Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.
Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможр-твене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека -ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он Самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили еа дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи уствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... " И тада Га - пише јеванђелиста Матеј – сви ученици оставише и побегоше...". Међутим, нису сви побегли.
Под Крстом се догађа чудо земаљске верности земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалша"(Јн. 19,25).
А потом, пошто је Исус већ умро:
"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И долусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу и донесе ломешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платлом с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше лоложен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положлше Исуса"(Јн. 20, 38-42).
Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних Апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући".
Тако кроз све векове плаче љубав.
Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном истори-јом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.
Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
"Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све...
Лик Жене - спасење света
У свету је страшно и пусто. У свету царује самоћа. У свету је бескрајно тешко живети. Ето због чега толико много људи грозничаво покушава да се избави од лажи тог безрадосног живота. Једни то покушавају кроз алкохолизам, други - кроз заваравање себе и других трунчицама најниже животне среће, трећи кроз јалова маштарења. Но, све се то - пре или касније -показује као ћорсокак чији безизлаз свако отрежњење и брутални повратак у мрске окове стварности чини само још страшнијим. И није нимало случајно што је свака област живота - коју год да погледамо - постала за човека "проблем". Проблем друштва. Проблем рада. Проблем полности. Проблем жене. Проблем среће... Све је постало проблем управо због тога што су сви ти "коначни" одговори и правила - које је "једном засвагда" да-ла званична безбожничка пропаганда - одавно већ престали да буду одговори, јер их је стварност разоблнчила и дискредитовала у свој њиховој лажности и испразности. Са друге стране, све је постало проблем зато што у јавности других одговора - нема, и људи не знају где и како да их траже. Тако се у људским животима зацарује празнина и цинизам. Управо та празнина и тај цинизам јесте оно што људи безуспешно покушавају да потисну у себи, оно од чега желе да побегну како знају и умеју.
Многи у наше дане почињу - истина не баш сасвим разговетно - да схватају да су истински одговори немогући уколико се човек изнова не пробије до оног узвишеног и вечног, уколико се не врати вери у Бога. Но, и у Бога је могуће веровати на разне начине. И вера, такође, може бити нека врста повлачења и бекства од стварности, нека врста психолошког самоопијања, то јест псевдо-вера или лажна вера. Али, авај, и у име вере, па чак и у име Божије могуће је мрзети и чинити зло, рушити а не градити. Зар није и Сам Христос говорио да ће "многи доћи у име Његово и превариће многе"? Зар није Сам Христос говорио да "неће сваки који буде говорио «Господе, Господе» ући у Царство Божије? Зато, Црква - још од самих својих почетака - никада није постављала питање "верујеш ли?", јер је знала да су и они који су осудили и разапели Христа, такође, у нешто и на неки начин веровали. Црква је увек постављала питање: како и у шта верујеш?
И управо ту, при покушају да дамо одговор на то - за истинску веру - заиста основно питање, пред нашим унутарњим очима појављује се готово несвесно и без наше воље лик Дјеве-Мајке. Наравно да то ни у ком случају не значи да Њен лик на било који начин заклања собом лик Христов, нити да Њен лик -за хришћанску веру - представља неку врсту другог објекта вере који нема везе са ликом Христовим. Нипошто, јер нам лик Дјеве-Мајке долази од Христа и само од Њега, и то као својеврсни дар и откривење свега онога о чему говори Његово учење и на шта нас Он позива. Зато поставимо себи следеће питање: у чему је сила и помоћ лика Дјеве-Мајке?
Мој први одговор ће, највероватније, зачудити многе. Ево тог одговора: то је лик жене. Први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива даровано је људима у лику жене.
Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан? Зато што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки сввт. У нашем мушком свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лнк силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.
Дјеви Марији, Пречистој Мајци Божијој није ништа потребно, а све добија. Ни за шта се не отима, а све има. У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење. Дјева Марија за себе говори: "Ево слушкиње Господње", а ми је називамо Царицом неба и земље, Владичицом и Госпођом. Дјева Марија ничему не учи и ништа не доказује, али само Њено присуство, сама светлост, сама радост Њенога присуства решава и укида све наше измишљене и вештачки створене проблеме. И ми се у Њеном присуству осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина истинска срећа.
Христос је говорио: " Иштите најпре Царства Божијега". И ми управо кроз ту Жену - Дјеву, Мајку и Заступницу - осећамо и схватамо не умом, већ срцем шта значи искати и налазити Царство Божије, шта значи живети Царством Божијим.
са руског: Матеј Арсенијевић
