Пошто не могу сви људи сами примати откровења од Самог Бога, по својој нечистоти греховној и немоћи духа и тела, то Господ изабира посебне, праведне људе, који могу примити то откровење.
Први вестници откровења Божијег су били: Адам, Ноје, Мојсије и други пророци и праведни људи. Сви они су примали од Бога и проповедали прва откровења Божија.
У пуноћи и савршености, Божије откровење донео је на земљу Сам оваплоћени Син Божији, Господ наш Исус Христос, и распространио га је по свој земљи кроз Своје апостоле и ученике.
То Божанствено откровење и сада је распрострањено међу људима и чува се у истинитој, светој православној Цркви на два начина: посредством Светог Предања и Светог Писма.
Основни начин распростирања откровења Божијег је Свето Предање. Од почетка света до Мојсија није било светих књига, а учење о вери Божијој преносило се усмено, предањем, тојест речју и примером, од једног ка другом и од предака ка потомцима.
Сам Исус Христос Своје Божанствено учење и установљење, предао је ученицима Својом речју (проповеђу) и примером Свог живота, а не књигом (писмом).
На тај начин, у почетку, и апостоли су распространили веру и утврдили Цркву Христову.
Свето Предање увек је предходило Светом Писму. То је сасвим разумљиво, јер се књигама не могу користити сви људи, а предање је доступно свима - без изузетака.
А надаље, да би се Божанствено откровење сачувало потпуно тачно, по поуци Господњој, неки свети људи, записали су најглавније у књигама. Сам Бог Дух Свети невидљиво им је помагао, да би све што је у тим књигама написано, било правилно и истинито. Све те књиге, написане Духом Божијим, кроз људе које је Бог осветио за то (пророке, апостоле и друге) називају се Светим Писмом, или Библијом.
Реч "Библија" - је грчка и значи - "књиге". Тим називом се указује, да Свете књиге, које је послао сам Бог, превазилазе све друге књиге.
Књиге Светог Писма написали су разни људи у разно време, али све оне се деле на две групе: на књиге Старог Завета и књиге Новог 3авета.
Књиге Старог Завета написане су пре Рођења Христовог. Књиге Новог Завета написане су после Рођења Христовог. Све те свете књиге називају се библијском речју "завет", јер та реч означава завештање, у њима се налази Божанствено учење, завештано Богом људима. Реч "Завет" још означава савез или договор (савез, договор Бога са људима).
Главни садржај Старог Завета састоји се у томе, да је Бог обећао људима Спаситеља света и припремио их да Њега прихвате, кроз постепена откровења, кроз свете заповести, порочанства, праобразе, молитве и свештенослужење.
Главни садржај Новог Завета састоји се у томе, да је Бог заиста даровао људима обећаног Спаситеља, Јединородног Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа, Који је и даровао Нови Завет (нови савез или договор) људима.
Старозаветних књига, ако посматрамо сваку посебно, има 38; али уобичајено је да се сједињује неколико књига у једну, па постоје двадесет две књиге (по броју слова у јеврејском алфабету).
По садржају, старозаветне књиге деле се на четири дела: законске, историјске, поучне и пророчке.
I. Књиге законске, које чине главни део Старог Завета су следеће:
1.Књига Постанка
2.Излазак
З.Левитска
4.Књига Бројева
5.Поновљени закони
Тих пет књига написане су кроз пророка Мојсија. У њима се говори о стварању света и човека, о грехопаду, о Спаситељу света кога је обећао Бог, о животу људи у првим временима. Оне садрже у себи претежно изложење закона, који је дао Бог кроз Мојсија. Сам Исус Христос назива их законом Мојсијевим (Лук. 24, 14).
II. Књиге историјске, које садрже у себи претежно историју религије и живота јеврејског народа, који је сачувао веру у истинитог Бога, и то су:
6. Књига Исуса Навина.
7. Књига о Судијама, и заједно са њом, као њен додатак, Књига о Рути.
8. Прва и друга књига о Царевима, као два дела једне књиге.
9. Tpeћa и четверта књига о Царевима.
10. Прва и друга књига Дневника (Паралипоменон) - (допуњени)
11. Прва и друга књига Јездре и књига Немијина.
12. Књига о Јестири.
III. Књиге поучне, које садрже у себи првенствено учење о вери, су:
13. Књига о Јову.
14. Псалтир, садржи у себи 150 псалама или светих песама, написаних по надахнућу Духом Светим. Највећи део псалама написао је цар Давид. Псалтир се употребљава скоро при сваком православном Богослужењу.
15. Приче Соломонове.
16. Еклесиаст (тј. Књига проповедникова).
17. Песма над песмама.
IV. Књиге пророчке, које садрже у себи пророчанства или предсказања о будућности, и главним делом о Спаситељу, Исусу Христу, и то су:
18. Књига пророка Исаије.
19. Јеремије.
20. Језекиља.
21. Данила.
22. Књиге дванаест пророка, названих малима: Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Софоније, Авакума, Агеја, Захарије и Малахије.
Све набројане свете књиге Старог Завета називају се канонским, тојест несумњиво истинитим, како по пореклу тако и по садржају. Реч "канонски" - грчка је и значи узорни, истинити, правилни".
