Treba da se molimo za sebe i druge.Uzalud je Bog opominjao ljude.Dao nam je ljubav,um,svakojako bogatstvo.Dao nam je zakone kako da se vladamo.Evo,ja na primer.Ja sam najbogatiji čovek na svetu.Misliš stena samo okolo,nema ničeg drugog.Ali pogledaj ove ptice,to su moji prijatelji,pogledaj koliko pitke vode mi je dao Bog,mogu da napojim celu Grčku-otvara mala drvena vrata i unutra u pećini,u polumraku,vidim pravo jezero,čak i mali čamac na njemu.U steni naziru se delovi skeleta nekog,ko zna kada upokojenog isposnika,koji se ovde podvizavao pre oca Stefana.
A onda misliš,nastavlja on,samo ovo more dole,u nedogled.Ali u moru bogatstvo.Pa tek nebo,da ti o tome i ne pričam,sam znaš.Zato sam ja najbogatiji čovek.Sve mi dao Bog,hvala mu.A ovo što mi daju ljudi,to meni ne treba.Nešto bacim sa stene u more,kao one tranzistore i ostale drangulije,a nešto već godinama ostavljam u ovu prostoriju,već i ne znam šta se tu sve nalazi,ima i kolača, ratluka, raznih stvari,evo gledaj i kad pođeš,nosi sa sobom sve što ti treba. Otac Stefan ponovo mahne rukom kao znak da sve to poklanja.Onda govori nešto za sebe,pa iznenada-hajde da te odvedem gore iznad mene u jednu isposnicu da vidiš kako taj moj komšija radi duborez,Bogorodicu,svetitelje.Odmah polazi,i jedva ga stižem po uzanoj,slabo vidljivoj stazi,skače s kamena na kamen kao da je rođen na ovim liticama.U trenutku okrene se,rukom pokaže na visoku okomitu stenu čiji vrh se gubi u nedrima Atosa i sa osećanjem detinje nadmoći predlaže da se kladimo ko će od nas dvojice prvi da se uspne uz tu liticu.Smejuće se odbijam opkladu i sa zadovoljstvom mu odmah priznajem pobedu.Mešaju se u njemu,pomislim,mudrost,i detinja duša,pa ipak osećam duboko strahopoštovanje prema njemu.Dok koračam iza njega setim se i njegovog zavičaja,njegove Dubice,nedaleko od Svilajnca,koju je vrlo rano napustioda bi još kao dete otišao u manastir.Time je kasnije povukao celu svoju blisku rodbinu da se posveti duhovnosti,molitvi,čuvanju naših svetinja.Služio im je svima na čast.Trudili se da se ugledaju na njega,da osluškuju njegove savete.neki ljudi su govorili da je čudak-oni nisu mogli da prodru u njegov svet.Oni nisu mogli da dospu do njegovog neba,ili da putuju oblacima. Ti ljudi su ostali na zemlji.
ČUDAN GLAS NA KARULJI
„Gadno je carevima činiti nepravdu,jer se pravdom utvrđuje prijesto.“ Priče Solomonove 16.12.
Priča otac Simeon: Otac Stefan nikako ne može da smisli komunste.Jednog dana zamole me neki ljudi,kažu stigla pošiljka za oca Stefana,da mu to odnesem.Ništa neobično,često dobija poštu iz celog
sveta.Uzmem ja to,kutija velika,teška,jedva sam odneo do njega.On nikada nije bio nešto zainteresovan za te stvari.Ja mnogo radoznao,otvorim kutiju pred njim,kad ona puna nekih tehničkih
stvari. Ne dao mi valjda đavo mira,ja sa vrha izvadim neki veliki tranzistor,pritisnem jedno dugme,a on baš namešten na stanici koja je upravo davala neki Titov govor.Kad ču njegov glas,otac Stefan se brzo prekrsti,povika-sotono,beži od mene,sotono,i ja ne stigoh ni da progovorim,a on već zgrabio kutiju zajedno s tranzistorom i zavrljačio dole u ambis,nastavljajući da se krsti.Meni bi žao tih stvari, pokušao sam posle nešto od njih da pokupim,ali je paket padajući do površine mora udarao o stene i stvari su ispadale,razbijale se,a otac Stefan se i dalje ljutito krstio dok se odozdo,samo sada mnogo tiše,još čuo Titov glas.
