 |
| Митрополит Филарет Њујоршки, светитељ Јован Шангајски и архиепископ Аверкије Џорданвилски |
СВЕТА РЕВНОСТ
Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио. (Лк. 12,49)
По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено светом Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом њеном почетку: "Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као шо је на небу!"
Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се у његовом присуству на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама свог бића, да све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.
Жив и необично снажан пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији - ватрени Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.
Ревновах веома за Господа Бога над војскама, не једном је клицао свети Илија изражавајући свој бол. Јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).
И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.
Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.
Силом такве ревности свети Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника и његовевојнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).
А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу, посведочено је било тако што свети Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2.10-12).
Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је Свом ватреном служитељу показао да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом и јаком ветру који брда разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар. 19,11-12).
Ето зашто је Господ - када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим -запретио ученицима да то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).
Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе да кротост и смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не сме да уступа пред злом које нагло подиже главу, већ да буде непомирљив према злу и да се против њега бори свим могућим мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.
Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).
А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).
Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?
Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.
Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо шестогдецембра по нашем православном календару.
Ко не зна овог дивног светитеља Христовог ?!
Не само хришћани, него чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушењу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у сиромашним кућама кавкаских брђана и у шаторима многих азијских номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.
Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: "Никола Милостиви" - тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.
И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао и до данас смућује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.
Према предању, свети Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице - Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег, па га је пред целим Сабором га "ошамарио", тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља одбацивши пресуду.
Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био свети Николај. Но, ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је и издаја Бога, без обзира на све добре изговоре којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!
Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену "хришћанску љубав", који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име "свеопштег мира" и"свеопштег уједињења" - парола које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је морамо држати за веродостојну.
Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се називају "хришћанима", нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује, и према вечности која се открива након смрти.
А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као "тешки људи", "нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за временом".
Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко ће остати са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог - Антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада многи гнушају као "фанатизма".
Но, не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму - она ревност која је обезвређена услед одсуства веома важне хришћанске врлине - расуђивања, и зато уместо користи може да донесе само штету.
А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частохлепља (жудње за почастима), као и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији се предводиоци и покретачи често прикривају некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.
Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој, грешно и недопустиво, и само компромитује нашу свету веру и Цркву!
Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?
Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још свети Апостоли. А ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!
Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима него и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све пријатељске везе и сваки контакт са слугама Антихриста који долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи уз помоћ лукавих изговора као што су "свеопшти мир" и "благостање". И нарочито је важно да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих, чак и ако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.
Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи - управо за њу морамо да се припремамо!
Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике.
Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)
Зато ревнуј, и покај се! (3,19)
(Уводни текст из књиге "Света Ревност", издање Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, година издања: 1998. Превео и приредио: Младен Станковић)
Архиепископ Џорданвилски
Аверкије (Таушев)
КАД СО ОБЉУТАВИ
Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе (Мт. 5,13).
"Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало сетек слабо, помрачено, нејасно и неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови одевени у овчију кожу откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но, то је - по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)" – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, светитељ Игњатије (Брјанчанинов).
Зар ми у наше време немамо много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер у том погледу – у погледу потпуног духовног и моралног пропадања које је изгледа дошло до крајњих граница – у последњих сто година сезаиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше Отаџбине – (царске) Русије.
Жалосни "прогрес", по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавањy краја. И куда даље ићи, ако они којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!
За нас је значајно то што свети Игњатије – који је од ране младости стремио истинском духовном и добродетељном животу,па и сам представљао узор таквог живота – ово не пише без основа, јер је, како знамо из његовог житија, све то и лично преживео. Своја разочарења и огорчења у том погледу изложио је писмено на многим местима "Аскетских огледа", "Аскетских проповеди", "Дарова савременом монаштву", "Отачника" и других дела која су до нас дошла и која чине вредну библиотеку за свакога ко се занима за питања духовног живота, а нарочито за онога ко жели не само да "филозофира" (што често бива сасвим бесплодно и бескорисно!), већ и да живи духовним животом каквим је одиста живео сам свети Игњатије. Његова дела нама су драгоцена управо стога што су плод личног духовног опита.
Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику духовног живота хришћана – онакву каква је била предочена у житијима светих угодника Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито у учењима светих подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети Игњатије прелази на "последња времена", и при томе обележја "последњих времена" показује у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је значајно да свети Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство код древних отаца-подвижника, да веома мало говори "од себе" и сопственим речима, излажући тако у својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и дословно преузимајући њихове изреке.
Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: "Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију и унапред су указали на начин делања у таквим околностима. 'У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском показаће се већима од отаца прослављених због знамења' (четврти одговор преподобног Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"
Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест где недостаје смирење, него се тежи слави, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга – тамо нема истинске ревности Богу. Чега има? Има само дволичности, наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског. "Бој се дволичности –поучава даље свети Игњатије – бој се ње најпре код самога себе, а затим и код других. Чувај се дволичности управо зато што је својствена овом времену и у стању је свакога да зарази, при најмањем скретању у лакомислен начин живота. Прогањај своју дволичност, изгони је из себе, склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служењем Богу прикрива служење свету, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном светошћу".
Још једна карактеристика нашег времена на коју је он у својим делима не једном скренуо пажњу јесте нестајање благодатних учитеља истински добродетељног духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна, умножавање лажних учитеља обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, "како не бисмо примили вука за пастира", нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готова немогуће пронаћи "старца", попут стараца-учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним "руководитељима, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса" је због тога морао да поднесе.
Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез. 38,1).
Живљење по Богу постаће веома тегобно. Постаће такво стога што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, и срце, мадаиспуњено добром вољом, када је подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.
"О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања! – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни – О беде моралне, коју људи не примећују иако је несравњиво већа од сваке извикане материјалне беде! О, беде која у времену има почетак али не и крај, него се наставља у вечност! О, беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује!"
Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају "живот по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани, док многи као слепци ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже: "О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!" и томе слично.
Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају "живот по Богу", све су то, каже светитељ Игњатије, видљива знамења "отпадништва", о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које се у наше време већ појавило и убрзано напредује.
"Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости Отпадништва. Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају се 'хришћанима' (!) јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу, како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења". У последње време ће прави монаси (то се, коначно, односи на све истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободни служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у служењу сатани.
Како онај ко види то што се у свету данас дешава – све до већ отвореног служења сатани – може рећи да време још није наступило? Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их ('свет') њиховом паду".
Овде је нарочито важно да се примети како они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, Отпадништво не виде и не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему.
А ево шта даље казује свети Игњатије: "Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега. Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму".
Због тога код истинског и заиста верујућег хришћанина не може бити никакве "панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва – слике које се некако сасвим наивно и неразумно боје они што пре свега "не примећују" Отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не може да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и одмеравасваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да бујица Отпадништва и њега самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.
Свети Игњатије нам даје упутство: "Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком..." Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и "прикључити се"? Наравно да не! Ево шта нам је чинити: "Удаљи се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај".
У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља!
Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге "да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво", дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се "удаљимо" и да се чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве, светог Григорија Богослова: "ћутањем се издаје Бог". Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људске душе!
Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету: "Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!" Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, него и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци – они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.
Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама испуњавају: "Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је мален и биће све мањи и мањи..."
Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, но и то само за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене.
"Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе".
Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало, то јест из духовне области, него из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још убрзати.
"Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18)?" Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно "Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати.
Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом". Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања!
"Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства. – каже он даље – Сасуди Духа Светог коначно су посвуда пресушили, чак и у манастирима, у тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијег може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спасавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност".
Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу.
Старац Исаија ми је говорио: "Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре". Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност.
"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често".
Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!
"Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана" – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.
Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети Игњатије. Отпадништво се шири све силније и силније, као претходница доласку непријатеља Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се "прослави са њим, после чега ће отпочети страшни период последње и одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим".
О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети Игњатије у својој значајној књижици "О чудесима и знамењима".
Појава Антихриста биће природна последица "недостатка људи са духовним познањем и расуђивањем", "одсуства истинског Богопознања" и "прихватања ђавољих дела као дела Божијих".
Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света – ето зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн. 2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа антихристовог" у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе, никако не значи узимати на себе право да се "предскаже" време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обележја.
Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења и чудеса да твори.
Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу погубној прелести говори свети Игњатије:
"Уочи другог доласка Христовог, када хришћанског духовног познања и разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност: даће им 'знак са небеса' који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без оклевања и премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају неко одређено значење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.
Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи истине, Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог учења и дела његових, тако што су на време ступили у духовно општење са сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса и дела ставити на муке и саме изабранике Божије".
Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољавање похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16)!
