Сада ћу ти указати укратко све што је неопходно ради спасења сваког човека. Ово се може изразити овако: веруј и примај благодатне силе преко светих тајни, живи по заповестима Божијим и под руководством Богом постављених пастира, одржавајући живу везу са Светом Црквом. Да би ти било још јасније како је ово неопходно, упореди идење путем спасења са обичним путовањем. Да би путник негде удобно и безбедно путовао, потребно је да буде добра видљивост, тј. да има светлости, затим да је изграђен пут и да сам буде здрав и крепак, а да у случајевима нужде, на пример на раскршћима буде неко ко ће му указати којим путем да настави. Слично овоме и на путу спасења неопходна је светлост-то је вера, неопходан је изграђен пут-то су заповести, неопходни су здравље и снага-то су благодатне силе, које се дају преко светих тајни; неопходни су путеводитељи и руководитељи-то су пастири Цркве. Све ово ти видиш делујућим у Светој Божијој Цркви са којом зато одржава живу везу сваки који на правилан начин гради своје спасење. Сви који су се спасавали, ишли су овим путем и сви који се спашавају њиме иду...другог пута спасења нема.
+++++++++++
„Наша породица од старине, још од дедова и прадедова, одржава обичај да се исповеди и причешћује у сва четири поста. У нашој парохији и неке друге породице чине то исто, и нико се већ не чуди томе. Но, мени долази жеља да продужим пост и чешће се причешћујем: тако на пример два пута у Великом и два пута бих у Божићном посту, али и још понекад ван прописаних постова. Но, ако бих тако чинила у нашој парохији, сви би то приметили и одмах би почела говоркања, а мени би то сметало. Могу ли се ја причешћивати и у другој парохији? Знам једног свештеника који много воли кад се неко често причешћује, и свима то препоручује. Код њега бих ја и отишла.“
Може. Ваша жеља је добра и спасоносна. Дај Боже да је остварите. Но, пазите, да не трубите пред собом. Чувајте се и тако себе држите да за ову трубу немате ваздуха.
Само ово дело је од велике помоћи за оне који траже живо општење са Господом. Јер је Господ рекао: „Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему“(Јн.6,56). Тако је Он обећао, и како је Сам Он испунитељ овога, тако и свакако бива онима који се достојно причешћују. О томе се само и брините да се достојно причешћујете. А као то постићи? Мислим да вам је то познато: савест очистите, веру и љубав према Господу опет оживите, обећање свестране исправности опет оживите, -и приступајте са страхопоштовањем, али и са смелошћу, и уздањем да себе предајете у руке Господа Који вам жели спасење. Созерцајте при томе Самога Господа Који вас Сам причешћује преко руку свештеника, које само служе као оруђе.
Не смућујте се тиме што вам долази помисао да имате и другог духовника. Чврсто верујте да Господ исповест прима и разрешава исповеђене грехе, кроз уши и уста духовног оца. Господ је један. Из тога следи да два духовника никакве штете не могу причинити св. Тајни исповести. Само се портудите да све што душу оптерећује више или мање као бреме, откривате не одступајући од овога због стида, јер откривате душу Ономе Ко већ одавно све зна.
Добро чини зај свештеник што призива на често причешћивање. Често пошћење са исповешћу и светим причешћем јесте најјаче васпитно средство у духовном животу. Нека вас благослови Бог и помогне вам!
+++++++++++++++++++++++
„Код нас је био добар свештеник, но премештен је у другу парохију. На његово место дошао је други, од кога су невоље у души. Службе обавља немарно и брзо, а у разговорима-када до њих дође-распреда само о ситницама; а о делу Божијем, ако и проговори, то све нешто са некаквим ограничењима и скраћивањима строге истине. Како се избавити од оваке саблазни?“
Сами сте криви. Рђаво сте се користили добрим свештеником и Господ га је узео. Реците, јесте ли постали бољим од пређашњег доброг свештеника? Ето, снебивате се да кажете да. А ја ћу и из даљине рећи да нисте постали бољи- судим по томе што осуђујете новог свештеника, не умејући да држите своја осећања према њему како треба. Па и пре недавно отишлог доброг свештеника, код вас је био добар свештеник, а пре њега који је био, био је добар. Видите, колико вам је добрих свештеника послао Господ, а ви сте и поред тога неисправни. Зато је Он и одредио: зашто на ове трошити добре свештенике, послаћу им мање исправног. И послао је.Видећи ово, требало је обратити пажњу и на себе, покајати се и исправити се, а ви само судите и оговарате. Постаните исправни и тада ће се свештеник одмах променити. Помислиће-са овима се не може којекако служити и немарно водити поучни разговори. Свештеници, ако бивају немарни и брзи у служењу, а у беседама празноречиви, то се већим делом може применити на саме парохијане.