MUKA OCA STEFANA
„Jer gde je mnogo mudrosti,mnogo j brige,i ko umnožava znanje, umnožava muku.“ Knjiga propovednikova 1.18.
Poslednji put kad sam bio kod njega,bio je post,pred Blagovesti,otac Stefan se,naizgled,nmogo promenio.Svuda okolo nered,kosa mu nekakao čudno stoji,kao neka kapa,osmeh mu izgubio sjaj i snagu, glas mu postao piskav,on se smanjio,činilo mi se upola.Dođe mi nekako žao,iako sam znao da monaha čovek ne sme da žali,gledam ja iz mog sveta,a on je u drugom svetu,na visini.Sve više i više odlazi gore,tamo gde moj pogled ne doseže.Nemoj ti da gledaš što sam postao neuredan,nemam više vremena,a nije ni važno.Sada je post,nikog ne puštam u crkvu,čak ni monahe.Mođeš da uđeš samo na dva-tri minuta,da celivaš ikone i da se pomoliš.Posle izađi.Setim se kako sam ranije,za Uskršnju nedelju,celu noć proveo sa njimu crkvici,na molitvi.Uđem,i ubrzo izađem,kako je rekao.
On zadovoljan.Slušam ga,on govori sa prekidima,stalno počinje sa molitvo,pa se vraća na ono šta je govorio.Sada teže mogu da ga pratim.Misli su mu isprekidane i sve u simbolima.Zaokupljen je sudbinom sveta i,kao i uvek,našeg naroda.U jednom trenutku,izraz lica mu dobija oštrije crte i on kaže-zvali su me.Ne razumem,pitam-ko vas je zvao oče Stefane.Pa oni,odgovori odsutno. Ko oni, ponovo pitam, ne pada mi na pamet ko bi to mogao da bude.Pa oni,vlast.Sve su upropastili,narod,državu,crkvu.Zovu me da pomognem,da preuzmem sve.Šalju dva bojna broda,sedam helikoptera i
trista dobro naoružanih vojnika da me doprate.Dolaze tu,dole pod stenu.Ćutim,vidim kolika je njegova muka,koliko voli svoju Srbiju koju decenijama nije video.Najzad pitam-šta ste odgovorili.Odbio sam,odsečeno i setno kaže,odmahujući rukom.Nema svrhe,sve su upropastili,a neće da slušaju. Dole,na ogromnoj površini mora,nema ni čamaca,a kamoli brodova.Oko nas,prema visinama,hvala
Bogu, samo ptice.Ćutimo.Otac Stefan udubljen u svoje misli,u svoj svet.Tako blizak i ogroman u odnosu na svoju fizičku pojavu. Bilo mi je tada jasno kako izgledaju narodni svetitelji.
SLOBODA
„Dobro i zlo ne razlikuju samo oni koji po prirodi nemaju razuma.“ Sv.Jovan Zlatousti
Oče Stefane, prolazi vreme,vekovi,čovek bi trebalo da bude sve bolji,ali i dalje postoji zavist,mržnja,glupost,zločin.Tu su među nama Kain i Avelj,Irod i fariseji ali i Jov,mučenici i svetitelji.
Bog je čoveku jedinom od svih bića koje je stvorio,dao um i slobodu.Um da bi tu slobodu mogao da koristi na pravi način.A to znači da se pridržava njegovih,Božijih zapovesti.Te zapovesti ne ograničavaju čovekovu slobodu nego je potvrđuju.Ako se mi njih ne pridržavamo onda je gubimo.Zavaravaju se oni koji rade suprotno,jer ne koriste svoj um.
