Mitropolit limasolski Atanasije
Pre mnogo godina, kada sam bio u Katunakiji (to je kameniti predeo koji se nalazi na jugoistoku svetogorskog poluostrva) često sam odlazio velikom, savremenom starcu svetoga života, ocu Jefremu Katunakijskom, koga su popularno zvali papa Jefrem.
Nisam siguran da će se u našem vremenu ponovo roditi starac poput njega. Bio je delatelj neprestane molitve, stalno ispunjen blagodaću Božijom.
Jednom kada smo ga posetili u njegovoj keliji, požalio se da je umoran od Katunakije i izrazio želju da se preseli u Monoksilitis na neko vreme. Monoksilitis je oblast koja se nalazi na granici sa Svetom Gorom. To je dolina između dve planine puna borove šume, vinograda, maslinjaka, sa protočnom vodom – raj na zemlji. Rekao je: “Želim da odem tamo i odmorim se. Ovde u Katunakiji ne postoji ništa drugo sem stene i molitve, molitve i stene, iz dana u dan… Stvarno sam umoran. Treba mi promena.”
Bio sam iznenađen kada sam ovo čuo. Pitao sam se kako je moguće da jedan starac ima želju da promeni svoju sredinu, da ode u Monoksilitis. Mogao sam da razumem da mladi monasi poput nas imaju potrebe takve vrste. Ali kako je bilo moguće da ovaj veliki, sveti starac, u čijem je životu Bog bio stalno prisutan, ima takvih potreba? Tada sam shvatio da su čak i sveti starci ljudska bića podvrgnuta zakonu promene.
Kasnije sam čuo da je Josif Isihast (+1959), starac papa Jefrema, imao slične potrebe tokom svog života. Starac Jefrem nam je lično ispričao da je njegov starac prošao kroz period duboke tuge i mnogih iskušenja. Jednoga dana kazao je učeniku Jefremu: “Papa Jefreme, idi i dovedi Vasilija da nas malo zabavi.” Vasilij je bio mirjanin koji je živeo i radio u blizini skita Svete Ane. Bio je jednostavan čovek, ali poznat po svojim nečuvenim lažima. U njegovom prisustvu svako se smejao grohotom. Sablaznio sam se o ovakvu molbu. “Kako je moguće”, zapitao se, “da starac ima potrebu za ludom kakav je Vasilij? Zašto ne može da uradi nešto drugo, na primer - da se više moli?”
Kao što se može videti, čak i sveti su povremeno imali takve potrebe zbog svoje ljudske prirode.
(Iz knjige Kirijaka C. Markidesa “Darovi pustinje: zaboravljeni put hrišćanske duhovnosti”, str. 116-117)
Jednom kada smo ga posetili u njegovoj keliji, požalio se da je umoran od Katunakije i izrazio želju da se preseli u Monoksilitis na neko vreme. Monoksilitis je oblast koja se nalazi na granici sa Svetom Gorom. To je dolina između dve planine puna borove šume, vinograda, maslinjaka, sa protočnom vodom – raj na zemlji. Rekao je: “Želim da odem tamo i odmorim se. Ovde u Katunakiji ne postoji ništa drugo sem stene i molitve, molitve i stene, iz dana u dan… Stvarno sam umoran. Treba mi promena.”
Bio sam iznenađen kada sam ovo čuo. Pitao sam se kako je moguće da jedan starac ima želju da promeni svoju sredinu, da ode u Monoksilitis. Mogao sam da razumem da mladi monasi poput nas imaju potrebe takve vrste. Ali kako je bilo moguće da ovaj veliki, sveti starac, u čijem je životu Bog bio stalno prisutan, ima takvih potreba? Tada sam shvatio da su čak i sveti starci ljudska bića podvrgnuta zakonu promene.
Kasnije sam čuo da je Josif Isihast (+1959), starac papa Jefrema, imao slične potrebe tokom svog života. Starac Jefrem nam je lično ispričao da je njegov starac prošao kroz period duboke tuge i mnogih iskušenja. Jednoga dana kazao je učeniku Jefremu: “Papa Jefreme, idi i dovedi Vasilija da nas malo zabavi.” Vasilij je bio mirjanin koji je živeo i radio u blizini skita Svete Ane. Bio je jednostavan čovek, ali poznat po svojim nečuvenim lažima. U njegovom prisustvu svako se smejao grohotom. Sablaznio sam se o ovakvu molbu. “Kako je moguće”, zapitao se, “da starac ima potrebu za ludom kakav je Vasilij? Zašto ne može da uradi nešto drugo, na primer - da se više moli?”
Kao što se može videti, čak i sveti su povremeno imali takve potrebe zbog svoje ljudske prirode.
(Iz knjige Kirijaka C. Markidesa “Darovi pustinje: zaboravljeni put hrišćanske duhovnosti”, str. 116-117)