Говорећи овако, ја не оправдавам свештеника. Њему нема извињења, ако он не само противкаконским деловањем, већ и неразумним служењем по канонима саблажњава душе које су му поверене. Ја говорим само оно што вам је пригодније у овом случају чинити. И прво сам рекао већ: не судите, већ и на себе обратите пажњу и постаните исправнијим, и у молитви, и у разговорима, и у читавом понашању. Затим се молите Господу да исправи свештеника . И Он ће га исправити. Само се молите како треба. Господ је рекао, ако се двоје саветују о некој ствари и почну се молити, то ће им бити по молитви њиховој. Тако дакле саберите се сви добронамерни парохијани и молите се за свештеника; молитви додајте пост и појачајте милостињу, а тако чините не дан-два, већ недељама, месецима, целу годину. Трудите се и изнуравајте себе свескрушено, док се не измени свештеник. И измениће се; будите уверени да ће се изменити. Недавно сам чуо о сличном подвигу и његовом плоду. Једна старица, проста сељанка, велика богомољка, приметила је да је неко кога је поштовала, почео унеколико да одступа од својих животних принципа, и то ју је толико погодило, да се дошавши у кућу затворила у своју собу и стала на молитву рекавши Господу: са места се нећу померити, кап воде нећу попити и очима мојим сна нећу дати, док ме не услишиш Господе и не вратиш на пређашње тог човека.Како је одлучила, тако је и учинила, подвизавајући се у молитви и скрушеним сузама, досађивала је Господу да је услиши. И већ је снага почела напуштати, али је она остајала при своме: макар и умрла, не одступам док ме не услиши Господ. И Он ју је услишио. Дошло је до ње уверавање да се онај за кога се молила, врати на старо. Пошто се у ово и сама уверила, сузама благодарности није било краја. Ето такву молитву и ви треба да устројите-макар не такву по форми, већ такву по усрдности, самопожртвовању и неодступности. И несумњиво ћете добити жељено. А ако ви само узгред будете, понекад кући или у цркви, или у разговору произносили: дај му Господе да буде добар, каквог онда плода очекивати од такве молитве? Па, то и није молитва, већ проста слова.
Рекао сам вам главно. Додао бих још једно, но његово испуњавање је врло тешко. Овде мислим да можете ви добронамерни и поштовани, прићи свештенику и замолити га да измени у начину свог служења, оно што вас смућује и саблажњава. Врло је просто ово учинити, али је крајње тешко исто учинити да уроди плодом. Потребно је да и ваш поглед, и израз лица, и тон речи, а не само садржај-одишу најискренијом и најтоплијом љубављу. Тада би се могла надати да ћете доћи до жељеног циља. Без овога је боље не предузимати ни један корак, јер ће још горе произићи-најжалоснији неспоразум. Можда ће бити још боље написати му све, али и при овоме је неопходан дух свепобеђујуће љубави. Дакле за успех у овоме делу потребно је нешто више од пуке учтивости, која је без љубави-отровни жалац.
Више од овога немам шта да вам кажем, сем да трпитеПостоје још и законски начини, али они нису у мом домену и ја ћу прећутати о њима.
++++++++++++++++++++++++++
Не разабравши из твог првог писма шта ти је потребно, замолио сам те да о томе напишеш јасније. Али ти опет скоро ништа ниси рекао. Казао си реч-две, али оне су тако неодређене, да се не могу досетити на шта мислиш.
Пишеш: “Видљиво спољашњим очома и обреде и законе ја сам окренуо назадци разумем у обратном смислу.”
То је и твој одговор на моје питање. Али ту није све јасно. Шта значи:”окренуо назад” и “разумем у обратном смислу”?
Ако си под “окренуо назад” хтео да кажеш да не стављаш спољашње црквене чинове и обреде у делу спасења на прво место, не напред, већ на друго место-позади, то је правилно. Тако и сама Света Црква разуме да је сав спољашњи поредак само израз унутрашње хришћанске настројености душе и води ка буђењу и укрепљивању тог унутрашњег. Суштина нашег дела је унутрашњи живот, -живети духом у Богу.
А ако си ти све ово окренуо назад у том смислу да си све одбацио као непотребно, то си неправилно расудио и учинио. Без спољашњег нам је немогуће остати у делу обраћања Богу и остваривања спасења. Тако смо ми устојени, да наша унутрашњост тражи спољашње ради свог пробуђења и укрепљења. И видимо у историји, да су неки ма колико хтели да буду духовним, нису могли сасвим да се одреше од спољашњег и одбацивши општехришћанско, заводили су своје. То је вероватно и код тебе, или ће бити, ако си пошао или ћеш поћи тим путем. А ово је крајње неразумно и богопротивно.