Greh je dalje prisutan među nama,jer je čovek tašt.Propovednik kaže-taština nad taštinama,sve je taština.To je najveći greh.Od tog greha sve ostalo nastaje-i laž i zavist,pa onda zbog toga krađa,želja za moći nad bližnjima koje tako ne osećamo ako imamo takav greh,i na kraju zločin.Zato mi monasi,isposnici,stalno molimo Boga da nam podari skromnost,da nas oslobodi od grešnih pomisli.Mi treba da budemo primer ostalim ljudima.Ako ne uspemo u tome onda smo prevarili i sebe i druge.Ali ako uspemo,znači da smo išli pravim putem,da smo dobili Božiji blagoslov i bar deo Njegove energije.
Ponekad,čak i oni koji su se borili protiv Hrista,kao Sv.Đorđe ili Sv.Longin koji je Gospoda na krst razapeo,dobiju od Boga prosvetlenje i preobraze se potpuno,oslobode se svog greha.
Isuse Hriste,Sine Božiji,pomiluj me grešnog!
Odabrao sam svoj put.Nitko ne može da me skrene.Što sam stariji čini mi se da imam više snage.Đavo napada uvek,želi da sve otera u pakao.Meni izgleda da sam među anđelima,a ko je u njihovom društvu tome nikakva sila ništa ne može.Rekao mi je neki čovek-ti ćeš oče Stefane,poslednju liturgiju na Svetoj Gori da odslužiš. Sve mi se čini da je to ipak bio neki prorok.
POSREDNIK
„Ugledajte se na mene kao i ja na Hrista.“ Korinćanima,Poslanica prva gl.11.Sv.ap.Pavla
Liticu preseče let brzih ptica.U dnu modrina.Iznad stena svetlo plavo.Meša se miris kadulje i tamjana. Raspuštene,pomalo riđe kose,očiju boje beskrajnog neba,kao izrastao iz kamena,otac Stefan, zagledan u Boga,obasjan zracima koje mu šalje Majka Božija,zaneseno i zaljubljeno izgovara molitve za spas svoj i celog propalog sveta,za oproštaj onima koji su pogrešno shvatili i upotrebili darivanu slobodu.Ponekad se vidi ribarski čamac kako seče namreškanu površinu mora i ostavlja dugi trag koji se polako gubi.
Ponekad,stazom uzanom,usečenom,navrati neki gost,u rizi ili svetovnoj deći,tražeći reč i smisao,posredstvo s Bogom.Zastane,zadrhti kada ga uvuče u sebe neizmerna dubina svetlo-plavih očiju oca Stefana Srbina,arhimandrita i velikoshimnika,oseti u njima nataložene molitve za mnogo više od pola veka i snagu koju rađa nepromenjiva vera.Odlazi ispunjen smirenjem i duhovnim bogatstvom,ako je stamen u svom opredelenju,ili zbunjen,ne nalazeći sebe,ako njegova misao luta a vera bleda i puna sumnji,a njegove želje okrenute ka spoljnjem,izazovnom svetu. Kao da prolaze proleća i jeseni,i vetrovi dolaze i odlaze,a iste ribe raduju se modrini mora,iste ptice slobodi neba,a otac Stefan sve je bliži visinama,nebesima,njegov glas sve tanji i njegova kosa sve zamršenija.Njegovo telo postalo je manje i sve teže izdržava prepunu dušu.Ona se već izdvaja i kruži oko njega, nedodirljiva, topla i uzvišena.Nad njegovom kelijom,u steni Karulje,lebdi malena crkva koju je tu uzidao i noć u kojoj zvezde pažljivo slušaju njegovu tihu molitvu.
TAJNOVITI SVET ATOSA
„Čega se boji bezbožnik,ono će ga snaći,a što pravednici žele Bog će im dati.“ Priče Slomonove 10.24.
