MANASTIR LJUBOSTINJA

Monahinja Evgenija Dugo, sa voštanicom u  ruci, stoji monahinja Evgenija pred ikonom Majke Bogorodice i moli se. Moli Gospoda da pomene usnulog slugu svog Lazara, da mu oprosti svako zemaljsko sagrešenje koje učini rečju, delom ili pomišlju. A baš ovde, na mestu gde manastir sada beše, njih dvoje se i upoznali. Bilo je to na dan svetog Stefana. Venčali se, decu izrodili, a onda dodje do boja. Onog krvavog Kosovskog. Njen muž, srpski knez Lazar, izgubi glavu za čast svoga naroda. I šta preosta neutešnoj kneginji, kosovskoj udovici, no da priđe Gospodu, da se moli za narod i dušu svoga Lazara. Ali ne pođe sama. Povede sa sobom i Jelenu, suprugu Uglješe Mrnjavčevića, i još sedam nesrećnih udovica. I okončaše svetovni život Milica i Jelena, i nastaviše da žive kao Evgenija, Jefimija, Irina, Hristina... Sve do sudnjeg dana i kraja ovozemaljskog života.

Zadužbina knjeginje Milice

.Kada se prođe veliki most na Moravi u Trsteniku, asfaltni put vas vodi uz ljubostinjsku reku. Posle svega četiri kilometra stižete pravo pred manastir Ljubostinju. I kao da je sam Gospod mesto za hram izabrao. Između dva brda, gde tišini prija jedino zvuk crkvenih zvona. Velika manastirska kapija i prolazak kroz nju nikog ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira na to da li dolazite kao vernik ili turista. Letopisi kažu da je  manastir Ljubostinja zadužbina  kneginje Milice. Izgradnja svetinje je počela pred sam Kosovski boj, a predanje kaže da je Milica, sluteći nesreću, želela da napravi manastir daleko od „očiju sveta“. Crkva je posvećena Uspenju presvete Bogorodice, a sam pogled na ovo remek delo srednjovekovne arhitekture, visoko kube, bogate rozete i ornamente oko vrata i prozora, doprineće utisku da se nalazite na mestu uzvišene lepote. Crkva je delimično oslikana i pre Kosovske bitke, a u letopisu je zapisano da je na poziv knjeginje Milice, tada već monahinje Evgenije, 1403. godine, u manastir došao i zograf Makarije iz Zrza. Svoje ime je ispisao na luku iznad vrata koja vode iz priprate u hram, a zapadnom delu priprate je oslikao porodicu kneza Lazara. Nažalosost, od nekadašnjeg živopisa je malo šta ostalo. Imala je Ljubostinja u svojoj istoriji i lepih i ru žnih dana. Krajem 17. veka manastir je opusteo, da bi već u 18. veku ponovo zaživeo. Turci ga uporno pale, ali se iz pepela još upornije diže. U manastiru danas živi i Gospodu se moli veći broj monahinja. Osim bogosluženja, svakodnevno se mogu videti i na imanju, u vinogradu, za ručnim radom... Poznate su njihove rukotvorine kao što su, na primer, pletene korpe ili razni vezovi, a pažnju posetilaca će privući i ikonostasi pleteni od pruća.

Negovale lepu reč Kada je Lazar Hrebljanović stradao na Kosovu polju, Srbijom je jedno vreme upravljala kneginja Milica. Upravljala i narod od Turaka štitila. A onda je upravu zemlje predala sinu Stefanu Lazareviću, a sama se uputila u Ljubostinju da primi monaški postrig. Krenula je sa njom i Jelena, kćerka gospodara Drame i žena  despote Uglješe. Njihov monaški život ostaće  upamćen po skromnosti, tišini i mudrim rečima. Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. Ljubostinja im je vidala neprebolne rane ovozemaljskog života. Kneginja i despotica su negovale lepu reč. Još iz njihovog vremena ovaj manastir je poznat po prepisivačkoj školi. U zlatu, na svili, Jefimija je izvezla ćivot za pokrov kneza Lazaru. Sada je ovo umetničko delo neprocenjive vrednosti izloženo u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Poznata je i njena zavesa kojom je darovala manastir Hilandar. Monahinju Jefimiju, veliku spisateljicu toga doba, opevale su i pesme savremenika. Obe monahinje su ovde i umrle. Milica, odnosno Evgenija, sahranjena je na levoj strani ulaza u crkvu, a Jefimija na desnoj. Što bi se reklo: i u radosti, kao žene vladara, i u žalosti, kao udovice,  i u životu i u smrti – vazda zajedno. Legenda kaže da je Milica u trenutku smrti svoje najbolje drugarice, pesnikinje Jefimije, dala sarkofag  koji je sebi namenila. Na sarkofagu je  uklesan cvet ljiljana, koji simbolizuje devičanstvo, nevinost i koji se često pripisuje Bogorodici. I danas se u molitvama ljubostinjskih monahinja pominju Evgenija i Jefimija, žena od kojih život ove svetinje i započe.

Crkva za pokoj duše

Na istočnoj strani manastirske porte je podignuta i lepa crkvica svetog velikomučenika Georgija, koju podiže Dara Toholj za pokoj duše rano preminulog sina Borka. Ikonostas crkvice je od pletenog pruća, rad ljubostinjskih monahinja. Rušen pa obnavljan Manastirski letopis pominje i 1732. godinu i duhovnika Arsenija, koji je vodio jednu vrstu mona ške škole. Za vreme austrijsko-turskog rata ljubostinjski monasi su imali zapaženu ulogu, posebno iguman Vićentije Jovanović. Krajem 18. veka, tačnije 1788. godine, u Ljubostinju dolazi i Koča Anđelković (kapetan Koča) koji tada pozva narod na ustanak. To je dalo povod Turcima da pohvataju kaluđere, a manastir zapale...Posle par godina manastir je obnovljen.