Осим канонских књига у састав Старозаветних књига улазе још и "неканонске". А то су књиге које су Јевреји изгубили и којих нема у савременом јеврејском тексту Старог Завета. Оне су узете из грчког превода старозаветних књига, који је направило 70 тумача (учених људи), три века пре Рођења Христовог (тачније 271 године пре Р. Х.), и од старине штампане су у Библији. Тај превод се посебно уважава у Православној Цркви. Са њега је преведен наш словенски превод Библије.
Не канонске књиге Старог Завета су:
1.Књига Товита.
2.Књига Јудит.
З.Књига Премудрости Соломонове.
4.Књига Исуса, сина Сирахова.
5.Посланица Јеремијина.
6.Три књиге Макавејске.
7.Tpeћa књига Јездрина.
Постоји двадесет седам светих књига Новог Завета, и све оне су канонске. По садржају, оне такође, као и старозаветне, могу се поделити на: законске, историјске, поучне и пророчке.
I. Књиге законске, тојест, оне које су темељ Новог Завета:
1.Јеванђеље по Матеју.
2.Јеванђеље по Марку.
З.Јеванђеље по Луки.
4.Јеванђеље по Јовану.
"Јеванђеље" - то је грчка реч, и значи "блага вест", тј. блага или добра вест о доласку у свет, од Бога обећаног, Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа, која извештава о Његовом земаљском животу, крсној смрти, васкрсењу из мртвих и вазнесењу на небо, а такође и излаже његово божанствено учење и чуда. Јеванђеља су написали апостоли, ученици Исуса Христа.
II. Књиге историјске:
5. Књига Дела Светих Апостола, коју је написао јеванђелист Лука. У њој се саопштава о силаску Светог Духа на Апостоле и о распростирању Цркве Христове кроз њих.
III. Књиге поучне:
6-12. Седам саборних посланица (писма свим хришћанима): једно апостола Јакова, два апостола Петра, три апостола јеванђелисте Јована и једно апостола Јуде (Јаковљевог).
13-26. Четрнаест посланица апостола Павла: Римљанима, две Коринћанима, Галаћанима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, две Тимотеју, епископу Ефеском, Титу, епископу Критском, Филимону, и Јеврејима.
IV. Књиге пророчке:
27. Апокалипсис, или Откровење Јована Богослова, коју је написао апостол јеванђелист Јован Богослов. У тој књизи се налази тајни опис живота и будуће судбине Цркве Христове и целог света.
Свете књиге Новог Завета биле су написане првобитно на грчком језику, који је у то време био највише у употреби. Само су Јеванђеље по Матеју и посланица ап. Павла Јеврејима, првобитно били написани на јеврејском језику. Али Јеванђеље по Матеју, у првом веку, превео је на грчки језик, како се мисли, сам апостол Матеј.
Књиге Светог Писма, како Новог Завета, тако и Старог Завета, су Божанствено откровење, написано по упутству Духа Светога, називају се богонадахнутим. Апостол Павле говори: "Сво Писмо је богонадахнуто, и корисно за учење, за откривање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2 Тим. 3, 16).
У истинитост Божанственог порекла Светих Књига уверавају нас узвишеност и чистота хришћанског учења у тим књигама, пророчанства и чуда. Посебно обележје Богодуховности светих књига је моћно дејство речи Божије на човека. Свуда, где се предавала проповед апостола, она је покоравала Христовом учењу срца људи. Против хришћана су се наоружавали јудејски и незнабожачки светови са свом силином човечије злобе, хришћани су мученички умирали, хиљаде њих, а саопштена реч Божија је расла и утврђивала се. Било је примера, да су људи узимали Библију у руке, са жељом да оповргну учење садржано у њој, а завршавало је тиме, да су постајали њени искрени поштоваоци и верујући људи. Свако од нас, пажљиво читајући Свето Писмо, може на себи испитати Његову моћну силу, и може се убедити при томе, да је оно откровење Самога Бога.
Сво Божанствено откровење: књиге Светог Писма (тј. Библија) и Свето Предање, тј. оно, што првобитно није било записано у тим књигама, већ је предато усмено, и тек после записано од светих људи у раним вековима хришћанства (IV и V в.), последично, има дубоку древност и поузданост - све то се чува у Цркви Светој. Цркву је основао Сам Спаситељ, Господ наш Исус Христос, и поставио је њу за чуварку Свог Божанственог Откровења. Бог Дух Свети њу невидљиво чува.
Света Православна Црква, после живота апостола, руководи се Светим Писмом и Светим Предањем. Ми ту читамо речи пророка и апостола тако, као да смо са њима живели и сами их слушали.
А у посебним случајевима, због разобличавања лажиучитеља, или због разрешавања разних недоумица, на основу заповести Самог Спаситеља (Мат. 18, 17) и по примеру Св. Апостола (Апостолски Сабор 51 године - Дела Ап. 15, 1-35), сабирају се Сабори. Они бивају Васељенски, и на њима се сабирају пастири и учитељи Цркве, по могућности, из целе васељене, и поместни, када се сабирају пастири и учитељи из једног одређеног подручја.
Васељенски Сабор је највиша власт св. Цркве Христове на земљи, која се остварује под руководством Светог Духа, како је и речено испрва, приликом установљења Апостолског Сабора: "угодно би Духу Светом и нама" (Дела Ап.15, 28).
Васељенских сабора било је седам. На тим саборима, на првом и другом тачније, састављен је наш Православни Символ Вере.
