RADOST
Karulja. Na ivici stene, iznad ponora prema modro-plavom moru,stoji otac Stefan, pustinjak, zilot, arhimandrit, velikoshimnik. Ruku uzdignutih,očiju spojenih sa nebom.Na usnama molitva,na licu radost. Srastao tako sa sivom stenom već decenijama.Ptice,male i velike,koje izviru iz pukotina litice ili dolaze sa mora,privučene njegovim magičnim,tihim rečima sleću na njegova ramena i ruke, ćućore, tepaju mu, razgovaraju.Osećaju kako se iz njega širi prisnost,tajanstvena,tiha,bezgranična.On je tu i u suton,i kad svetlost nadolazi,i kad magle skriju granice neba i mora i stene izgube svoju visinu.Otac Stefan izgovara svoje molitve na ivici stene,ili u malenoj crkvi koju je sam podigao u procepu između njih.Ponekad,privučen njegovom duhovnošću i nekom čudnom snagom koja izbija iz njega,uspe se do njegove isposnice neki posetilac iz spoljnjeg sveta,sedi,gleda u daljinu,sluša i trudi se,koliko može,da uz pomoć njegovu odgonetne tajnu i dođe do trunčice božanske energije.
Kada se vrati u svoj svet,pročišćen i skromniji,obično oseti koliko je ništavan u odnosu na tu toplu priliku na steni Karulje,čijih se reči seća u tom dalekom,izgubljenom svetu.
A tamo,kao u nebeskom raju,čuje se pomalo isprekidan,tihi smeh oca Stefana,bez obzira da li je sam sa svojim pticama,ili povremeno dolazi u njegovu svest da je tu prisutan neko sa strane,neko ko je došao da ga poseti ali da ne remeti ustaljeni mir koji vlada nad stenama i u njegovoj duši.Povremeno izrone iza stene otac Simeon,otac Mihajlo, otac Mardarije. Čak i oni,duhovnici,dođu po neki savet,da čuju reč,da vide njegove oči,dve plave dubine iz kojih,za obične ljude,izvire tajanstvena,teško shvatljiva,a ipak tako jednostavna mudrost.
Ribari,kad u svojim čamcima u predvečerje prolaze morem ispod Karulje,uvek bogatim ribom,dižu ruke i oči prema poznatoj keliji jedva vidljivoj u steni i pozdravljaju. Tu je neko ko se stalno obraća Bogu za njih,njihove porodice i sva Božija stvorenja. Okolo,na zemlji donetoj u džakovima,na plećima,stazom kojom se jedva prolazi,po neki stručak peršuna,drvo limunovo sa plodovima,paradajz.Čudo Božije na ovakvom mestu.Na ivici stene stoji čekrk (na grčkom karulja) sa koga u dubinu pada kanap sa udicom na kraju.Pogled,ponovo,sa čuđenjem prelazi na oca Stefana.Na njemu,kao vekovima nataložena,smirenost.Uz to,osmeh,krotka samouverenost koja se stalno hrani nevidljivim zracima.U simpatično sklepanoj prostoriji iza jednostavne zavese nalazi se polica sa knjigama.Na raznim jezicima.O snazi vere,o kosmosu,njegovom nastanku i tajanstvenim silama.
Pominju se tu i Kepler, Đordano Bruno, Kopernik. A i otac Stefan napisao nekoliko knjiga,izdali mu na grčkom, engleskom,napravio čak i perpetum mobile. Da,i perpetum mobile i tu nema ničeg čudnog
za njega.Pa Bog je njemu dao blagoslov da pomogne ljudima.Ali ljudi,kao i često do sada,ne rihvataju ono što je za njih dobro.Sa tim bi imali više vremena da se posvete Bogu,svom duhovnom razvoju,svojim bližnjima.Ne bi bilo borbe za prestiž,ne bi bilo taštine. Vladala bi jednakost i ljubav među svim ljudima.Ovako,perpetum mobile stoji u polumraku,iza drvenih vrata pećine,i predstavlja neuspeli pokušaj oca Stefana da donese blagostanje i smirenost ljudima koji nastavljaju svoj put između dobra i greha,između neba i zemlje.Kada pogleda tu svoju spravu iza drvenih vrata njegov osmeh prelazi prvo u setu pa onda u neku dečačku ljutnju na svoje bližnje.Ali sve to brzo prođe i on se ponovo vraća na svoj put smirenosti i ushićenja.
Nad Karuljom nekad sevne grom,zadrhti kamen.Često se kapa Atosa zabeli,nevino i čisto.Nekad samo izroni vrh iz oblaka.Da li je to deo neba,kao nekada Olimp.Nebeski Vladika šalje svoje anđele na
sve strane.Možda su to one ptice koje sleću na glavu i ramena oca Stefana.Prenose poruke odozgo.A on prav,čiste duše,sa raspuštenom kosom,očiju punih radosti.I uvek zahvalan Tvorcu, svestan Njegove velike ljubavi.
