Sve u svetu, što čak izgleda i zlo (sem greha) se dešava po Božijoj volji. Bogoslovi to objašnjavaju na sledeći način. Začetak zla je greh. Svaki greh ima svoj 1) uzrok, i 2) njegovu neizbežnu posledicu – ispravljanje kaznom. Uzrok greha je lažljivost ili svojevoljnost goredljivog grešnika; kazne se kao gorke posledice svojih uzroka dešavaju po Božijoj volji, radi ispravljanja ili iskorenjivanja greha. Dakle ako iz pojma greha odbacimo njegov uzrok – lažljivost i svojevoljnost, onda neće biti nijedne od njegovih gorkih ili zlih posledica, koje se ne bi dešavale po Božijoj volji. Kako nevolje pojedinačnog čoveka tako i ovozemaljske takozvane prirodne nepogode, kao što su: glad, suše, epidemije i tome slično, često nemaju neposredan odnos prema grehu pojedinca, već se dešavaju po Božijoj volji. Zato se sve ljudske nevolje dešavaju po Božijoj volji radi dostizanja pravednih ciljeva Božijeg Promisla; samo je greh protivan Bogu (slično tome kako je zlo protivno dobru, ili laž istini), ali ga Bog dopušta radi nenarušavanja lične ljudske volje, ili njegove slobode.
Zlo, koje nam ljudi čine, nije van Božije volje
Mnogi se varaju iz svog potpunog neznanja misleći, da samo zlo koje nastaje zbog prirodnih uzroka (to jest: poplave, zemljotresi, nerodne godine, neprijatne atmosferske pojave, bolesti, iznenadna smrt itd.) nastaje po Božijoj volji; jer u najvećem broju takve nesreće nemaju direktan odnos ka gresima. Ali zla dela, koja su posledica protivzakonitih ljudskih namera (kao što su uvrede, ruganja, prevare, lukavstva, kradje, ubistva itd) se dešavaju nezavisno od Božije volje i Njegovog Promisla, ali zahvaljujući ljudskoj zlobi i razvraćenoj ljudskoj volji, koja sama pričinjava i nanosi bližnjima svakovrsno zlo. I zato se ne samo u davno prošlim vremena, već i danas često čuju žalbe: «Oskudica u hrani i neophodnim sredstvima za život ne potiče od Boga, već od zelenaša». Te žalbe su žalbe ljudi koji ne znaju za Boga: one nisu dostojne hrišćanina.
Temu, o kojoj trenutno govorimo, čemo pojasniti primerom. Neko, ko je namerio da liši bližnjega sve njegove imovine i želeći da ispuni svoje namere u tajnosti, prikrada se tako da ga niko ne primeti u njegovu kuću, stavlja zapaljene stvari pod nju i neprimetno izlazi iz kuće. Uskoro nastaje požar; plamen se povećava, i prebacuje zbog vetra i na druge zgrade; ljudi sa svih strana trče da gase vatru i da zaštite od požara susedne kuće. Piroman takodje trči sa drugim ljudima kako bi gasio požar, ali on ima drugu nameru: on se koristi požarnom stihijom i iznosi iz zapaljene prostorije stvari kao da bi ih tobože spasao od požara; a u stvari ih pljačka i skriva. Iako sva ova dela koja je počinio piroman predstavljaju neposredan uzrok štete koju je podneo domaćin kuće i lišavanja njegove imovine, ukoliko se razmatraju isključivo same po sebi to jest nezavisno od zle namere piromana, one se ni po čemu neće razlikovati od takozvanih fizičkih nepogoda. One su od Boga: slično tome, kao što po Božijoj volji grom ubija čoveka, munja pali kući ili drvo, uragan raznosi pokošeno seno, tako i piroman: on ne može ni da udje u kuću, niti da izadje iz nje, niti da podmetne požar, bez Božijeg dopuštenja. Sama ta dela su bezrazlična – nisu ni zla, ni dobra, jer mogu da posluže kako na zlo, tako i na dobro. Ali, zla volja, lukava namera, kojima je rukovodjen piroman, i čiji uzrok više nije Bog, već slobodna volja piromana. To je njegov greh, iako mu je Bog dozvolio da na delu ostvari svoju zlu nameru; jer je Bog mogao i da spreči to delo, da Mu je to bilo ugodno. Ali Gospod nije sprečio ostvarivanje te zle namere, već je dopustio njeno ostvarenje po Svom pravednom Sudu. O uzrocima takvog dopuštenja će biti reči kasnije.
