Kako citati Svete Oce

Sadasnje ucenje Otaca predstavice Oce Pravoslavne Duhovnosti; stoga su njegov obim i cilj prilicno drugaciji od obicnih predavanja o ucenjima Otaca. Nas cilj na ovim stranama ce biti dvostruk: 1) da predstavi Pravoslavni teoloski temelj duhovnog zivota - priroda i cilj duhovne borbe, pogled Otaca na ljudsku prirodu, karakter aktivnosti Bozije blagodati i ljudskih napora, itd. 2) da pruzi, prakticno ucenje u zivljenju Pravoslavnog duhovnogzivota, sa opisom osobina duhovnih stanja, i dobrih i losih, sa kojima se neko moze susresti ili proci kroz njih u duhovnoj borbi. Prema tome, precizna i stroga dogmatska u pogledu Bozije prirode, Svete Trojice, Ovaplocenja Sina Bozijega, Silazenja Svetog Duha, bice dotaknuti u meri u kojoj ukljucuju i pitanja duhovnogzivota; i mnogi Sveti Oci cija se dela bave pre svega ovim dogmatskim pitanjima i koja se doticu sekundarnog zivota samo sporedno, nece biti dotaknuta uopste. Jednom recju, ovo ce biti pre svega izucavanje Otaca “Dobrotoljublja”, zbirke Pravoslavnih duhovnih dela, nastale u svanuce naseg savremenog doba, upravo pre izbijanja svirepe Francuske Revolucije cijih smo poslednjih posledica, mi svedoci u nasim danima ateisticke vladavine i anarhije. U sadasnjem vreme, bilo je primetno povecanje interesovanja za “Dobrotoljublje” i Svete Oce u njemu. Osobito, skoriji Oci, kao Sveti Simeon Novi Bogoslov, Sveti Grigorije Sinait i Sveti Grigorije Palama, poceli su da se proucavaju i neka od njihovih dela su prevedena i stampana na Engleskom i drugim zapadnim jezicima. Neko cak moze reci da su u nekim seminarijama i intelektualnim krugovima, oni usli u “modu”, kao ostri kontrast, u odnosu na XIX-ti vek, kada nisu bili u “modi” na skoro svim Pravoslavnim bogoslovskim akademijama (nasuprot najboljih manastira, koji su uvek cuvali njihove uspomene kao svete i ziveli su prema njihovim delima). Ali sama ova cinjenica, predstavlja veliku opasnost koja ovde mora biti naglasena. “Ulazenje u modu”, najdubljih duhovnih dela ne mora da znaci prvenstveno i uvek dobru stvar. Stavise, daleko je bolje da imena ovih Otaca ostanu skupa nepoznata, nego da budu samo zanimanje racionalistickih naucnika i “ludih obracenika”, koji ne izvlace nikakvu duhovnu korist iz njih, vec samo uvecavaju njihov nerazumni ponos “znajuci bolje” o njima, od bilo koga - ili jos gore - pocinju da prate duhovna uputstva iz njihovih dela bez dovoljne pripreme i bez ikakvog duhovnog vodjenja. Sve ovo, ne znaci da ljubitelj istine treba da napusti citanje Svetih Otaca; Boze sacuvaj! Ali znaci da svako od nas - naucnik, monah, ili mirjanin (vernik u svetu) - mora da prilazi ovim Ocima sa strahom Bozijim, sa skromnoscu i poniznoscu, i sa velikim nepoverenjem prema nasoj sopstvenoj mudrosti i rasudjivanju. Mi im prilazimo sa ciljem da naucimo, a pre svega, mi moramo priznati da nam za to treba ucitelj. A ucitelji postoje: u nasim vremenima, kada su Bogonosni Starci nestali, nasi ucitelji moraju biti oni Oci, posebno u vremenima bliskim nama, koji su nam posebno rekli kako da citamo i kako da ne citamo, Pravoslavna dela o duhovnom zivotu. Ako je sam Blazeni Pajsije Velickovski, sastavljac prvog Slovenskog “Dobrotoljublja” bio “ispunjen strahom”, sagledavajucida ce takve knjige biti stampane i nece vise kruziti u rukopisu izmedju par manastira, koliko onda moramo mi sa vise straha prilaziti njima i shvatiti razlog njegovog straha, da ne bi dospeli u duhovnu katastrofu koju je on predvideo. Blazeni Pajsije, u pismu