Kako svešteniku reći svoje greh? Da li je neophodan osećaj pokajanja na ispovesti? Da li posle ispovesti treba očekivati duševno olakšanje? Ova početnička pitanja često ostaju “bolna” i za iskusne vernike
Mnogi od nas se ustežu da uznemiravaju sveštenika sa svojim previše “jednostavnim pitanjima”. Da bi se ta šupljina popunila, dopisnik “NS” Dmitrij Rebrov postavio je “jednostavna pitanja” o ispovesti starijem duhovniku Moskovske eparhije, nastojatelju Pokrovske crkve u podmoskovskom selu Akulovo, protojereju Valerijanu Krečetovu.
Beleška
Protojerej Valerijan Krečetov, rodjen je 1937. godine u porodici represovanog blagajnika a potom sveštenika Mihaila Krečetova. Završio je školu 1959. godine i tada je bio na Moskovskom šumarskom fakultetu, da bi posle tri godine po njegovom završetku, upisao moskovsku seminariju. Rukopoložen je 12. januara 1969. godine, a 1973. godine je završio Moskovsku Duhovnu akademiju. U toku svog dugogodišnjeg služenja imao je mogućnost da razgovara sa mnogim istaknutim pastirima, pa tako i sa ocem Nikolajem Golubcovim, ocem Jovanom (Krestjankinim), ocem Nikolajem Gurjanovim. Trenutno je duhovnik Moskovske eparhije i nastojatelj Pokrovske crkve sela Akulovo Odincovskog regiona.
Da li je moguće pokajanje “bez posrednika”?
- Oče Valerijane, kako biste objasnili maloocrkvoljenom čoveku šta je to ispovest i zbog čega je ona potrebna?
- Jednom je mom ocu, takodje svešteniku, profesor na ispitu u duhovnoj akademiji postavio pitanje: recite mi mladi oče (a moj otac je tada imao pedeset i nešto godina, jer je sa 49 pošao u seminariju), šta Gospod radi kada želi da prizove čoveka k Sebi? Moj otac je odgovarao i ovako i onako, stari professor se slagao i na kraju je odlučio da precizira: a šta je najvažnije? I sam odgovara: On šalje čoveku duševnu tugu, nevolje, kako bi čovek tražio Boga, kako bi čovek osetio da ne može ovozemaljskim sredstvima da se izbavi iz tog stanja. I ja mislim da je to veoma tačan odgovor! Čovek se u svom životu neizbežno susreće sa posledicama greha. Postoji izreka: živi danju tako, da bi noću mirno spavao. To je izreka narodne mudrosti jer utisci tokom dana zaista uznemiravaju san. Čini se kao da je sve prošlo, ali ipak čovek počinje da razmišlja o ovom ili onom dogadjaju i čuje neki glas koji mu o nečemu govori…To je glas savesti. Ponekad čovek videći nepovratnost učinjenog čini strašne korake: pokušava da se liši života, naprimer ili počinje da pije. Ljudi upadaju u još pogubnija stanja od onih od kojih beže. Sve je to anestezija: čovek ne može da izleči bolest, ali uklanja njene simptome. Traženje izlaza i predstavlja osnovu potrebe pokajanja, jednog od osnovnih razloga koji primoravaju čoveka da ide u Crkvu i na ispovest.
- Često pitaju: šta će čoveku crkvena ispovest, zbog čega da ide u crkvu, zar ne može da se kaje sam, naprimer, kod kuće, bez “posrednika”?
- Ako je ispovest u crkvi iz nekih razloga nemoguća, može se ispovedati i tako “bez posrednika”. Ali može li početnik da čuje kada Gospod odgovori: “Dobro, Ja sam ti oprostio”. Sveti Jovan Kronštatski je kada bi nešto zgrešio molio se Bogu dok od Njega ne bi dobio oproštaj. Ali zar početnik ima takav stepen opštenja sa Bogom?
Čovek ima prirodnu potrebu za opštenjem. Ali i u opštenju sa čovekom i u opštenju sa Bogom veoma je važno ne samo da nas neko razume, već da se dobije i vidljivi znak tog razumevanja. Gospod je tako ustanovio da čovek dobija Njegov oproštaj preko drugog čoveka – sveštenika. “Kojima oprostite grijehe, oprostiće se; i kojima zadržite, zadržaće se” (Jn. 20, 23).
- Kada čovek dolazi na ispovest ponekad mu se javlja pitanje: za šta konkretno da se ispoveda? Savest kao da “ne boli”, ni u čemu ne razobličava, nikoga nije ubio, nije krao.
- Da, savest u prvom redu razobličava čoveka za teške grehe. Ali ako savest ni o čemu ne govori, to često znači samo to da ona otvara usta ali joj ih zatvaraju. Sveti Oci kažu: kada čovek ulazi sa svetla u mračnu sobu, on u početku ništa ne vidi, potom kada se njegove oči naviknu na mrak, on počinje da vidi krupne objekte, potom sitne, a ako upali svetlo počinje da vidi sve. Tako i čovek koji počinje da sledi svoj unutrašnji život u početku vidi samo krupne grehe, potom sitnije. A potom mu blagodat daje svetlost radi toga da bi mogao da “vidi svoja pregrešenja” – za to molimo Boga u Velikom Postu u molitvi svetog Jefrema Sirina.
