Лепота ће спасити свет“, Ф. М. Достојевски, „Злочин и казна“
Кадар је човек да остави лепо тражећи лепше. Тај ход од лепог ка лепшем и сведочи о чежњи за Најлепшим - за Лепотом. Лепота је мера којом се мери лепо и лепше.
Лепота сведочи да јој ни лепо ни лепше нису дорасли. Ни лепо ни лепше не могу обухватити Лепоту, јер Лепота је биће, а лепо је икона њезина.
Лепо бивствује бићем Лепоте - иначе би се лепо претворило у илузију и ништавило.
Лепо постоји јер га је Лепота саздала. Оно вапи за оним што нема по себи, за оним „Јесам“. То „Јесам“ има само Лепота. Зато лепо чезне за Лепотом. Лепо жели да „Јесте“, жели да буде Лепота. Лепом је зато потребна Лепота (јер без ње нестаје).
Нико не би умео да прозбори о лепом да није Лепоте.
Лепо и лепше су у завади.
Лепо завиди лепшем а лепше презире лепо. Лепше отима лепоту лепог, но само на кратко, док не наиђе неко друго лепше. Отуда време чини да свако лепше постаје лепо, а да се иза сваког лепог покаже ругоба. Лепо је зато лаж, јер је на путу да постане ругоба.
Лепом фали оно „Јесам“, које би му донело покој и излечило га од лажи и ругобе. Када би лепо постало „Онај Који јесте“, оно би постало Истина, постало би Лепота. Ништа га лепше онда не би могло сустићи, јер би се лепо преобразило у Најлепше, у саму Лепоту.
Лепо и чезне за Најлепшим јер је уморно од бежања и страха. Уморно је од стрепње да ће се појавити лепше. Ако се појави лепше, згазиће га и претворити у ругобу. Претвориће га у прах и земљу по којој ће ходати неко ново лепо. Но и то лепше, које постаје ново лепо, наследиће страх од наиласка неког новог лепшег. Зато лепо чезне за Најлепшим, јер му једино Најлепше може помоћи да победи лепше.
Лепо је човек, царско достојанство које је требало да се уздигне као најлепше. Зато је Бог и створио човека као последњег, јер после човека не беше ничег лепшег, ничег што би га лепотом надвисило.
Но, човек је сишао са трона који му је Творац наменио. Створен да са висине гледа на творевину, као цар у поданике, човек се уплашио, јер је свој поглед са узвишеног царског престола преместио у блатњаву долину. Човек је створен да постане бог, да са висине гледа на свет. Богу, пак, не приличи да клечи и да с низине гледа на оно што му је дато да гледа са висине. Само са висине човек види свет као истину, док поглед одоздо ствара лаж и илузију. Отуда је за човека свет променио облик.
Оно што му је некад било под ногама сада је стајало изнад њега. Човек је сишао доле и учинио да над њим, као лепим, постоји лепше. Трагично, висина и низина су заменили места. Свет је постао поприште борбе лепог и лепшег. Та борба је обесмислила само постојање лепог.
Како се може назвати лепим оно што данас јесте а сутра није? Како назвати лепим оно што данас сија лепотом а сутра се претвара у прашину по којој се гази?
Лепо је изгубило истину и створило лаж, створило лепше. Знало је лепше да може постојати само док лепо држи у блату, док гази по њему. Знало је лепше да је оно само илузија која може трајати само дотле докле се лепо не врати на свој трон. Да, лепше ће ишчезнути оног тренутка када лепо буде на висини, на царском трону, јер ће лепо тада бити најлепше.
Лепо је достојно да са висине гледа - зато нема места постојању лепшег. Отуда беспоштедна борба, плач и шкргут зуба. Лепше је могло да хара над лепим јер је лепо изгубило оно узвишено „Јесам“, изгубило је Лепоту; а лишеност Лепоте ствара ругобу.
Шта је требало да се деси него да сама Лепота дође и спаси лепо од напада лепшег. Ко је могао да победи лепше ако не Најлепши међу синовима људским? Будући да међу људима, међу лепима, не беше никог ко би се могао назвати најлепшим - јер сви до једнога лежаше у блату, сама је Лепота морала да се назове човеком. Лепота је постала човек: „Ти си најлепши између синова људских, благодат тече из уста твојих, јер те је благословио Бог довека.“ (Пс 45, 2).
Најлепшем је ваљало кренути у бој да лепом дарује покој и да га излечи од ругобе у коју је упао: „Припаши, јуначе, уз бедру своју мач свој, част своју и красоту своју. И тако окићен похитај…“ (Пс 45, 3).