U smiraj dana,na ostrvu Tasosu,odlazim na dugu šljunkovitu,sasvim opustelu obalu,i upućujem pogled prema Svetoj Gori koja se nalazi na zapadu od ostrva.Čekam da kupasti Atos,kao ogroman
div,izroni iz mora i večernje magle.Drhtaj u telu i vazduhu koji postaje sve gušći.Mali ribarski brodovi isplovljavaju,bez šuma,i seku crvenilo mora.Za njima,valjaju se lagano,u savršenom redu,jedan za drugim,talasi nastali od njihovih kljunova… A na Atosu,tajnovitom svetu za sebe,vlada potpuni mir.Samo,kao da čujem,žubori tiha molitva. Otac Stefan kaže da oseća sve veću snagu kako postaje stariji.Sve je slabiji njegov glas,ali vera sve jača.Sve više njegov smeh,pomešan sa pesmom svetogorskom,privlači anđele.Sa stene,u dubinu,pada njegova senka i zamišljam da raste po površini
vode,sve do pučine.Možda odlazi i dalje.Na nju sleću galebovi i uljuljkuju se,kao da su na ramenima oca Stefana. Prolaze vekovi.Otac Stefan nasleđuje svoje prethodnike-Atoske podvižnike.Da li će njega neko da nasledi ili njegova senka ostaje usamljena,sa poslednjom liturgijom na Svetoj Gori Atonskoj?
OPELO
„A put je pravednički kao svijetlo vidjelo,koje sve većma svijetli dok ne bude pravi dan.“ Priče Solomonove 3.18.
Grob o.Stefana
Na opelu u manstiru Svetog Stefana, metohu hilandarskom, po danu tmurnom,decembarskom, otac iguman, sveštenici i monasi, narod. Teče molitva za upokojenje,svi pevaju. Otac Stefan među nama, sveća mu nad glavom.S vremena na vreme mi se čini da će da ustane,nešto dakaže, možda neki blagi prekor, kao svojoj ljubljenoj deci.Ne može on potpuno da nas ostavi. Širi se miris tamjana, Karulja, je sada daleko, verovatno uvijena u zimsku maglu, zamišljam kako ptice tamo tuguju, nemaju gde da slete,ne čuju poznate reči i smeh. Staza kamena do kelije je opustela,limunovo drvo se možda osušilo.Ribari,kad prolaze,samo upućuju pogled ali ruke im ne kreću u pozdrav. Karulja je ostala bez svog živog svetitelja. Ovde nema kamena, stene. Okolo šuma i blato koje daje život. Čeka ga srpska zemlja za kojom je toliko žudeo.Izlazi iz crkve otac Andreja,iguman,izlazi otac Stefan na rukama onih koji ga vole.
Leži potom na još zelenoj travi između crkve i tek zaravnatog groblja na blatnoj uzvišici. Zemlja se sva otvorila, miriše, lepi se, telo oca Stefana prelazi oranicu, penje se ka svojoj večnoj kući,stojimo sa svećama, pratimo pogledom,da li je ovo opelo i sahrana ili rađanje anđela koji odlazi bliže Bogu da nam pomogne ako mu mi,grešni,to dopustimo.
POGLED IZ DALEKOG SVETA
„Zakon nije propisan za pravednika.“ Apostol Pavle
Kroz prozor se vidi kako promiče svet.Grad utišava svoju buku.Izgladnele ptice šćućurile se na krovu niske kuće.Vidik ograničen.Boja nema.Samo siva. U trenutku,kao da postaje toplije.Nejasno,nazire se prilika sa stena Karulje.Otac Stefan nastavlja svoje molitve i svoja kazivanja.Vidim ga kako hoda lagano,s njegovim smehom.Oko njega druge ptice,ne one iz grada.Tu su i svi koji žele da ga slušaju, iako izgleda da je sam.Pa,on stalno kazuje.Kazuje o iskoni,o Svetlosti nebeskoj,o bogatstvu čovekovom koje mu je darovao nebeski Vladika.Kazuje o Vrtu Presvete Bogorodice u kome je on velikibaštovan.Poziva na vraćanje starim zakonima,jer,kaže,nije ostalo još mnogo vremena.