Спољашњи чинови Свете Цркве у главном и суштинском су установљени светим Апостолима, а допуњени и у данашњи вид доведени Светом Црквом преко светих отаца, дејством Духа Светог и руковођени Господом Спаситељем, Који је Глава Цркве. На тај начин, ако си ти све ово одбацио или будеш одбацио, то си ти постао или ћеш постати богоборцем, и расуђујеш или ћеш расуђивати не по Божијем, и поступаш или ћеш поступати против воље Божије.
Ђаво је већ многе скренуо са пута, намећући им да Богу треба служити духовно и да спољашње треба одбацити. Тачно је да БОгу треба служити духовно, но да би дошли до духовног служења, треба се претходно вежбати у спољашњем, а затим достигавши духовно, ако коме Бог да – подржавати, оживљавати и укрепљивати ово духовно, неопходно је опет тим спољашњим. Како се деца могу одмах подухватити духовног? Нека се прво науче да служе Богу споља, а када поодрасту-научиће се да Му служе и духовно. Но, научивши се да и духовно Богу служе, они не одбацују спољашње, зато што оно слично подлагању дрва у пећ, разгорева и распаљује унутрашње духовно. Тако ми видимо поредак и у Цркви Божијој. Сви угодници Божији су тако дејствовали, као што видимо из њихових житија. Ако хоћеш да подобно њима добијеш спасење, то им подражавај у овоме. Одржавај и испуњавај све што садржи Црква, но на томе се једино не заустављај, већ усходи навише, ка духовном, и сву пажњу обраћај на сазидавање духа, или на унутрашњи живот-да би у срцу увек био са Богом. Ако тако будеш поступао, то ћеш доћи до истинског дела.
Шта значе такође твоје речи:”Схватам у обратном смислу”? Све видљиво у Цркви има духовни смисао; но, он није обратни, већ стварни, као што и Црква учи да се разумева све своје. Тако, ако ти све спољашње црквено покушаваш да схватиш и по његовом унутрашњем духовном смислу, то је добро. Ако си ти тиме хтео да кажеш нешто друго, то пази да се то не покаже неодобавајућим. Онда напиши јасније шта ти и како разумеш. Духовни смисао свега спољашњег у Цркви је већ одавно предложен пажњи верујућих, речима наших богомудрих учитеља. А сам се подухватати тог дела није сасвим безопасно, јер се зачас може заплести и набасати у богопротивне мисли.
Ти си уопштено рекао да све црквене обреде и законе, -и вероватно све битно у Цркви Светој стављаш споља у један ред. Ако је то тако, онда грешиш. Потребно је из свега спољашњег у цркви издвојити и ставити у нарочити, највиши разред седам Божанских Тајни, Господом Спаситељем установљених ради предавања верујућим Божанске благодати, без које нема спасења. У Цркви Божијој-реч Божија која садржи Богооткривену истину и Божанске Тајне- јављајуће благодат, исто су што и зенице очију. И цени их, као зенице очију својих. Сви други чинови Цркве, иако такође свештени и достојни страхопоштовања, не могу се поредити са седам Светих Тајни. Ове Тајне, иако видљиве-садржавају и предају Божанску благодат,-и мимо њих је исту немогуће добити, а следствено томе ни спасење. Сви други чинови Цркве само припомажу подгревању благодати, предјављујући је, али је не предајући. –Овога треба бити јасно свестан.
Тако је благоволео да устроји Сам Господ Спаситељ, Који нас свакако не би обремењивао непотребним, да нам Св. Тајне заиста нису неопходне. Запиши у свом срцу: ко се туђи од Св. Тајни, тај је безблагодатан, то јест нема у себи Духа Светог. А ко Духа Светог нема, није Христов. А ко није Христов, није Очев. –Видиш ли?- Ко се клони Св.Тајни, тај је туђ Пресветој Тројици. Пази, брате. Коме је свој онај, који је за Свету Тријицу туђ?!
