Moj clanak je posvecen jednom od najvaznijih i istovremeno najaktuelnijih problema svakidasnjice: medjusobnom odnosu savremenog manastira i civilizacije. U nasoj epohi,
epohi celokupne globalizacije i “sazimanja” sveta na velicinu kompjuterskog monitora, kada mogu istovremeno da citam jednu i dobijam novu informaciju sa svih delova planete, epohu kultura raznih naroda pomesanih u jednu, “bojazljivu” multikulturu - problem postojanja monaskog opstezica kao jednog od visih formi zajednistva i savremenog megapolisa kao vise forme sjedinjenosti i razjedinjenosti, mesanja raznih rasa, obicaja i verovanja, - postaje jedan od glavnih. Kako ziveci u samom centru vladavine “kneza ovoga sveta”, ne samo ne zaboraviti vec i zadobiti vecu hriscansku blagocestivost? Da li je moguce spojiti monaski podvig i zivot u centru petomilionskog grada? Zasto su uopste potrebni gradski manastiri i nije li zamrla potreba za njima?
epohi celokupne globalizacije i “sazimanja” sveta na velicinu kompjuterskog monitora, kada mogu istovremeno da citam jednu i dobijam novu informaciju sa svih delova planete, epohu kultura raznih naroda pomesanih u jednu, “bojazljivu” multikulturu - problem postojanja monaskog opstezica kao jednog od visih formi zajednistva i savremenog megapolisa kao vise forme sjedinjenosti i razjedinjenosti, mesanja raznih rasa, obicaja i verovanja, - postaje jedan od glavnih. Kako ziveci u samom centru vladavine “kneza ovoga sveta”, ne samo ne zaboraviti vec i zadobiti vecu hriscansku blagocestivost? Da li je moguce spojiti monaski podvig i zivot u centru petomilionskog grada? Zasto su uopste potrebni gradski manastiri i nije li zamrla potreba za njima?Sta je predstavljalo drustvenu osnovu ruskog monastva u toku devet vekova? Koja je to bila plodna sredina u Rusiji koja je dala toliko mnogo svetlih primera hriscanske blagocestivosti? Ako se vratimo na nasu istoriju, videcemo, da su veliki deo monaha predstavljali doseljenici iz seljackih, zemljoradnickih staleza. Bogobojazljivost ruskih zemljoradnika je bila toliko velika, da cak rec “krestjane” na ruskom jeziku, predstavlja drugi naziv za “hristiane”. U Rusiji je postojao stari obicaj, po kojem je najstariji sin u porodici preuzimao domacinstvo, srednji se zaposljavao u drzavnoj sluzbi, ili u vojsci, a najmladji – postajao monah.
Uporedo sa tim, treba primetiti, da su u toku celokupne ruske istorije, a narocito u periodu od XI do XVII veka, manastiri bili svetilnici ne samo blagocesca, vec i prosvecenosti u Rusiji. Strasno je cak i pomisliti sta bi bilo sa ruskom istorijskom naukom, kad u Rusiji ne bi bilo svetih obitelji. U manastirima su vodjeni letopisi, belezena iole vazna desavanja. Ruska istorija pocinje od Svetog prepodobnog Nestora, Kijevo-Pecerskog letopisca, sto predstavlja najbolji dokaz neprekinute veze prosvecivanja i monastva u Rusiji iz davnih vremena. Nazalost, posle strasnih desavanja u proslom veku, mozemo s gorcinom konstatovati, da u danasnje vreme u Rusiji nema ostataka ni seljastva, ni tih ljudi koji bi predstavljali osnovu “obrazovanog” monastva.