А шта је друго могло победити понижење и ругобу, до част и красота?
Заиста је овај Јунак, Најлепши међу синовима људским, изабрао најбоље оружје. Зато је Његова победа била сигурна и неизбежна.
Но, није Јунак само победио непријатеља. Он је превио и ране лепом - Уљем радости -да зацеле као да никада нису ни постојале. Јер, Најлепши међу синовима људским је Цар Који носи помазање Уљем радости.
Лепота је Помазаник. Тим ће помазањем помазати и лепо да и оно заузме царско место са којег је пало: „Љубиш правду и мрзиш на безакоње; тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости више него другове твоје.“ (Пс 45, 7).
Сада када је Лепота постала човек, ништа више није могло да спречи да човек постане лепота.
Мирис Уља радости које је донео Помазаник, Лепота која је спасила свет, шири се светом и враћа осмех на лице лепом. Победа је величанствена и потпуна. Непријатељ је потпуно занемоћао. Лепо је ослобођено тираније лепшег и Лепота му је пружила руку. У тој руци је Уље радости којим Лепота жели да помаже лепо, да га тако учини помазаником, сличним Себи и да га постави на царски престо.
Помазавши се Уљем радости лепо се поново рађа, али сада имајући оно „Јесам“, за којим је дуго чезнуло. Тако је престала завада лепог и лепшег и тако је Лепота спасила свет. Поставши лепота, лепо је увидело да лепше и не постоји. Лепше је промашај. Лепота је почетак. Лепота је циљ. Алфа и Омега. Лепота је Онај Који јесте.
Лепота, Најлепши међу синовима људским, је Син Божији Који је постао човек.
Уље радости којим је помазан Син јесте Дух Свети. Зато је Син Помазаник, Христос.
Онај Који се сажалио над несрећом лепог, над човеком, и послао Сина и Духа помазања, Уље радости од којег зацељују ране, јесте Бог Отац. Син је Онај Који Духа помазања од Оца доноси свету и човеку. Син је Лепота Која ће спасити свет.
Тако се показа и биће саме Лепоте. Лепота није сама, већ Тројична.
Та жива Тројична Лепота је излечила оно смртно тројично лепо. Смртно тројично лепо јесте: леп, лепши, најлепши, а жива Тројична Лепота јесте: Отац и Син и Свети Дух. Смртна тројичност јесу безлична својства а Жива Тројичност јесу Личности. Жива Тројичност има оно „Јесам“, јер само Личност може рећи „Ја јесам“. Разлике престају да буду поделе, а мноштво постаје једно – Лепота. Тиме престаје страдање и пропаст и пројављује се живот и љубав. То је пут у живот – да се људско: леп, лепши, најлепши, уподоби божанском: Отац и Син и Свети Дух. То је пут да икона Божија, човек, постане и подобије Божије. То је пут да лепо постане лепота, да својство постане личност.
Након ове победе Најлепшег међу синовима људским, победе која је одагнала незнање и страх од ништавила, све је на човеку, на лепом. Између лепог и Лепоте не стоји више никаква препрека, јер је лепше заиста поражено. Једино што између њих стоји јесте слобода лепог. Лепо је сада слободно да разуме свој покрет и чежњу за Лепотом. Уколико не гамиже по земљи, лепо ће ту чежњу схватити као радост и вапај за Лепотом а не као страх и очај. Заиста, са том чежњом и вапајем човек и долази на свет. Угледавши први пут свет и удахнувши први пут ваздух, човек заплаче. Живот човека почиње плачом. Плач је знак да је човек рођен жив и здрав. У том плачу крије се мудрост живота. Како буде разумео тај плач, тако ће човек разумети и живот.
Пред људском слободом стоји пут да тај детињи плач, са којим се рађа људски живот, разуме као чежњу и вапај иконе за Прволиком, лепог за Лепотом, човека за Богом. Пут је слободан и да се тај плач схвати као плач очајника.
Плач којим почиње живот, тако, дели мудрост од лудости.
Плач мудрих је чежња и жеђ за Богом: „Боже! Ти си Бог мој, к теби раним, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној.“ (Пс 63, 1). Овај плач не лије сузе очаја и туге, већ сузе радоснице. Овим плачом заиста почиње живот. Зато је жив и здрав човек који се рађа са плачом. Зато је добро да човек плаче и да у том плачу отркије мудрост, да открије вапај и чежњу лепог за Лепотом. Ништа га у томе више не може спречити. Слободан је јер је - Лепота спасила свет.