Za koje grehe da se kaje – to je pitanje vremena. U početku čovek mnogo ne razume, ne primećuje, ali u samoj Tajni blagodat, Duh Božiji počinje čoveku da otkriva vidjenje sopstvenih grehova. I čovek možda i ne spoznajući u čemu je grešan, ipak oseća svoju grehovnost. Ispovedanje grehova je – razboritost, ali postoji i stanje osećanja, čovek postaje svestan da je grešan u poredjenju sa svetošću – to i jeste delovanje blagodati.
Moj otac je rodjen 1900. godine, to jest njegova mladost je bila u godinama posle revolucije: svi ti novi talasi, sloboda … I on se udaljio od Crkve. Njegova majka, moja baka, zamolila ga je nekako da podje u crkvu u vreme Velikog Posta i da se pričesti, rekavši da ukoliko to uradi ona će mu se pokloniti do nogu. “Šta ti je mama, ja ću i tako otići”, - odgovorio je i pošao na Arbat u crkvu kod oca Vladimira Vorobjeva (dede današnjeg rektora PSTGU prot. Vladimira Vorobjeva). Došao je na ispovest ali nije imao nikakve misli o pokajanju: stajao je i posmatrao mlade devojke u crkvi. Došao je njegov red, kleknuo je i na pitanje sveštenika: “Šta mladiću imate da kažete?” – otac je odgovorio: “Nemam ništa”, - A zašto ste došli?, - Mama me je zamolila. Tada je sveštenik malo ćutao i odgovorio: “To je veoma dobro što ste poslušali mamu”, - pokrio je epitrahiljem mog oca i počeo da čita razrešnu molitvu. “Šta se sa mnom desilo ja ni danas ne razumem”, pričao mi je potom otac. – Zaplakao sam kao što voda teče iz slavine, i kada sam se vraćao nikoga nisam video. Svet je za mene postao sasvim drugačiji”. Od tog vremena otac je počeo da ide u Crkvu, potom je Božijim Promislom dospeo u zatvor, sedeo je u istim ćelijama sa ispovednicima i posle zatvora postao sveštenik.
Gresi koje primećujemo kod drugih, postoje i u nama
Ali ipak postoje neki načini pripreme za ispovest?
- Može se posavetovati i nešto pročitati o tome, postoji dobra knjiga oca Jovana (Krestjankina) “Opit pripreme ispovesti”, ali to je veoma složen trenutak: pojavilo se mnogo takvih nabrajanja, u kojima nalazimo neko “nasladjivanje”. I treba biti veoma oprezan sa takvim spiskovima, zbog toga što oni ponekad postaju svojevrsni udzbenici, jer su u njima nabrojani neki gresi o kojima čovek nije ranije ni razmišljao. Plotske (telesne) grehe ne treba detaljnije opisivati jer takvi opisi prljaju dušu. A što se tiče ostalog, najbolje je osluškivati svoje unutrašnje stanje. Kada vidimo neki nedostatak u čoveku, ta činjenica što ga primećujemo znači da taj greh postoji i u nama. Sećate se priče o trunu u tudjem oku i brvnu u svojem? Šta je to trun? Trun raste na brvnu, a brvno je – strast. Trun je greh, to jest konkretna projava strasti. Ali ako i ne znate da je to zbog drveta, I zbog brvna, onda se nikada nećete ni dosetiti da je to zbog truna! Kako je danas prihvaćeno reći: svako razume na osnovu svoje izopačenosti. Tako i mi kada primećujemo neki greh u drugom čoveku, shvatamo da ta strast postoji i u nama samima.
- Neke ljude smućuje to što do oproštaja dolazi lako: pogrešio sam, potom sam se pokajao, potom sam opet pogrešio, opet sam se pokajao – i može opet? Nema nikakve kazne?
- Ko vam je to rekao?! Greh je oprošten na ispovesti, ali čovek ipak nešto trpi: klasičan primer je blagorazuman razbojnik, koji je bio raspet pored Spasitelja. On se pokajao, i Gospod mu je rekao: danas ćeš sa Mnom biti u raju. U raj neće ući ništa nečisto, to jest Gospod ga je već očistio, ali je bez obzira na to razbojnik ostao da visi na krst! I još su mu prema Jevandjelju prebili goleni (Jn. 19, 32). Čovek ipak nešto trpi, iako je to nesrazmerno s onim što treba da ponese za svoje grehe.
- Mnogi hrišćani, iako se ispovedaju svake nedelje i dalje ostaju grešnici, naizgled se ničim posebno ne razlikuju od ostalih ljudi, često se kaju za jedne te iste grehe i zaključuje se da im ispovest ne pomaže?