Црквене чинове и обреде ти си назвао спољашњим, за очи видљиве. То није сасвим правилна реч. Видљиве су само радње и положај оних који се моле и свештенослужитеља, место и време. Но, ово не чини суштину обреда Цркве. Њихову суштину чини свеукупност молитвословља, који образује неки црквени чин. Молитвословља представљају начин узношења ума и срца-Богу, који приличи неком свештенодејству. Ако тако поимаш црквене чинове и обреде, то их никако не можеш назвати само спољашњим-за очи видљиве-када је њихова суштина у унутрашњем молитвеном узношењу ка Богу. Истина је да са стране посматрано, ти видиш само спољашња дејства и положаје савршујућих обреде и учествујућих у њима, но, нетачно је ограничавати све своје схватање обреда само овим спољашњим. И када човека посматраш, ти видиш само тело, главу, руке, ноге и друго, но, не можеш рећи да је сав човек само оно што видиш очима. Јер главна је у њему душа, која га и чини човеком. Тако и у обредима, није спољашње видљиво, већ унутрашње-оно што чини суштину дела. Изволи тако разумети, и-оно своје “спољашњим очима видљиви обреди”-одбаци, па уместо тога говори: црквене молитве.
Ко се од одреда туђи, тај се туђи и од молитви црквених; а ко молитве црквене избегава, тај лишава себе великог обећања Господњег: “Гдје су два или три сабрана у Моје име, ондје сам и Ја међу њима”(Мат.18,20).
Завршавам моју реч Ја сам ти рекао све што се чинило нужним, судећи по твојим речима. Ако ово не одговара жељама твог срца, то није моја кривица. Зашто си писао тако загонетно? –Ако ти је потребно још нешто, пиши, али пиши просто и јасно, да би ми било јасно шта те интересује.
+++++++++++++++++++
Пишете: „Покушавам да живим у манастиру“. – Добро!- Нека вам дарује Господ да увидите монашки живот у манастиру. Изволите знати да у сваком манастиру теку два живота: један обичан, житејски, -иду, говоре, једу, пију, спавају, и други-управо монашки-у молитви, посту, богомислију и борби са страстима. Видљив је само онај први- а овај други се намерно скрива, чак и од својих, а камоли од посетилаца попут вас. Не видевши ово, ви можете закључити: па, шта је то монаштво? –ту је исто као и у свету, -нарочито ако се деси да чујете крупне разговоре или видите нешто рђаво. Због чега нападају монахе и монахиње? Због тога што виде само једну, да тако кажем житејску страну њиховог живота, а праву монашку не виде-јер бивају у манастирима само као посетиоци. Пазите, да и ви не паднете у такву грешку.
Ето, ви сте већ приметили нешто што није по вашем укусу: „Код монахиња ђаво не силази са језика; мало-мало, па све ђаво па ђаво. Признајем, то је за мене непријатно изненађење. И како то може бити? –ја имам разум, сама мислим и сама говорим, сама делам“. –Овим ви дајете до знања да не верујете у уплитање нечистих сила у наша дела. Учена! Како веровати у такве бесмислице! Сви су учени такви, и сами не виде како их ђаво саплиће још више од неуких-и то не само у животу, него и у науци. Нема ни једног научника коме ђаво не би напунио главу мехурима од сапунице, које они сматрају најблиставијим идејама или теоријама. А у животу, у осећањима и односима, он их непрестано саплиће да би им се наругао. Но, они ово не могу разумети. –Ето, и ви сте таква. Причекајте. Враг вам неће дозволити да много чекате, већ ће вам нашаптати таквих бесмислица, само да би вас оборио.
Но, овог пута ја вам ништа даље о томе нећу рећи, сем тога да треба да размислите и обновите у себи ону истину, да „не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ и да њихов главнокомандујући „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“. Тако говори Дух Свети устима светих Апостола. Треба веровати у то. Само верујте, а опит живота који сте започели, ускоро ће вас опитно уверити у ово.
Ви сте решили да се помолите да би вам Господ дао да јасно увидите ко сте ви. Предобро решење! Нико вас до Господа не може научити истинском познању самих себе. Овоме учи и искуство, но тачно разумевање искуства у овом случају даје Господ. И анђео чувар, покренут Господом, сугерише како шта запажати. Трудите се! Нека вам да Господ да јасно увидите како сте слепа, раслабљена, прокажена. Ово је наше стварно стање. Такво је оно заиста и не причињава се дакле само таквим; само што ово не виде сви, чак и међу онима који желе да виде. Ђаво сакрива да смо ми такви- то му је посао. Он покрива маглом наше очи, држећи нас уопште у мишљењу да смо ми врло добар народ. А нама то и годи. Када вам буде дао Бог да развејете ту маглу, увидећете колико сте добри. Почните да долазите пред Господа у молитви, као осуђена и пропала. Чак и ако би ово био крај вашег самопознања(ако успете у њему); добро је ово и унапред говорити о себи да би давали правац самопознању.