Politika komunisticke vlasti je dovela do potpunog unistenja dotadasnjeg nacina zivota u ruskom selu, a veliki deo inteligencije je u toku proteklih vekova menjao svoje “nepokolebljive” ideje toliko puta, da je samo shvatanje vere i crkovnosti, zivota u Hristu i Hrista radi, za ogromnu vecinu sadasnjih obrazovanih ljudi, u najboljem slucaju redovna “egzotika”, koja se svrstava u red sa mnogobrojnim “isceliteljima”, koji su preplavili ogromne teritorije ruske drzave. Shvatanja “demokratije” i “pluralizma misljenja” se potpuno nerazumno prenose na odnos prema veri i Gospodu. Pri tome, sadasnja “inteligencija” ispusta iz vida to, da demokratija u prevodu na bogoslovskom jeziku znaci politeizam ili mnogobostvo, ustrojstvo pak Crkve kao drustvenog instituta je po svojoj sustini jerarhicno i oznacava anarhiju, ili da bismo bili sasvim precizni – konstitucionu monarhiju.
Kakvi su ljudi koji danas dolaze u Crkvu i mole za monaski postrig iz Njegove Ruke? Kakvim su pomislima i pobudama oni podstaknuti, sta ih podstice na taj uzan put, koji vodi u Carstvo Nebesko? Takve ljude je moguce podeliti na cetiri (sasvim priblizne i uslovne) grupe ili kategorije prema razlikama u njihovim zivotnim uslovima, stremljenjima i drustvenom statusu. Prvo, ti ljudi zahvaljujucu svom obrazovanju i vaspitanju bez sumnje su se prilagodili i pomirili sa ustrojstvom savremenog drustva. Ti ljudi se u svako vreme nalaze u bilo kojoj zemlji, sa bilo kakvim drustveno-politickim poretkom, a u vreme naglih promena politickih, ekonomskih i moralnih pravaca, koji se trenutno desavaju u Rusiji, broj tih ljudi se povecava geometrijskom progresijom.
Drugo, to su ljudi, koji su podstaknuti da dolaze u Crkvu zbog nemogucnosti razresenja svojih licnih problema. Licni duhovni i moralni problemi tih ljudi su toliko veliki, da oni ne mogu sami da ih rese, a pritom, jednostavno nemaju iskustva u borbi sa svojim porocima zahvaljujuci vaspitanju u ateistickoj drzavi. Ti ljudi se prema Crkvi odnose kao prema lekovitom sredstvu za sve, koje moze da izleci svaku njihovu boljku bez njihovog bilo kakvog zalaganja.U tu grupu spadaju alkoholicari i narkomani, muskarci i zene, koji nisu mogli da ocuvaju porodice. Dospevsi u tesku zivotnu situaciju, takvi ljudi smatraju manastir kao neko skloniste ili utociste, koje moze da ih zastiti od svih nevolja. Vecina tih ljudi ne moze biti primljena u manastirsko bratstvo, pored svega ostalog i zbog toga, sto u saglasnosti sa kanonskim pravilima Svete Crkve, imaju nepunoletnu decu. Trece, to su ljudi, koje uslovno mozemo da nazovemo “skitnice”. Klasican primer tog tipa ljudi se moze naci u poznatoj prici ruskog pisca Nikolaja Leskova. Takvi ljudi su u neprestanoj potrazi za “glavnom istinom”, “po svaku cenu zele da dodju do same sustine”. Jedna od etapa tog traganja i promene samih sebe, za te ljude predstavlja obracenje ka Pravoslavlju i zivot u svetoj obitelji. Na zalost, oni ne mogu da prodju monaski ispit, jer pri prvim iskusenjima oni pocinju da uveravaju sebe, kako ni ovde nisu nasli “glavnu istinu” i nastavljaju sa svojom potragom. Takve “skitnice” cesto nazivaju “bratijom Satajeve pustinje”.
I na kraju, cetvrto, to su ljudi koji dolaze u manastir Hrista radi, ljudi koji iskreno zele da posluze Gospodu na tom uzanom i trnovitom putu. Upravo ti ljudi predstavljaju osnovu i duhovni skelet ruskog monastva. Nazalost, moram da primetim, da ti, koji dolaze u manastir radi svesnog primanja monaskog postriga, kao po pravilu, biraju najudaljenije i najmanje naseljene manastire, a ne gradske manastire, koji se nalaze u samom centru svetskih zbivanja. Ko dolazi u gradske manastire? Kako postupati sa tim ljudima? Kako graditi zivot u tim manastirima, tako da on posluzi kao primer, a ne kao sablazan? I da li treba uopste stvarati manastir u gradu (odmah se ogradjujem, da nadalje necu govoriti o vec postojecim gradskim manastirima, vec o mogucnosti stvaranja novih manastira ili obnavljanja starih)?
