„Ако не видим на Његовим рукама ране од клинова и не ставим прст свој у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати“ Тако је Тома одговорио Спаситељевим ученицима, који су га обавестили да су видели васкрслог Господа (Јован 20, 25).
„Ако не видим, нећу поверовати“. Тако често нама, верујућима, одговарају људи који од нас траже логичке, спознајне доказе хришћанске вере. Али таквих доказа нема и не може их бити, јер је хришћанска вера иза граница разумног схватања, она је изнадрационална. У хришћанству се ништа не може доказати логички – ни постојање Бога, ни васкрсење Христово, нити друге истине које се могу једино
примити или не примити вером.
„Бога нико никада није видео“, говори апостол Јован Богослов (Јован 1, 18). Ни постојање Бога нико никада није доказао. Ни Христово васкрсење нико није никада посведочио на тај начин да би оно постало очигледна чињеница за читаво човечанство. Ипак, без обзира на привидну недоказивост хришћанске вере, милиони људи су прилазили, прилазе и прилазиће Христу; веровали су, верују и вероваће у Христово васкрсење; признавали су, признају и признаваће Божије постојање. Зашто? Зато што су сусрели Бога на своме путу, и никакви додатни докази им нису потребни.
Али како настаје сусрет човека са Богом? За сваког на различит начин. За једне то је искуство изненадног откривења, прогледавања, када људи одједном сазнају да је Бог заједно са њима, да је Он – овде, да их види и чује, а они виде и чују Њега. За друге је то искуство произрастања у њима присуства Божијег, искуство постепеног упознавања Христа васкрслог. Бива да Христос сусреће човека, али човек или то не схвата или тек касније почиње да схвата да је то био сусрет са Господом. Управо се то догодило са двојицом ученика који су се враћали из Јерусалима у Емаус, који у путнику који им се приближио нису познали Исуса, зато што се Његов спољашњи облик након васкрсења изменио. Господ је разговарао са њима током читавог пута, ушао заједно са њима у дом, и тек када је преломио хлеб они су Га познали, али он је истог тренутка постао невидљив. И онда су рекли: „Није ли горело срце наше док нам је говорио на путу“ (Лука 24, 32) И са радошћу су пошли и обавестили ученике о свом сусрету са васкрслим Учитељем.
Поражавајуће је да ученици нису познали Христа када је био са њима; телесне очи им нису помогле да распознају васкрслог Бога. Али унутрашњим очима душе, они су познали Господа. И само што су Га познали, постао је невидљив за њих, јер телесни вид није потребан, када се срце запламти вером.
То се дешавало и дешава се са хришћанима који нису видекли Бога, али су поверовали у Њега, зато што им се срце разгорело љубављу према њему. Управо за њих говори Христос: „Блажени који невидеше, а вероваше“ (Јован 20;29). Блажени зато што нису тражили логичке доказе, већ онај огањ који Бог убацује у срца човечја. И ми верујемо у Христово васкрсење, не зато што нас је неко убедио у то, већ зато што смо ми сами, својим унутрашњим искуством познали Васкрслог. Ми нисмо поверовали зато што смо видели Бога, већ зато што смо осетили Његово живо присуство у нашем срцу.
Скептички разум савременог човека говори: „Не видим – не верујем“, а ми говорим. „Верујем, премда и не видим“. Ако би у религији све било видљиво, спознајно, доказиво због чега и у шта би требало веровати? Ако у религији не би постојале тајне, чиме би се она разликовала од осталог што нас окружује у земаљском животу?
Ступајући на хришћански пут ми изазивамо свет који нас окружује, који од нас тражи логично оправдање наше вере. Више од тога, ми изазивамо сопствени разум који често сумња у постојање Бога... Кренувши на пловидбу лађом хришћанске вере ми много ризикујемо. Немамо гаранцију за то да ћемо достићи циљ, не претрпевши „бродолом у вери“ (1.Тимотеју 1, 19): Нама у овом животу није обећан такав сусрет са Христом лицем лицу,. Којега се удостојио Тома, дотакавши се рана на Спаситељевом телу и добивши опипљив доказ Христовог васкрсења. Свакако, у будућем веку видећемо Христа лицем лицу, али ето, и у то треба веровати! Сада нам је дан једино унутрашње искуство Христа васкрслог – искуство које је јаче од свих логичких доказа, од сваког телесног „виђења“.
Због чега нам је дато ово искуство? Да би га поделили са другима. Треба да схватимо да све дотле док не поверујемо у Христово васкрсење, све дотле док васкрсли Христос не постане искуство сваког човека, неће се завршити Христова мисија на земљи. И као што су апостоли након Христовог васкрсења пошли да проповедају Христа, тако смо и ми позвани да читав свој живот, не само речима, већ и делима – проповедамо Христа васкрслога.
Зашто се у пасхалне дане богослужење не савршава само унутар храма већ и ван његових зидина? Зашто се на задовољавамо уобичајеним поретком службе, него сматрамо за неопходно да са крстовима иконама и хоругвама излазимо на улицу? Управо зато што наша мисија није да се наслађујемо Христовом близином овде, у храму, већ и да сведочимо о Васкрсломе тамо, на улици, где свет живи својим животом.
Сетимо се да смо позвани да продужимо дела апостола, који нису видели Христово васкрсење телесним очима, али су га видели очима душе. Сетимо се да нису само њима, него и нама упућене Спаситељеве речи: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа, учећи их да сачувају све што Сам вам заповедио; и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мтеј 28, 20).
(1998)