Треба знати и схватити колико ће велико бити лукавство Антихристово и како ће брзо он деловати, да ће се чак и изабраници Божији, то јест истински хришћани, обрести "на мукама", јер неће бити у стању да га истог часа "прозру" и разобличе, пошто пре свега неће умети да препознају Антихриста. Узрок овој потешкоћи, као и уопште снажном утицају Антихристовом на људе, по речима светог Игњатија "биће скривен у његовој пакленој подмуклости и дволичности, којима ће вешто да прикрије зло, затим у његовој необузданој и бестидној дрскости и најоданијој сарадњи коју ће му пружити пали духови, те на крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом величанственошћу". Подмуклост и дволичност су црте нарочито карактеристичне за наше време. Васпитањем у том духу, човечанство се припрема за што лакше и безболније примање Антихриста.
"Људска машта – вели даље свети Игњатије – немоћна је да представи себи таквог злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у стању да поверује како зло може да достигне онај степен који је достигло у Антихристу. Он ће да се разгласи, као што су чинили његови претходници, и себе ће назвати проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије, па ће му се присајединити. Прогласиће себе за обећаног Месију, па ће му радосно поћи у сусрет ученици мудровања по телу; видећи његову славу, моћ, генијалне способности и господарење природним силама, прогласиће га богом и постаће његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).
Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине Јеванђеља, примиће Антихриста онаквог каквим се он представља: као кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама, и покориће му се као најузвишенијем у добродетељима (преп. Макарије Велики, беседа 31). Антихрист ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти. Они који чезну за земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара (Благовесник, Тум. Јн. 5, 43)".
То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међутим, његове "претече" у свету делују на сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црквеног живота, какав је "екуменизам", или ватрени позив на уједињење "у име хришћанске љубави", сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење "филантропијом". Колико је само опрезности и мудре предострожности потребно да бисмо разлучили истинито од кривотвореног, искрено од препреденог и дволичног, човека доброг срца од онога који плете своје мреже служећи Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане врло опасно да имају удела са таквим "добротворима" и да се користе њиховим "доброчинствима".
Но то још није све! Антихрист ће, као у неком театру, показати људима призоре изненађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење; величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову сујету и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће доводити људску ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале природе, отуђивши се од светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику (Отк. 13,8).
Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно себи можемо да представимо шта ће так донети појава самог Антихриста.
"Знамења Антихриста најпре ће се јавити у ваздушној сфери (преп. Јефрем Сирин, беседа 106): у тој сфери је сатанина власт најјача (Еф. 2,2 и 6,12). Знамење ће нарочито деловати на чуло вида, опчињавајући га и обмањујући (св. Симеон Нови Богослов, О трећем виду пажње). Свети Јован Богослов, сазерцавајући у Откривењу догађаје који ће претходити крају света, каже да ће Антихрист чинити велика дела, па ће да учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима (Откр. 13,130). СветоПисмо на ово указује као на највеће знамење Антихристово, а место збивања његовог биће ваздух: "биће то задивљујући и страшан призор". Ово се сада већ донекле остварује у виду различитих необичних и раније незамисливих изума, чије се дејство одвија управо у "ваздуху".
"Знамење помаже Антихристову препредену намеру: да му на поклоњење приступи већина људи. Његови противници биће проглашени за смутљивце, непријатеље заједничког добра и друштвеног поретка, биће подвргнути прикривеном или јавном прогону, мучењима и казнама". То нам је такође већ познато! Не само Антихрист, него и претече и слуге његове у наше су време већ покренули "прикривени или јавни прогон" свих истинитих хришћана, а понегде, као на пример у Русији, дошло је чак и до крвавих гоњења, мучења и кажњавања. Све се то чини уз најуглађеније изговоре: истински хришћани сепроглашавају "народним непријатељима", "непријатељима наше заједнице и друштвеног устројства", "смутљивцима", а у цркви – "расколницима".
"Зли духови, разаслани по васељени, шириће међу људима веома високо мишљење о Антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност према њему" (преп. Јефрем Сирин, беседа 106). Нешто слично видели смо у односу према правим претечама Антихристовим каквим су били Лењин и Стаљин. Реч је о својеврсној "проби" онога што ће у доба Антихриста уследити још Већом силином. У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње гоњење хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито јасно и одређено звучи име које је Свето Писмо наденуло том ужасном човеку: звер (Отк. 13,2), баш као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба имена верно осликавају карактер непријатеља Божијих. Један делује више у тајности, а други јавно: јер звери, која је налик свим зверима (Отк. 13,2) сједињујући у себи њихову крволочност, даде змија силу своју и престо свој и власт велику (Отк. 13,2). "Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса гонитеља имаће моћ да их преваре и заведу; неограничена власт мучитеља, лукаво смишљена гоњења и притисци, све прикривено препреденом домишљатошћу, довешће верне у најтежи положај; њихова малобројност чиниће их ништавним пред целим човечанством, њиховом мишљењу неће бити придаван никакав значај. Општи презир, мржња, клевете, мучења и насилна смрт постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ Божанске благодати и под њеним руководством, изабраници Божији стећи снаге да се супротставе непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима Господа Исуса".