Moj monaski ispit (postrig sam primio 1985-e godine, i od tad sam prakticno dve trecine svog monaskog puta proveo kao nastojatelj gradskih manastira) pokazuje da postojanje monaske zajednice u gradu moze biti opravdano, samo ukoliko takva zajednica nije samostalni manastir, vec gradska crkva sa prijemnom prostorijom, nekog provincijskog manastira. Samostalni mogu da ostanu samo oni manastiri, koji su od pocetka izgradjivani i zamisljeni kao gradski. U tom slucaju gradska crkva sa prijemnom prostorijom ima sledece funkcije:
1) operativna veza manastira sa rukovodstvom svojih nadleznih i eparhije;
2) predstavnistvo manastira u razlicitim drzavnim strukturama;
3) organizacija snabdevanja manastira;
4) organizacija i koordinacija poklonickih putovanja u manastir.
Manastirska Crkva moze da obavlja i druge funkcije, zavisno od konkretnih uslova u manastiru, i grada u kojem je organizovana, ali prethodno nabrojane 4 vrste posla su dominirajuce za svaku manastirsku Crkvu.
Zeleo bih odvojeno da se zadrzim na pitanju o sastavu bratije u gradskoj Crkvi sa prijemnom prostorijom. Moje, i ne samo moje iskustvo, vec i mnogobrojne pouke Svetih Otaca govore o tome da i nastojatelj, kao i ogromna vecina bratije u takvom manastiru, moraju biti duhovno iskusni ljudi, ne mladji od 40 godina, (kako bi bili pravi autoritet za pocetnike), koji su prosli dug monaski ispit u zabacenom manastiru, daleko od svetskih sablazni. Manastirska bratija mora da bude u gradskoj crkvi jedino radi ispunjavanja osnovnih vaznih poslusanja, na koja sam ranije ukazao. Poslusanike u gradsko - manastirskoj Crkvi treba po mom misljenju birati iz kategorije onih koji dolaze u manastir, koji pri svoj svojoj zelji da stupe u manastirsko bratstvo izazivaju sumnju kod nastojatelja manastira. Naviknuti na mnogo jacu i tezu vrstu iskusenja na duhovnom planu, s pocetnickim uzbudjenjem, nasavsi se u gradskoj sujetnoj sredini u poredjenju sa tihom manastirskom sredinom, moze se sa uverenoscu reci, da zivot takvih poslusnika u gradskoj Crkvi, a ne u samom manastiru, ce biti kao “lakmus papir” koji ce na najjasniji nacin pokazati istinski, a ne izdeklamovani cilj pocetnika. Bezuslovno, to je strog metod izbora bratije, moze biti cak i provokativan, ali samo takavim “hirurskim” putem je moguce u odredjenim uslovima istinski proveriti spremnost novih iskusenika za nosenje teskog Krsta monaskog nacina zivota. Naravno, pritom je nemoguce uopste i pomisliti da se zavidi nastojatelju Crkve.
Dalje bih zeleo da se zadrzim na pitanju postojanja samostalnih gradskih manastira, koje je tako vazno kao i prethodno.