Ako u Bogu nije začetak našeg moralnog pada (koji i jeste jedino istinsko zlo) onda to ne može ni biti: “Čisto oko Njegovo ne može videti zla” (Avvak. I, 13) i “zavole pravdu, i omrznu bezzakonje” (Ps. XLIV, ), onda je potpuno istinito da se sve nevolje, koje se dešavaju zbog sporednih uzroka, razumnih ili nerazumnih, bez obzira na koji način se dešavaju, dešavaju po Božijoj volji, koja se šalje Njegovom krepkom Desnicom, po Njegovom Promislu. Ljubljeni! Bog je usmerio ruku da te udari; Bog je pokrenuo jezik onoga koji vredja ili klevetnika da te uvredi ili okleveta; Bog je dopustio nečastivom da te savlada. Sam Bog potvrdjuje to ustima proroka Isaije, govoreći: “Ja sam Gospod, i nema drugog; nema Boga sem Mene; Ja sam te opasao, dok nisi znao za Mene…Ja dajem svetlost i tamu, stvaram mir i nevolje; Ja, Gospod, radim sve to” (Is. XLV, 5, 7). To još jasnije potvrdjuje prorok Amos: “Da li u gradu biva nevolja a da je Gospod ne dopušta” (Amosa III, 6)? Kao da govori: nema nijedne nevolje, koja se ne dešava po Božijem dopuštenju, koje dozvoljava zlu nameru, a pritom za njeno ostvarenje ukazuje na način i daje snagu.
Tako Bog, želeći da kazni cara Davida za greh njegove preljube sa Urijinom ženom i za ubistvo samog Urije, grehom mešanja krvi njegovog sopstvenog sina sa njegovom ženom govori Davidu preko proroka Natana: “Evo, Ja ću podignuti na te zlo iz doma tvojega, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvojemu (Avesalomu), te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakomu. Jer ti si učinio tajno (to jest preljubu i ubistvo), ali ću Ja ovo učiniti (to jest Avesalomovo mešanje krvi) pred svijem Izrailjem i svakomu na vidiku” (2 Car. XII, 11, 12). Ovu misao je veoma dobro objasnio blaženi Avgustin, govoreći: “Na taj način Bog ispravlja dobre ljude preko zlih”.
Nepošteni carevi, kao Božija orudja
Božije pravosudje takodje često koristi nepoštene careve i zle knezove, kao Svoja orudja, radi učenja trpljenju pravednih i radi kažnjavanja nepoštenih za njihove prestupe i postupke. Evo primera: Bog, preko proroka Isaije, preti razvraćenom izrailjskom narodu, njegovim pogubljenjem i pustošenjem Palestine od strane Asiraca, govoreći: “Teško Asiru, šibi gnjeva Mojega, ako i jest palica u ruci njegovoj Moja jarost. Na narod licemjerni poslaću ga, i zapovijediću mu za narod na koji se gnjevim, da plijeni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama. Ali on neće tako misliti i srce njegovo neće tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode” (Is. X, 5-7). Ovde Bog jasno pokazuje da to nije volja asirskog cara, već Njegova sveta volja koja se ostvaruje pomoću Asiraca. On ih naziva palicom gneva i šibom negodovanja Njegovog na bezzakonja Izrailja, i Sam Sebi ih pripisuje kao kaznu. “Ja sam ih poslao”, - kao da On govori, “da uzmu njihov plen i umire nepokorne Meni i veoma pogordjene umom svojim: oni su odbacili veru u Jednoga Boga, i poštovali mnogobožačke idole bezumnim i surovim obredima i žrtvama. Sam asirski car (izvršavajući Božiju volju) će misliti drugačije, smatrajući da to radi po svojoj sopstvenoj volji, i neće se urazumiti, već će se usredsrediti na ubijanje i konačno istrebljenje naroda; medjutim, on će poslužiti Mojoj volji. A kada kaznim ljude Moje ratom sa Asiricima, i ispravim ih, o! teško tada žezlu tome, teško Asircima, jer ću ih kao nepotrebno orudje baciti u oganj”. Na isti način treba gledati i na druge pravedne kazne, koje Bog popušta na nas radi naših nepravdi.