Како нам је и ово све познато: зар ту није реч о опису нашег времена? Само духовни слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће признати да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ окушавамо оно о чему је горе писано!
Но како ће и ради чега људи одбацити Христа и примити Антихриста? И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије: из истих оних разлога због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на крст.
"Хришћанство нам је предано са таквом тачношћу, да непознавање не може бити оправдање онима који се на то позивају. Непознавање може да буде само добровољно. Као што сунце светли са неба, тако светли и хришћанство. Онај ко својом вољом затвара очи, нека то што не види или што није упућен припише својој вољи а не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека, једнако као и узрок примања Антихриста, крије се у самим људима.
Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејцима, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су дакле истовремено названи онима који ће одбацити Христа и онима који ће примити Антихриста,мада се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацивши Христа, они су се по склоности духа присајединили онима који примају Антихриста, па су чак и припремили терен за његов долазак много столећа унапред. Извршили су његов највећи подухват: Богоубиство. За самог Антихриста, за време када се појави, није остављено слично злочинство.
И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, исто се тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега делио огроман временски размак –размак који се сада, након две хиљаде година, сасвим смањио.
Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету (1. Јн. 4,3). Они који су вођени духом Антихриста одбацили Христа и својим духом примили Антихриста, већ су ступили у општење са њим, потчинили му се и поклонили у духу, признавши га тако за свог бога.
И зато ће им Бог – то јест по допуштењу Своме – послати силу обмане, да верују лажи: да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,11-12). Праведан је Бог када кажњава. Казна је задовољење (правде) и уједно изобличавање и пресуда људском духу.
Антихрист ће доћи у своје, унапред одређено време. Његовом ће доласку претходити опште Отпадништво од хришћанске вере. Отпадништвом од Христа човечанство ће се припремити за примање Антихриста. Само расположење људског духа створиће потребу за обраћањем Антихристу и симпатије према њему, као што се у тешкој болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив је упућен! Људи вапију за генијем над генијима који би материјални развитак и напредовање подигао на вишу разину, а на земљи успоставио благостање, уз које рај и небо постају излишни за човека. Антихрист ће бити логична, очекивана и природна последица општег моралног и духовног стања људи".
Уистину богомудре, пророчке речи великог руског светитеља! Он је о томе писао пре више од сто година, када је живот у Русији био спокојнији и нормалнији него данас, када није било још ни помена ономе што нам је Бог досудио да преживимо један век касније, а нарочито у последњих педесет страшних, "апокалиптичних" година, када се многима чини потпуно извесно да је крај света сасвим близу, ето ту "пред вратима". И све то што ми сада запажамо у свету, у црквеном и друштвено-политичком животу људи, тачно одговара горе изложеним пророштвима нашег светитеља. Ако бисмо озбиљно поразмислили о свему што се тренутно догађа, постаће јасно да никада пре, кроз целу своју историју, свет није био тако близу Антихристу као у данашње време. Питање је још само – када ће се он појавити. Време у коме ће се то збити није нам откривено.
Ми, синови и кћери Руске Православне Цркве, дугујемо бескрајну захвалност светом Игњатију, због тога што је пре сто година пред очима нашег разума тако јасно насликао оно што се сада одвија пред нама, и што још треба да се деси, можда већ у блиској будућности. Опоменути смо на све: страшан ћемо одговор добити ако лакомислено затворимо очи уверавајући и себе и друге да се не догађа ништа нарочито, да је све потпуно нормално и да треба да се помиримо са тим у души, ничега се не плашећи и ништа не предузимајући, већ "да пливамо низ матицу, као и сви други" или "да идемо у корак са временом" које нас силовито носи ка Антихристу.
Кад со обљутави Црква престаје да буде Црква, тада настаје лажна црква које ће примити Антихриста као својег "Месију", осим малог остатка истински верујућих којих је сваким даном све мање.
И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи – где смо и с ким смо: у том "малом остатку истински верујућих", у том малом стаду Христовом, како га је Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са непријатељем Његовим Антихристом?
Томе нас поучавају богомудра дела светог Игњатија!
(Из књиге: Архиепископ Аверкије Џорданвилски "СВЕТА РЕВНОСТ"