Istorijski se tako desilo, da su neki manastiri bili osnovani u starim ruskim gradovima, u samom njihovom centru, kako bi imali posebnu ulogu u duhovnom, kulturnom i politickom zivotu zemlje. Govoreci o tome, ne treba zaboraviti, da su manastiri u pocetku bili pustinje, a zatim su ljudi koji su bili privuceni od strane manastirske bratije, osnivali grad oko manastira, i na taj nacin je on postajao gradski. Klasican primer takve metamorfoze je – Sveto-Trojicka Sergejeva Lavra. Tu su jos i druge poznate obitelji kao, pre svega, moskovski Cudov manastir, osnovan u XIV veku u Moskovskom Kremlju (nazalost on je bio razrusen u vreme gonjenja u proslom veku), Sveto-Uspenska Kijevo-Pecerska Lavra i naravno Lavra Aleksandra-Nevskog. U nase ne lako vreme, zbog razlicitih okolnosti, i pre svega odsustva “obrazovanog monastva”, takvi manastiri moraju biti pre svega centri duhovnog prosvecivanja, paralelno sa njima postojecim Duhovnim skolama. Nazalost, danas u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi postoji samo jedan primer manje-vise harmonicnog postojanja pravog manastira i Duhovne skole – to je kompleks Trojice-Sergejeve Lavre, koja u sebe ukljucuje i Moskovsku Duhovnu seminariju i akademiju. Sta su problemi u medjusobnim odnosima izmedju Duhovnih skola i manastira? Kako sam vec napomenuo napred, maturanti Duhovnih skola su predstavljali osnovu ruskog monastva u Rusiji do XX veka, “obrazovano monastvo”, iz koga je nastajala cela crkvena jerarhija. Trenutno je procenat monaskih postriga, na primer, u Sent-Peterburskim Duhovnim skolama veoma nizak – u najboljem slucaju 1-2 monasenja sa kursa od 40 ljudi. To je delimicno povezano sa tim, da je ogromna vecina predavaca u skolama – belo duhovnistvo ili mirjani, koji nekad tajno, a nekad potpuno otvoreno govore o nepotrebnosti i nekorisnosti za mlade ljude da prime monaski podvig.
Pored prirodne zelje svake naucne ustanove za dobijanje najboljih studenata, posle zavrsenog kursa, takav stav se zasniva jos i na tome, da u uslovima komunistickog rezima u Rusiji prakticno nije bilo aktivnih manastira, i novopostrizene monahe je prosto trebalo negde uputiti, jer, uzimajuci u obzir cinjenicu o tradiciji ruskog monastva, ziveti u svetu, a biti monah, je veoma tesko. Na taj nacin predavaci u Duhovnim skolama, kao najveci autoritet za studente, cesto nisu mogli da daju zreo duhovni savet maturantu, vec su jos vise produbljivali njegove nedoumice. Kao rezultat toga su ne retki brakovi medju studentima Duhovne skole, kroz kratko vreme zavrsavali razvodima. Najvise od svih u toj situaciji stradaju supruge studenata, i sto je najtuznije njihova maloletna deca. Ostaje da se nadamo, da ce se tokom vremena i dolaskom u Duhovne skole novih, mladih predavaca, koji imaju drugaciji odnos prema monaskom podvigu, situacija korenito izmeniti, i da cemo s radoscu moci da posmatramo kako nase Duhovne skole postaju istinski rasadnik blagocesca i da ce u Crkvi, kao i u prosla vremena, ponovo zasvetleti pravi stubovi “obrazovanog monastva”. Poslednji deo svog nastupa bih zeleo da posvetim temi o svakodnevnom zivotu savremenih ruskih gradskih manastira, da kazem nesto o njihovim svakodnevnim problemima, s kojima mora da se suocava prakticno svaki monah, koji zivi u gradskom manastiru. Istorija Lavre nam govori o tome, da je prema prvom projektu Lavrske kare, koji je napravio veliki italijanski arhitekta Domeniko Trezini, ulaz u saborni hram morao da bude sa strane Neve. Projekat je bio odbacen, zbog toga sto bi u tom slucaju vernici ulazili u hram sa istocne strane, sto je u saglasnosti sa tradicijom Pravoslavne Crkve nemoguce, a Trezini buduci da je pripadao katolickoj crkvi nije ucio o slicnim detaljima. U ovoj prici je kao u ogledalu odslikana jedna od najocitijih razlika izmedju pravoslavnog i klasicnog katolickog manastira. U katolickom manastiru, po pravilu, strani covek moze uci samo u hram; poseta ostalih prostorija i teritorija manastira je moguca samo uz poseban blagoslov nastojatelja. Ulaz u hram u pravoslavnim manastirima je sa teritorije manastira, iznutra; za pogled sa strane su nedostupne samo bratske kelije.