Rimski imperator Tit, je pri opsadi Jerusalima, sam lično obilazio njegove zidine i videvši jame, pune telima mrtvih ljudi, iz kojih je isticala krv, teško je uzdahnuo i podigao je oči i ruke ka nebu, i rekao: “Bože milostivi, to nije moje delo!”
Zbog čega je moguće “protiviti se” Bogu u nevoljama?
Neko može da nas upita: ako je istina da nas sve nevolje snalaze po Božijem dopuštenju, onda je znači uzaludno da se protivimo Njegovoj svetoj volji? Uzaludno je upotrebljavati lekove u bolesti? Zbog čega voditi naoružane pukove protiv neprijateljskog napada? Zašto da mu dobrovoljno ne predamo ključeve naših utvrdjenja i ne pustimo ga u našu zemlju a na našu pogibelj? Zbog čega ne sledimo blaženog arhijereja Lupa, koji je pozdravio Atilu sledećim rečima: “Pozdravljam te Atila, biču Božiji!”. Odgovaram onima koji postavljaju ovo pitanje da se rušilački ratovi i slične nevolje ne dešavaju bez Božije volje, i to je jasna stvar (kao što smo pokazali ranije); ali odatle ne sledi da se ne treba ni naoružavati protiv neprijatelja, niti pribegavati lečenju naših bolesti, smatrajući te postupke suprotnim Božijoj volji. Medjutim bolesniku je nepoznata Božija namera o periodu trajanja njegove bolesti, i zato njemu nije zabranjeno da pribegava različitim sredstvima isceljenja. I kada već, posle upotrebe mnogih lekovitih sredstava ne ozdravi, onda može da bude uveren da je to Božija volja da trpi dugotrajnu i tešku bolest. Tako smireno rasudjuj svaki bolesni brate da je Bogu ugodno da još budeš bolestan. Ali pošto ne znaš da li Bog ima nameru da stradaš do smrti, onda nije greh da pribegavaš sredstvima za isceljenje radi ozdravljenja ili olakšanja bolesti. Bezgrešnost lečenja se dokazuje još i time da ukoliko Bogu nije ugodno da ti povrati zdravlje, On može da liši svako sredstvo njegove isceliteljske sile. Tako treba rasudjivati o neprijateljima i ratovima. Bog je više puta dopuštao neprijateljima da porobljavaju izrailjski narod, da taj narod ne bi činio loša dela i zaboravljao na Boga svoga; I Izrailjci su se ne znajući Božiju volju suprotstavljali svojim neprijateljima. Ali su zato drugačije postupili kada im je prorok Jeremija otkrio Božiju volju da se pokore caru Nabuhodonosoru. Na isti način, ukoliko požar uz svo staranje naroda i požarne brigade ne može da bude ugašen, onda je očigledno da je Božiji sud odlučio da ta kuća ne samo da treba da bude zapaljena već i da treba da izgori radi ispitivanja trpeljivosti Božijih prijatelja i kažnjavanja neprijatelja. Na sličan način treba rasudjivati i o svim drugim dogadjajima u našem životu.