POUKE
«Svaki greh spojen je s ropstvom» Sv.Jovan Zlatousti
Kazuje otac Stefan priče sa poukom.Sa zadovoljstvom kazuje… Mudrost je tu,na dohvat ruke,samo zavisi od čoveka da li će da je prihvati,da li će da odbaci svoju glupost i taštinu.I tako to traje od kada čovek zna za sebe.Ponavljaju se stalno dan i noć,čovek se rađa i odlazi sa zemlje,a njegova glupost ostaje i čovek je slab da je prevlada.
Išli tako ulicom jednog grada čovek i žena,polako,skoro vukući se,umorni i odrpani,iznemogli od gladi i žeđi.S vremena na vreme čovek bi ljutim i promuklim glasom pominjao Adama i njegov greh koji je i njih oboje doveo do bede i besciljnog lutanja.Sve okolo u sivilu,niotkuda pomoći.Odzvanja samo bat njihovih koraka po pločniku i gubi se u ledenoj neizvesnosti.
Odjednom,sa sprata jedne velelepne zgrade pored koje su prolazili čuje se poziv.Sa nevericom podižu oči i vide čoveka na čijem licu se ogleda sažaljenje i spremnost da pomogne.Uvodi
ih u kuću i naređuje svojim slugama da donesu odeću za njih,a zatim i dosta hrane i pića.Postavlja ih za sto i moli da jedu i piju koliko god mogu.Na stolu razne đakonije i pića,ne mogu da veruju svojim očima.Domaćin izuzetno ljubazan,gostoprimljiv.Nudi ih i ohrabruje.Božiji čovek.Naginju se i počinju halapljivo da jedu.U jednom trenutku on se izvinjava da mora da završi neki posao,vratiće se uskoro,oni za to vreme neka samo ručaju,neka traže još hrane ako bude potrebno.Uzgred,zamoli ih da ne podižu poklopac sa jednog tanjira na stolu,među obiljem hrane.To je neka njegova lična stvar.Oni klimaju glavom,nagnuti nad stolom.
Domaćin izlazi i nastaje potpuna tišina nekoliko minuta.kada su se malo zasitili,žena primećuje pomenuti tanjir,počinje da se budi znatiželja kod nje i ona mune laktom u rebra svog muža koji je zauzet hranom i ne primećuje ništa drugo oko sebe.Tiho mu govori da pogledaju šta se to nalazi pod poklopcem u tanjiru.On je mrzovolnjo odbija i govori da nastavi sa jelom kada se Bog smilovao najzad na njih,a domaćin bio tako ljubazan.On ćuti nekoliko trenutaka,ali nestrpljenje u njoj raste.Ponovo muva muža i zahteva da podignu poklopac. Ne budi dosadna ženo,odvrati on,jedi kada ti je Bog dao i ne petljaj se u tuđe stvari.Ali ljubopitljiva žena i treći put ponavlja svoj zahtev,sada već zaboravljajući na hranu.Ne može da izdrži,podiže poklopac i na njihovo veliko iznenađenje iz tanjira iskače mali miš, pretčava preko stola i beži u neku rupu na podu.Baš u tom trenutku ulazi domaćin,vidi šta se dešava.Na njegovom,do tada ljubazmom licu,pojavljuje se iznenadna ljutnja,on viče da su veliki nezahvalnici, tera ih od stola,izbacuje iz kuće.
Kada objašnjava tu scenu,otac Stefan žustro mlatara rukama,menja izraz lica,povišuje glas,ustaje sa jednostavno sklepane klupice i vidi se prema nebu kako korača po steni desnom nogom kao da udara neku zamišljenu loptu vičući:»napolje,napolje!Nezahvalnici jedni!»Onda se smiruje,ponovo seda i,pomalo tužno,dodaje:»Čovek i žena pogureni posramljeni,izlaze iz domaćinove kuće,odlaze niz ulicu i posle nekoliko koraka čovek ponovo počinje da mumla,ljut a greh koji su učinili Adam i Eva.»
Na Karulji priča deluje nestvarno,suvišno,ali ostaje duboko utisnuta u svesti,zajedno sa osećajem bespomoćnosti kada je u pitanju onaj drugi,spoljnji svet u koji otac Stefan može da zakorači samo fizički.