Ali ako monah u seoskom manastiru moze naci sebi mesto za usamljenu molitvu, cak i ako svakodnevno verujuci mirjani posecuju manastir, za monaha u gradu je jedinstveno mesto, na kojem moze bti sam sa sobom, njegova kelija. U manastir prakticno 24 casa dolaze ekskurzije (tako na primer pod prozorima lavrskih zgrada u letnje vreme dolaze ekskurzije od ranog jutra do duboko u noc), manastirska vrata su zatvorena mozda samo nocu na kratko (pristup u Lavru je otvoren od 5 ujutru do 11 uvece). Najvise od svega razocarava to, da ako u seoski manastir covek putuje sa ciljem, kao hodocasnik, onda ogromna vecina ljudi koji dolaze u gradski manastir, su – prosto turisti, koji cesto ne shvataju smisao postojanja manastira. Stanovnici manastira, izlazeci iz zgrada u kojima zive, u hram na Bogosluzenja, se osecaju kao u zooloskom vrtu ili kao eksponati u muzeju.
Ali i kelija moze biti pravo mesto za osamu pri niskom stepenu duhovnog razvoja. Savremena dostignuca sistema telekomunikacija dovode do toga, da ziveci u centru grada, cak i u manastiru, mogu da se priuste savremeni audio-video sistemi, i cak da se prikljuce na Internet. Shvatajuci, da savremena tehnicka dostignuca ne mogu sama po sebi doneti ni samo zlo ni samo dobro, zeleo bih istovremeno sa tim da podvucem, da se u odsustvu pravilnih duhovnih prioriteta koriscenje tehnikom moze pretvoriti u pagubnu strast, koja samo steti dusi. Zabrana koriscenja savremene tehnike ce dovesti do toga, da ce se njom koristiti cak i oni kojima ona ranije nije bila potrebna, jer svi znamo da se najvise zeli - ono sto je zabranjeno. Takodje je neophodno primetiti, da prisustvo velikog broja mirjana na Bogosluzenjima u manastiru, otkriva jos jednu granu zivota gradskog manastira. Veliki broj revnosnih vernika u hramovima gradskog manastira daju nam osnovu da kazemo da takvi manastiri ne samo da su mesto spasenja bratije vec i vernika. Moze se cak govoriti i o sveobraznom fenomenu postojanja parohijskog zivota u gradskom manastiru.
S druge strane, zbog takvog tesnog opstenja sa mirjanima postoje i negativne posledice. U Rusiji se prilikom sloma sovjetskog poretka, obrazovala dovoljno borbena, iako malobrojna grupa vernih, koja je svim silama tezila da “siri ideje” Pravoslavlja takvim metodama, kojima su ti isti ljudi pre 10-15 godina sirili ideje naucnog komunizma. U potrazi za mestima za svoju aktivnost, takvi ljudi neizbezno dolaze u gradske manastire, jer u nekomfornim za njih udaljenim manastirima mogu provesti u najboljem slucaju nedelju-dve za vreme odmora, a saglasne parohijske zajednice tesko dozvoljavaju aktivno ucesce u zivotu parohijana, lica sa otvorenim destruktivnim namerama. Rad sa takvim parohijanima je takodje vazan deo sluzenja gradskih manastira.
Sto se tice pitanja o sastavu bratije u gradskim manastirima u danasnje vreme, to na primer u Sveto-Trojickoj Aleksandro-Nevskoj Lavri, ciji sam ja namesnik vec skoro pet godina, moguce je reci da su prakticno svi monasi u Lavri – gradski zitelji, pritom samo polovina od njih ima duhovno obrazovanje, i sasvim malo – vise svetsko. Sva bratija pored poslusanja u hramu imaju i licna poslusanja.
