Svoje misli ne otkrivaj svima, već samo onima, koji mogu da spasu tvoju dušu.
Prep. Antonije Veliki
Prep. Antonije Veliki
Svi znaju da postoji nešto što se zove Tajna Ispovesti, ali obično iz nekog razloga smatraju da nju treba da čuva samo sveštenik. Medjutim to nije tako. Tajna Ispovesti važi za sve. Sam čovek koji se ispoveda takodje treba da se čuva.
Čini mi se da je Tajna Ispovesti pre svega povezana sa pojmom celomudrenosti, s celomudrenim odnosom prema svom duhovnom životu i duhovnom životu drugog čoveka.
Naravno, mi imamo puno pravo da sebe razotkrivamo pred svojim bližnjima, i uopšte tako je i bilo u drevnoj Crkvi, kada su hrišćani javno ispovedali svoje grehe.
Naravno, mi imamo puno pravo da sebe razotkrivamo pred svojim bližnjima, i uopšte tako je i bilo u drevnoj Crkvi, kada su hrišćani javno ispovedali svoje grehe.
Jer se čovek ne kaje samo pred Bogom, već i pred ljudima. Ali Crkva je vrlo brzo prestala sa javnom ispovešću, jer je ona mogla da bude sablazan za druge i iskušenje od bližnjih.
U stvari malo kome se može nešto poveriti. Kažeš nekome: «Ne govori nikome», - a on već prenese nekom drugom i kaže: «Nikome ne govori». A potom se dogadjaji iz tvog života vraćaju do tebe u potpuno drugoj svetlosti i ti shvataš da su te odavno razotkrili, osudili i da pred svima sada stojiš u potpuno drukčijem, izopačenom izdanju.
U stvari malo kome se može nešto poveriti. Kažeš nekome: «Ne govori nikome», - a on već prenese nekom drugom i kaže: «Nikome ne govori». A potom se dogadjaji iz tvog života vraćaju do tebe u potpuno drugoj svetlosti i ti shvataš da su te odavno razotkrili, osudili i da pred svima sada stojiš u potpuno drukčijem, izopačenom izdanju.
To je naravno veoma složeno pitanje. Čovek je slobodan da priča o sebi, to je njegovo pravo. Ali u duhovnom smislu bi bilo bolje da se čuva od toga još i zato što ponekad priča o svojim gresima bez pokjanja, a ponekad čak i sa saosećanjem ka grehu. Čini mi se da je bolje uvek biti duhovno celomudren i prikriven.
Ta tajnovitost je veoma važna i zbog toga što zli duh ne pozanje čoveka. Čovek je skriven od nečastive sile. Recimo satana nije znao za Hristovo Ovaploćenje, nije znao da je Bogočovek – Sin Božiji (Njega su nazivali Sinom Božiji, a On je Sebe nazivao Sinom Čovečijim). I zli duh ne može da udje u čoveka ukoliko on sam to ne dopusti preko nekih svojih grehova i strasti. «Demoni ne znaju naša srca, kako misle neki ljudi, - kaže avva Evagrije, - jer samo jedan Srcevidac zna um ljudski ... Ali nešto na osnovu reči, nešto po pokretima oni saznaju ono što je u srcu».
I zato sve što se čoveku dešava, sva njegova iskušenja, greške koje potom svaljuje na demonsku silu, dešavaju se zbog toga što čovek sam otkriva zlom duhu stvari o svom duhovnom životu.
Nekada možemo da se odamo čak i izrazom lica. Zli duh može da prozre čoveka iskušavajući ga pomislima. On pokušava da preko njih «načne» čoveka, i ako ovaj počinje da se bavi tom mišlju, počinje razgovor, put je prokrčen, srce i pomisli su otkriveni, zlom duhu je sve otkriveno i tada može da pobedi čoveka. Ali ako čovek ume da se čuva, ne praznoslovi, ponaša se celomudreno i tajnovito, onda je on nedostupan zlom duhu i ovaj ne može tako lako da pristupi ljudskom srcu.
Nekada možemo da se odamo čak i izrazom lica. Zli duh može da prozre čoveka iskušavajući ga pomislima. On pokušava da preko njih «načne» čoveka, i ako ovaj počinje da se bavi tom mišlju, počinje razgovor, put je prokrčen, srce i pomisli su otkriveni, zlom duhu je sve otkriveno i tada može da pobedi čoveka. Ali ako čovek ume da se čuva, ne praznoslovi, ponaša se celomudreno i tajnovito, onda je on nedostupan zlom duhu i ovaj ne može tako lako da pristupi ljudskom srcu.
Čovek je nedostupan zlom duhu i u vreme ispovesti, kada se vrši Tajna Pokajanja. I zato se treba dovoljno taktično i posebno brižljivo odnositi prema svom unutrašnjem miru i čuvati se razmatranja Tajne Ispovesti i duhovnog rukovodjenja u razgovoru sa ljudima. Mogu se naravno podeliti duhovna iskustva sa bližnjima, ali to opet treba da bude tajnovito. Kada su dvoje ili troje sabrani u Ime Hristovo (Mt. 18, 20), tada zli duh ne može da bude prisutan. Ali kada se nešto važno izbrblja u praznoslovljenju, u osudi, u pohvali ili sujeti, tamo gde se našoj iskrenosti dodaje i neka strast, tamo će se odmah naći i lukavi, koji će to obavezno iskoristiti.
Uopšteno govoreći, čovekov duhovni život ne može da bude javan. Čovek treba da čuva sebe i svoje tajno opštenje sa Bogom ...
protojerej Aleksej Uminski