Arhimandritu Teodosiju iz Skita Sv. Sofronija pisao je: “U pogledu objavljivanja i stampe Otackih knjiga, i na Grckom i Slovenskom jeziku, ispunjen sam u isto vreme i radoscu i strahom. Radoscu, jer nece biti predane krajnjem zaboravu, i revnitelji ce lakse moР”‡i da ih steknu; sa strahom, buduci uplasen i drhteci da ne bi bile ponudjene kao druge knjige, ne samo monasima, vec takodje svim Pravoslavnima, i da ne bi ovi kasnije, proucavajuci podvig umne molitve na samovoljni nacin, bez uputstava od onih koji su iskusni u tome, mogli pasti u samoobmanu, i da ne bi zbog samoobmane, sujetni i tasti mogli huliti na ovaj sveti i besprekorni rad, koje je potvrdjen od strane mnogih velikih Svetih Otaca... i da ne bi zbog tih hula, imali sumnju u pogledu ucenja nasih Bogonosnih Otaca.” Podvig umne Isusove molitve, nastavlja Blazeni Pajsije, mogucje samo pod uslovom monaske poslusnosti. Malo je onih, sigurno je, u nasim vremenima nemocne asketske borbe, koji teze ka visinama umne molitve (ili cak znaju sta ovo moze da bude); ali upozorenja Blazenog Pajsija i ostalih Svetih Otaca, sadrze istinu takodje za manje borbe mnogih Pravoslavnih danas. Svako ko cita “Dobrotoljublje” i ostala dela Svetih Otaca, icak mnoga Zitija Svetih, naici ce na odlomke o umnoj molitvi, Bozanskoj viziji, o obozenju, i o drugim uzvisenim stanjima, i kljucno je za Pravoslavnog Hriscanina da zna sta treba da misli i oseca o ovome. Hajde, stoga, da vidimo sta Sveti Oci govore o tome, i o nasem prilazenju Svetim Ocima uopste. Blazeni Starac Makarije Optinski (+ 1860), smatrao je za neophodno da napise posebno “Upozorenje onima koji citaju duhovna Otacka dela i zele da vezbaju umnu Isusovu molitvu.” Ovde ovaj veliki Otac skoro naseg veka, govori nam jasno kakav nas stav teba da bude pema ovim duhovnim stanjima: “Sveti i Bogonosni Oci pisali su o velikim duhovnim darovima, ne da bi neko tezio nerazumno i nasumice da ih primi, vec da oni koji ih ne poseduju, slusajuci o takvim uzvisenim darovima i otkrovenjima koja su primali oni koji su bili dostojni, mogli da priznaju svoju sopstvenu duboku nemoc i veliku nedovoljnost, i mogli i nehoticno da udju u smirenost, koja je neophodnija onima koji traze spasenje od svih podviga i vrlina.” Opet, Sveti Jovan Lestvicnik (VI vek) pise: “Kao kada siromah, gledajuci carske riznice, pre svega priznaje svoju sopstvenu siromastinu; tako i duh citajuci opise velikih dela Svetih Otaca, nehoticno je sve ponizniji u svom putu misli”. (Pouka 26;25) Prema tome, nas prvi prilaz delima Svetih Otaca mora biti smirenost. Ponovo, Sveti Jovan Lestvicnik pise: “Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca, jos bolje je slediti njihov put spasenja; no hteti odjedanput dostici njihov zivot, stvar je bezumna i nemoguca.” (Pouka 4;42) Sveti Isak Sirijski (VI vek) uci u svojoj drugoj Homiliji (kao kratko rezimirano od Starca Makarija Optinskog, str. 364): “Oni koji u molitvi traze slatke duhovne osecaje sa ocekivanjima i posebno oni koji teze prerano za vizijama i duhovnim razmisljanjima, padaju u obmanu neprijatelja i u oblast tame i zamracenja uma, napusteni od pomoci Bozije i predani demonima na ruganje zbog njihovog gordog trazenja iznad njihove mere i vrednosti.” Prema tome, moramo prici Svetim Ocima sa skromnom namerom pocinjanja duhovnog zivota na najnizem stepeniku, i cak ni ne sanjati da cemo postici ta uzvisena duhovna stanja koja su potpuno iznad nas. Sveti Nil Sorski (+1508), veliki Ruski Otac, blizih vremena, pise u svom “Monaskom Pravilu” ( II glava): “Stacemo reci o onima, koji su u svojim smrtnim telima, okusili besmrtnu hranu, koji su se nasli dostojni da prime u ovom prolaznom zivotu, deo radosti koje nas cekaju u nasoj Nebeskoj otadzbini?... Mi koji smo obremenjeni mnogim gresima i zrtve strasti, nedostojni smo cak i da slusamo ove reci. Ipak, polazuci nasu nadu na milost Boziju, mi smo ohrabreni da cuvamo reci svetih dela u nasim umovima, tako da bi bar mogli da rastemo u poznanju ponizenosti u kojoj se valjamo.” Kao pomoc nasoj skromnoj nameri u citanju Svetih Otaca, moramo poceti sa osnovnim Otackim knjigama, onima koja nas uce “azbuci”. Iskusenik iz Gaze, u VI veku, jednom je pisao velikom prozorljivom Starcu, St. Varsanufiju, vise u duhu neiskusnog Pravoslavnog ucenika danas: “Imam dogmatske knjige i kada ih citam, osecam da je moj um prebacen iz strasnih misli na razmisljanje o dogmama.” Na ovo je Starac odgovorio: “Ne bihzeleo da se ti zanimas tim knjigama, jer one uzdizu um na visinu; bolje je proucavati reci Staraca koji spustaju um nizbrdo. Ovo sam rekao ne sa ciljem da omalovazim dogmatske knjige, vec ti samo dajem savet; jer hrana je razlicita.”  (Pitanja i Odgovori, 544) Vazna svrha ovog ucenja Otaca, bice precizno ukazivanje koje Otacke knjige su podesnije za pocetnike, a koje bi trebalo da se ostave za kasnije. Ponovo, razlicite Otacke knjige o duhovnomzivotu su podesne za Pravoslavne u razlicitim uslovima zivota: one koje su posebno podesne za usamljenike, otselnike nisu direktno primenljive za monahe koji zive u manastirima; to sto se odnosi na monahe, nece uopsteno da se odnosi na mirjane; i u samom uslovu, duhovna hrana koja je podesna za one sa nesto iskustva, moze u potpunosti biti nesvarljivo, za pocetnike. Jednom kada je neko postigao sigurnu ravnotezu u duhovnom zivotu, sto znaci aktivno vrsenje Bozijih Zapovesti unutar poslusnosti Pravoslavnoj Crkvi, plodnim citanjem osnovnih dela Svetih Otaca, primenjujuci ih na uslove svog zivota. U pogledu ovoga, Episkop Ignjatije Brjancaninov je napisao:“Primeceno je da pocetnici nikada ne mogu da prilagode knjige svom stanju, vec bivaju neizmenjivo iznureni tendencijom knjige. Ako knjiga daje savete o tisini i pokazuje obilje duhovnih plodova koji se skupljaju u dubokoj tisini, pocetnik neizmenjivo oseca najjacu zelju da ode u usamljenost, u nenaseljenu pustinju. Ako knjiga govori bezuslovnoj poslusnosti pod upravljanjem Duhonosnog Oca, pocetnik ce neizbezno razviti zelju za najstrozizivot u potpunoj pokornosti Starcu. Bog nam nije dao u nase vreme nijedan od ova dva nacina zivota. Ali knjige Svetih Otaca koje opisuju ova stanja, mogu tako jako da uticu na pocetnika da iz neiskustva i nepoznavanja, on moze lako odluciti da napusti mesto gde zivi i gde ima sve uslove da se spasi i ucini duhovni napredak, sprovodeci u delo Jevandjelske zapovesti, zbog nemoguceg sna savrsenog zivota, snazno i primamljivo oslikanog njegovoj masti.” Stoga, on zakljucuje: “Ne veruj svojim mislima, misljenjima, snovima, impulsima i naginjanjima, cak i kada ti nude ili pred tebe stavljaju privlacni izgled najsvetijeg monaskog zivota.” Sta Episkop Ignjatije govori monasima, to se odnosi i na mirjane takodje, sa olaksicama zbog drugacijih uslova svetskog zivota. Narocite primedbe ce biti date na kraju ovog uvoda u pogledu duhovnogzivota za mirjane. Sveti Varsonufije ukazuje u drugom Odgovoru (broj 62) nesto drugo, vrlo vazno za nas, koji prilazimo Svetim Ocima previse teorijski: “Onaj ko vodi racuna