Jedna od osnovnih razlika danasnjeg gradskog monastva je prakticno za svakog monaha posedovanje sopstvenog stana, ukoliko je on mestanin. To je uslovljeno pre svega odnosima drzave i Crkve. U uslovima, kada su jos uvek sveze uspomene na predjasnja gonjenja, mnogi ne mogu da predaju svoj stan, strahujuci, da prakticno svakog momenta vlast moze da zatvori manastir i ostavi monahe bez krova nad glavom. Drzavni organi ne preduzimaju nikakve mere za izmenu situacije. Delimicno, u manastirima Sent-Peterburske eparhije je zabranjeno registrovanje monaha u mestu njihovog neprekidnog boravka u manastiru. Slicni problemi u medjusobnim odnosima sa drzavnim organima samo produbljuju to stanje neodredjenosti, koje je iskusenje za mnoge koji dolaze u manastir.
Pored svega ostalog, vecina monaha ima i svoje porodicne obaveze, kao sto je obilazak svojih starih roditelja. Monasi u Rusiji (sem svestenika) nisu oslobodjeni ni vojne obaveze. Ispunjavanje tih i drugih obaveza, se nesumnjivo, odrazava na svakodnevni zivot u manastiru.
***
Moja prica o zivotu savremenih ruskih gradskih manastira nije prica o nekom “idealnom” zivotu. Za deset i po godina, posmatrajuci zivot ruskih monaha “iznutra”, buduci i sam monah, ja sam pre svega zeleo, koristeci se recima starog istoricara, da opisem zivot u manastiru nasih dana, takvim kakav je on odista, sine ira et studio. Da, nije sve dobro u savremenim manastirima. Ali moze li manastir biti oaza, koje se ne dotice danasnji sveopsti nedostatak duhovnosti? Da li je pri sveopstoj sekularizaciji drustva moguce postojanje manastira koji je u strogoj saglasnosti sa starim Ustavima? Odgovor na ova pitanja, iako tuzan, je ocigledan za sve nas. Ali, da li to znaci da u poslednja vremena postojanje manastira i monastva nema nikakve osnove? Naravno, ne!
U “Otacniku”koji je sastavio jedan od istaknutih ruskih Svetitelja XIX veka, Sveti Ignjatije Brjancaninov, mozemo naci sledece pouke osnivaca monastva, Svetog Prepodobnog Antonija Velikog: “Nastupi nekad vreme, sine moj ljubljeni, kada monasi napustaju svoje pustinje i umesto njih odlaze u najbogatije gradove, i tamo umesto jazbina i koliba, kojima je “posejana” pustinja, oni,trudeci se da prevazidju jedni druge, izgradjuju velelepna zdanja, koja se po svojoj raskosi mogu porediti sa carskim palatama. Umesto siromastva potkrada se zelja za sticanjem bogatstva, smirenost srca se pretvara u gordost, zbog dobijenog znanja ljubav ce ohladneti; umesto uzdrzanja javlja se stomakougadjanje i mnogi od monaha nabavivsi odabranu hranu koja se ne razlikuje od one koju jedu mirjani, od kojih ce se samo razlikovati po odezdi i kamilavci, nalazeci se usred sveta, nece se postideti da sebe nepravilno nazivaju monasima i pustinjacima. Nece prestati da se hvale, govoreci: Ja sam Pavlov, a ja Apolonov (1 Kor. 1, 12)kako se dozvoljeno i opravdano hvale Svetim Ocima, kao sto su se Judejci hvalili svojim pretkom Avramom! Istovremeno ce medju monasima tih vremena biti daleko boljih i savrsenijih od nas: jer blazen je onaj ko je mogao da prestupi a nije, i zlo tvoriti a nije (Sir. 31, 11), nego onaj koji se vezba u dobrom po primeru mnogih dobrih”.
Nedavno mi je postavljeno sledece pitanje: “Recite nam da li trenutno u Rusiji postoje isihisti?”. Naravno ima ih, i njihovim molitvama se i mi spasavamo. Monasi treba da se mole za ceo svet, i oni to rade manje ili vise uspesno. Ali i svet treba da se moli za monahe, jer su njima potrebne molitve bliznjih ne manje nego ostalim ljudima. Zato vam porucujem, dragi oci, braco i sestre, ne zaboravljajte u svojim molitvama, molitvu za one, kojima Gospod i Sveta Crkva poveravaju veliko nasledje Otaca, podviznike vere i blagocesca, a pre svega ono najvaznije: ljudske duse!