- Ništa slično tome, ko neprekidno radi na sebi, taj se razlikuje. Što se tiče jednih te istih grehova, to je i apostolu Pavlu bio dat “žalac u telo”, iskušenje, kako se ne bi preuznosio. Kako kažu: do poslednjeg izdisaja, čak do rajskih vrata traje čovekova borba sa grehom. Marija Egipatska se pokajala ali se posle toga borila još 17 godina!
- Da li je na ispovesti neophodno osećanje pokajanja? Neki prosto nabrajaju svoje grehe bez vidljivih osećanja, da li je to normalno?
- Smisao borbe sa grehom nije u tome da ga čovek samo navede, već da mu greh postane protivan i mrzak. Kada smo bili na Svetoj Gori jedan sveštenik je pitao jednog duhovnika: zbog čega se to dešava da se pričešćujemo, kajemo i opet činimo iste grehe? A ovaj mu je odgovorio: prosto bol srca nije nadjačala greh!
Ako ti samo prosto nabrojiš grehe, to znači da u tebi nema unutrašnje borbe sa grehom. Pokajanje i jeste zadobijanje u sebi tog pokajnog osećanja. A to osećanje je od Boga jer se srcu ne može narediti. Ali ponekad je veliki trud i napor i samo navesti svoj greh na ispovesti!
Pokajanje tek počinje sa ispovešću – ono je stožer celokupnog duhovnog života. Molitva na ispovesti koju čita sveštenik, - njen početak sveštenik obično čita svima, a kraj svakome lično: “opraštam i razrešavam”, - i ona počinje ovim rečima: “…podaj mu (onome koji se kaje i kome se molitvom opraštaju gresi) pokajanje”! A šta je bilo pre toga, pitaćete? On se već pokajao a mi čitamo odjednom: “…podaj mu pokajanje”. To je radi toga da bi se pokazalo da sa ispovešću počinje novi stepen pokajanja. Sećate se kako je apostol Petar u Jevandjelju pripao k Spasiteljevim nogama i rekao: “Idi od mene, jer sam ja grešan čovek”? To i jeste to pokajno stanje koje je iskusio i moj otac kada je osetio blagodat Božiju!
- Neki ljudi prišavši k Crkvi, odmah posle prve ispovesti značajno menjaju svoj život, a neki nasuprot tome ništa ne menjaju već žive kao i ranije sa svojim gresima. Od čega to zavisi?
- Od rešenosti. A za nju treba moliti Božiju pomoć i još trpljenje. Negde pre četrdeset godina razgovarao sam sa ocem Jovanom (Krestjankinim), on je još bio mlad, i pitao me je da li sam čitao sledeće kod apostola Jakova: “Nemaš mudrosti – moli za mudrost”. “Tako eto, - pita, - šta mislite šta je to mudrost? Solomonova? Ne, to je trpljenje!”. Trpljenje je duhovno iskustvo. Uz njegovu pomoć čovek može istinski da se izbavi od greha.
- Ponekad posle ispovesti nastupa osećaj duševnog olakšanja, a ponekad ne. Šta to znači, da li treba očekivati takvo osećanje od svake ispovesti?
- Ako ono postoji, onda slava Bogu ne treba ga očekivati. Ono ne treba obavezno da se pojavi, i ako se ne pojavi to pokazuje šta treba raditi, i da se ne sme raslabljavati u borbi sa grehom. I uopšteno duhovna stanja ne treba očekivati. Ako se ona daju – dobro, ali ih ne treba ni očekivati niti kategorički nastojati da se zadobiju. Ako ne osećate duševno olakšanje posle ispovesti to ne znači da vaša ispovest nije primljena. Postoji sledeća priča kod svetih Otaca: jedan čovek se sve vreme kajao, kajao, ali ga nije napuštao osećaj težine, i oci u manastiru su počeli da se mole za njega: Gospode, on se toliko kaje zbog čega mu dosada nisi oprostio? I dobili su sledeći odgovor: Ja sam mu odavno oprostio ali mu je stradanje potrebno radi spasenja.
- Koliko detaljno treba opisivati svoje grehe na ispovesti? Da li se može ograničiti na navodjenje ili treba obavezno reći detalje?
- Nažalost, ako bi svako opisivao sve do detalja onda ispovest može da traje do uveče. Telesni gresi ne treba uopšte da se opisuju u detalje. Pored toga kada se opisuju okolnosti – po mom iskustvu, u tome često postoji element nekog samoopravdanja. Ponekad ljudi počinju da prepričavaju ceo svoj radni dan: meni su donosili čitave sveske, jer ako počneš da pišeš šta si radio tokom jedne nedelje ili meseca, onda se započinju pravi romani!
Detalji nisu najvažniji već borba: ako si naveo neki greh onda treba da se boriš sa njim. A ako nema istinske borbe sa grehom, onda tu nikakvi detalji neće pomoći.