o svom spasenju, ne bi trebao da pita (Starce, tj. cita dela Otaca) samo radi sticanja znanja, jerznanje nadima (1 Kor.8:1) kao sto Apostol kaze; ali je najpodesnije da pita o strastima i o tome , kako neko treba da zivi svoj zivot, tj. kako da bude spasen; jer ovo je neophodno i vodi ka spasenju.” Prema tome, neko ne treba da cita Svete Oce iz puke znatizelje, ili kao jednu teorijsku vezbu, bez aktivne namere da vezba ono sto oni uce, prema sopstvenom duhovnom nivou. Moderni “teorijski” bogoslovi su vrlo jasno pokazali da je moguce imati dosta apstraktnih informacija o Svetim Ocima bez ikakvog duhovnog znanja uopste. O takvima, Sv. Makarije Veliki govori (Omilije 17:9): “Kao sto neko odeven u prosjacke rite moze sebe videti u snu kao bogatogcoveka, ali se nakon budjenja iz sna, opet vidi siromasnog i golog, tako i oni koji razmisljaju o duhovnom zivotu deluju da govore logicno, ali posto to o cemu govore nije potvrdjeno u umu, bilo kojom vrstom iskustva, moci, potvrdom, oni ostaju u nekoj vrsti fantazije.” Jedan od testova da li je nase citanje Svetih Otaca teorijsko ili stvarno, ukazano je od Svetog Varsonufija u svom odgovoru pocetniku koji je primetio da postaje nadmen i ponosan kada govori o Svetim Ocima (Odgovor broj 697): “Kada razgovaras ozivotu Svetih Otaca i o njihovim Odgovorima, treba da osudjujessebe, govoreci: “Ko sam ja! Kako ja mogu govoriti o vrlinama Otaca, kada ja ne cinim nista slicno i uopste nisam napredovao? I ja zivim, ucim druge za njihovo dobro; kako moze da se na meni ne ispuni rec Apostola: Uceci, dakle, drugog sebe ne ucis.” Prema tome, konstantni stav nekoga prema ucenju Svetih Otaca mora biti samo-ukoravajuci. Konacno, moramo zapamtiti da cela svrha citanja Svetih Otaca, nije da nam pruzi neki vrstu “duhovne zabave” ili da nas potvrdi u nasoj pravednosti, ili superiornom znanju ili “misaonom” stanju, vec jedino da nam pomogne da vezbamo delatni put vrline. Mnogi od Svetih Otaca diskutuju o razlici izmedju “aktivnog” i “misaonog” zivota, i treba naglasiti i istaci ovde da to ne podrazumeva, kao sto neki mogu da misle, bilo kakvu vestacku razliku izmedju onih koji vode “obican” zivot “spoljasnjeg Pravoslavlja”, ili samo “dobrih dela”, i jedan “unutrasnji” zivot posadjen samo kod monaha ili neke intelektualne elite; nikako. Postoji samo jedan  Pravoslavni duhovni zivot, i on se zivi od strane svakog Pravoslavnog borca, bilo monaha ili mirjanina, bilo pocetnika ili iskusnog, uznapredovalog; “akcija” ili “vezba” (praxis na grckom), je put, a “vizija” (theoria) ili “obozenje” je kraj. Skoro sva dela Otaca upucuju ka zivotu akcije, delanja, a nezivotu vizije; kada je kasnije pomenuto, to je da nas podseti na cilj nasih trudova i borbi, sto je u ovom zivotu okuseno duboko od samo par velikih Svetitelja, ali u svojoj punoci znano samo u dobu koje dolazi. Cak i najuzvisenija dela u “Dobrotoljublju”, kao sto je Episkop Teofan Zatvornik napisao u predgovoru poslednjeg toma “Dobrotoljublja” na ruskom jeziku “imali su u vidu ne misaoni, vecskoro iskljucivo aktivni zivot.” Cak i sa ovim uvodom, sigurno je, Pravoslavni Hriscanin ziveci u nasem veku nadimajuceg znanja, nece izbeci neke od zamki kojecekaju one koji zele da citaju Svete Oce u njihovom punom Pravoslavnom znacenju i kontekstu. Stoga, zaustavimo se ovde, pre pocinjanja same nauke Otaca, i ispitajmo ukratko neke od gresaka koje se cine od savremenih citalaca Svetih Otaca, sa namerom da pomocu toga formira pre blizi pogled, kako da ne cita Svete Oce.