PROZORLJIVOST OCA STEFANA
«Potrebno je imati usrdnost za slušanje» Sv.Jovan Zlatousti
Eto,neće da me slušaju…
Otac Simeon dođe kod mene jednog dana i zbunjeno objašnjava kako kod njega u keliju upravo stigao neki čovek i moli da ostane sa njim.Odmah ga ljutito podsetim da sam mu rekao da nikog ne
prima dok mene ne pita.Ali on vrda-primio sam ga,obećao da može da ostane.Ja ljut,potrčim dole do njegove kelije i samo pogledam tog čoveka iz daljine u oči.Ništa ne govorim,samo povučem oca Simeona u stranu i naredim mu-ovog čoveka odmah da izbaciš iz kelije,on je loš,učiniće neko zlo.Kako to da uradim,oče Stefane,pa primio sam čoveka.Nećeš da slušaš,kažem ja njemu. Dobro. Ja idem, a ti nemoj više da mi dolaziš.Odem ja, bio sam mnogo ljut.
Nije prošlo ni dan-dva,kad eto,ide odozdo otac Simeno,kuka,čupa kosu.Pomagaj,oče Stefane,jao,desilo se nešto strašno.Odmah sam znao da je onaj čovek učinio neko veliko zlo,a ja još ljut,kažem mu - zašto si došao opet kad nećeš da me slušaš.Jao,očeStefane,ja otišao iz kelije da završim neki posao,a malopre,kad sam sevratio,nema ni onog čoveka,ni ikona,ni najvećih dragocenosti iz crkve. Otišao i odneo sve to,a Bog zna gde je i kako otišao.Kad je došao kod mene,imao je neka dva velika kofera,ja mislio puni njegovih knjiga.Ja samo dunem,ostavim ga da kuka,i trk uzbrdo do Danilovskog skita.Jedino oni imaju neki telefon u ovim stenama.Zovem odmah policiju i kažem taka i taka stvar.Posle čujem-onaj čovek napunio svoje kofere dok otac Simeon nije bio u keliji,sišao odmah dole i zamolio jednog Grka,ribara,koji je prolazio tuda svojim motornim čamcem,da kofere prebaci do Uranopolisa i ostavi kod nekog kafedžije dok on dođe,a on,kao,ima naka posla u jednom manastiru pa će peške preko Atosa do Uranopolisa.Mislio lopov da zabašuri stvar,đavo ga nagovorio.
Ali policija,čim sam javio,nađeone kofere,naravno,oni puni sasuda i ikona.Onda prvo uhapse Grka,vlasnika čamca,koji je prebacio kofere.Ni krivog ni dužnog,hteo da pomogne,nije ni znao šta se nalazi
u tim koferima.Posle ga puste,kada su dva dana docnije na granici Svete Gore prema Uranopolisu,uhvatili ohog lopova. Nisam hteo danima da razgovaram sa ocem Simeonom.Kažem,neće da sluša. Ali dolazio stalno,molioda mu oprostim.Šta da radim.
Nije on jedini. Eto,kako je nastradao otac Mardarije. Njegova kelija je blizu,iznad moje.Idem ja jednog dana gore,prolazim pored njega i vidim,njegova terasa mi nekako sumnjivo stoji.Odmah mu kažem - pazi oče Mardarije,možeš da nastradaš od ove tvoje terase,samo što nije pala.Kad sam to rekao,on se naljuti.Ti oče Stefane samo nešto predviđaš.Šta ću kadvidim ono što drugi ne žele da vide. Dobro,kažem i odem.Nije prošlo mnogo vremena,kad čujem jazapomaganje.Odjurim odmah do njega,kad terasa pala,teška od kamena,i pritisla mu obe noge. Zovem oca Mihajla, oca Simeona, jedva ga izvadimo,ali noge smrskane,i izgubio mnogo krvi dok smo ga spustili dole do čamca.Predao Bogu dušu,nije mogao dalje.Lepo smo se slagali godinama ali,ato,ponekad nion nije hteo da sluša. A ti možeš uvek da dođeš kod mene.Vidim,slušaš. Došao si da slušaš.Ne puštam ja svakog ovde.Pre izvesnog vremena došao kod mene neki Ivan.Ja ga primio,govorim mu da ga poučim,a on mi stalno protivreči.Ja se onda naljutim,izbacim a i kažem da više ne dolazi.Šta će mi takvi ljudi.Nisu oni za takvo mesto.Zalutaju valjda.
Otac Stefan ljutito odmahuje rukama kao da nekog tera od sebe.Onda sve to odjednom zaboravlja,počinje ponovo polako da korača ivicom stene i šapuće molitvu.Oči mu vide samo neku daljinu koja se nalazi izvan mog vidokruga.Posle desetak minuta se prene,pogled i osmeh se vraćaju.Spreman sam da slušam.Na mestu sam koje dotiču oblaci.Slušam glas koji samo ovde mogu da čujem.Mali anđeli kruže oko mene i ja uranjam u meko plavetnilo.
