Јесењи празник, празник Покрова Мајке Божије је, код Руса, постао посебно омиљени празник. Међутим, тај празник не само да није настао у Русији, но у Византији, већ је – ма како нам се то данас чинило чудним – настао као празник победе Византије над нашим, словенским прецима који су у Х веку опседали тадашњу византијску престоницу Константинопољ. По предању, у дане те опсаде неколицина оних који су се молили у храму видели су Мајку Божију како држи покров над градом и моли се за тај град. И, као што се то не једном догодило у хришћанској историји, један локални догађај, ограничен сасвим одређеним локалним околностима, прерастао је своје почетне оквире и раширио се до васељенских размера и добио универзално значење. Временом се заборавило на конктретни историјски контекст самог догађаја, али је у памћењу остао лик Богородице Која, са покровом на рукама, покрива, штити и теши Своју, у беду запалу, дечицу.
Празник Покрова Пресвете Богородице је временом постао само срце црквеног схватања Дјеве Марије као Мајке, Којој је под Крстом усиновљено читаво човечанство, Која као Мајка прима у своје срце све наше жалости, сва наша страдања, сав неподоносиви бол нашег земаљеког битовања.
„А и теби самој пробошће мач душу да се открију помисли многих“ (Лк. 2, 35). Ово су речи које је праведни старац Симеон упутио Дјеви Марији у дан када је Она донела Дете Христа у храм да би га посветила Богу и те су се речи урезале дубоко и заувек у душе свих хришћана. Мајка Исусова – Она Која је, стојећи под Крстом Сина свога, искусила сав страшан бол људског састрадања и жалости – постала је својеврснн Божији дар свим људима, дар материнске љубави, материнског сажаљења, материнског састрадања…
Вековима су верни људи осећали и духовним видом гледали тај светли Богородичин покров над светом, радовали му се и у њему налазили помоћ и утеху. „Данас благоверни људи светло празнујемо, осењени Твојим, Богомајко, доласком…“. Свети Андреј Јуродиви, човек који је у Богородичној цркви у Константинопољу имао виђење Богородице са покровом на рукама, говорио је, после тог виђења, да је видео Мајку Божију како плаче над светом. „Богомајка се“, говорио је он, „коленопреклоно молила. Госпођа и Царица света је плакала за спас света…“.
Много векова касније, о смислу тих Богородичних суза, говори – у својој проповеди на празник Покрова Пресвета Богородице – о. Сергије Булгаков, велики руски философ и богослов, који је и сам у својој младости од хришћанске вере отпао у марксизам, да би се после тога покајнички вратио у дом очев и постао – у она тешка и страшна времена, у годинама у којима су милиони људи одступали од хришћанске вере – истински сведок хришћанског призвања Руског народа. Он у својој проповеди каже:
„… Нису се људи само у она давна времена пре хиљаду година молили са сузама Богородици, већ Јој се тако моле и данас, овде и сада, свагда и свугде, и молиће Јој се тако до краја времена. Није се Њен Покров простирао само над онима који су живели у та давна времена, Њен Покров се простире и данас над читавим људским родом, над читавим светом, и над нама грешнима. И данас сија Њен спасоносни Покров којим нас Она закриљује, иако наше очи нису достојне да виде тај Покров, иако наше очи не ввде тај Покров. Мајка Божија и данас посредује између неба и земље. Она је посредница света који приноси своје молитве к Престолу Славе Божје. Она је љубав и милосрђе наше, милост и сажаљење наше, праштање и заступништво наше пред Богом. Она не суди, но је милостива свима. Она није правда суда и суд правде, већ материнско заузимање. И на Страшном суду Сина Свога Она ће молити праведнога Судија за опроштај. Грех и јад света рањавају срце Оне која воли читав свет, а Она на злобу и грех одговара љубављу и сузама. Њој и данас мач пробада душу. Мајка Божија плаче над светом. Каква је то тајна? Сам свет плаче над самим собом Њеним сузама. Страдање и јад света јесу и Њена туга, сузе света су и Њене сузе… Она је – наша Мајка! Она је – наше срце! О, када би људске очи само виделе светлост Мајке Божије у свету, људи би знали какво се тајанствено преображење одиграва у свету. Када би људи само видели Њене сузе, пренула би се и раскравила њихова окамењена срца. Јер нема срца које би било толико окамењено да се не би раскравило од Њене љубави и Њеног милосрђа. На злобу Она одговара љубављу, на грех – сузама, на хулу – опраштањем, на мржњу – благословом“.
Отац Сергеј даље наставља: „Свет није остављен у свом јаду, човек није остао усамљен у својој тузи. Рањавано бива и раздирано материнско срце Њено и заједно са нама над нама плаче и Мајка Божија. И увек треба да будемо свесни тога чије срце рањавамо својим гресима, чије сузе умивају наше падове. Заволела је Руска земља дан Покрова Мајке Божије који је био јављен у далеком Цариграду. Руски народ се од давнине радосно моли и слави Покров Мајке Божије којим је Она закрилила читав свет. Приклонио се свом душом својом наш Руски народ том дивном јављењу Покрова, подигао је мноштво храмова по свој земљи руској у славу Покрова Мајке Божије и преклонио колена срца свога заједно са Богородицом која се коленопреклоно моли за сав свет. И данас, у великом јаду своме Руски народ закриљује себе Њеним Покровом. И данас – у бедама и јаду – Она чује наше јецаје и уздахе, Она и данас пажљиво слуша наш плач и наше ридање.
Верујемо и знамо да се и данас Свемилосрдна моли и плаче над руским страдањем. Чује ли наше срце Њен плач? 3на ли за Њену молитву и утеху? Да ли је свесно покрова Њеног над нашом земљом? Да, чује и зна и свесно је сваки пут када се молитвено приклања Пречистој. Није Пречиста оставила нашу руску земљу, иако су на нашу земљу попуштена сатанска искушења“.
Отац Сергеј Булгаков је ову проповед одржао на самом почетку безбожног и анти-хришћанског махнитања на нашој руској земљи. Но, те речи важе – у свој својој сили – и данас. Јер ма какве нове облике задобијала та махнита безбожничка борба против Хришћанства, она и даље остаје борба за срца људска, и то не само за срца појединачнах људи, већ за срце самог руског народа, за опредељење његовог избора, за његову верност.
„Радуј се, радостн наша! Заштити нас од свакота зла светим Својим Покровом!“. Тим изливом хвале и радости, том молбом за помоћ, заштату и утешење једном засвагда у прошлости је одлучена наша духовна судбина. И ма колико било грехова и падова, ма колико била страшна тама живота, тај светлозрачећи лик Мајке, Заступнице, Утехе, Покрова над светом бно је и остаје заувек са нама, над нама и у нама…
Празник Покрова Мајке Божије нас увек изнова позива да се вратнмо Њеном Покрову и, тиме, исцељењу и обнови нашег жнвота.
Протојереј Александар Шмеман