Pouke blaženog Avgustina
“Pogledajte, ljubljena braćo, - poučava blaženi Avgustin, - nikada ne govorite: to mi je djavo uradio (tu nesreću mi je naneo pokvareni neprijatelj), već sve što ti se dešava, i dobro i zlo, pripisuj Bogu svojemu, znajući da djavo ne može ništa da ti uradi, ukoliko Svevišnji Bog, Koji ima vlast nad životom i smrću, ne dopusti mu da ti nešto uradi radi kazne ili tvoga ispravljanja. Kazne Bog dopušta za nečasne, koji svesno postupaju protiv svoje savesti, javno odbacujući istinu itd., a ispravljanje popušta na one sinove koji su u nečemu pogrešili: “Kara onoga, koga prima” (Jevr. XII, 6). I ne nadaj se da ćeš ostati bez kazne ukoliko ne misliš da budeš odvojen od nebeskog nasledstva: “Kara svakog sina, koga prima (priznaje za naslednika)”. Da li je to tako? Da li svakog? – Gde si hteo da se sakriješ od kazne? Kara svakoga i niko ne biva izuzet od kazne: neka ti bude jasno da Sam Jedinorodni Sin Božiji, ne učinivši nikakav greh, nije bio izuzet od kazne”. Ova pouka je zaista dostojna blaženog Avgustina.
Priča o Josifu
Setimo se Josifa Predivnog, prvog velmože posle cara u Egiptu. Kakve je on nevolje i zla dela trpeo pre nego što je dobio najveću čast i vlast! Najpre je imao problema sa bratskom mržnjom; ona je bila uzrok porodične netrpeljivosti prema njemu, i povećavala se i dostigla takav stepen da je bio prodan kao zarobljenik Ismailćanima i odveden u Egipat. Ni tamo nije naišao ni na šta bolje: naklonost njegove gazdarice prema njemu se pokazala štetnijom i pogubnijom za njega, nego bratska mržnja. Jer kada je taj predivni mladić zavoleo čistotu i celomudrenost, nije pristajao na sablažnjive predloge svoje gazdarice na preljubu, i tada ga je ona oklevetala pred njenim mužem i bez krivice je bačen u tamnicu, gde je proveo tri godine. I zaista, on nije tog trenutka posle svog dolaska u Egipat bio uz počasti postavljen na trijumfalni presto, već je išao ka njemu trnovitim stepenicama najvećih nevolja i nezgoda. Sve se to dešavalo po nepostižnom Božijem Promislu, u šta nas uverava i sam Josif, koji je naposletku rekao svojoj braći: “Niste me vi poslali ovde (u Egipat), već Bog” (Post. XLV, ). “Ne bojte se, zar sam ja mjesto Boga? Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod” (Post. L, 20). Sveti Zlatoust o ovome rasudjuje na sledeći način: “O tome nije dovoljno samo slušati, već treba i mi sami da postupamo na taj način. Dakle, umirimo i utešimo one koji su nam učinili zlo, ne uzimajući im to za krivicu, već podnoseći sve trpeljivo i dobrodušno. Jer mudri Promislitelj Bog nevolje Svojih prijatelja obraća u radosne dogadjaje. Često nam nanesena uvreda donosi veliku sreću; mnogi su padali i kroz svoj pad dolazili do onoga što je za njih najbolje. Božiji Promisao, radi ostvarenja Svojih ciljeva, ne koristi samo dobre postupke, već i grehovne padove. Da li si spoznao Josifove puteve? – uništi zlobu njegove braće, udalji njihovu zavist, odbaci njihov predlog za Josifovo ubijanje – i iskorenićeš sve to što je doprinosilo očuvanju celog Egipta … Želiš li da pratiš nepostižnu tajnu Hristovog iskupljena celog ljudskog roda? – uništi srebroljublje u srcu Jude Iskariotskoga, kao i zavist Judeja prema Hristu Spasitelju: zajedno sa tim bi udaljio spasenje celog sveta, Hristovu prolivenu krv i smrt. Iskoreni djavole – tog trena će se umnogome smanjiti blagočestivi podvizi, pobede i nagrade dobijene za njih. Istrebi mučitelje – kako će nastati sveti mučenici? Takvi su zakoni Božijeg Promisla: dostizanje dobra ne samo kroz vrlinske, već i kroz zlobne ljude pa čak i preko samih djavola. Josifovu prodaju od strane njegove braće je zaista uredio Sam Bog, ali samo izvršenje iste, pokriveno zlobom braće, je bila delo njihove zlobne volje”.
Davidov odnos prema svom uvrediocu Simeju
Kada je car David pobegao od nepokornog sina Avesaloma koji je ustao protiv njega, neko od Simeja, iz roda doma Saulova, istrčao pred Davida i počeo da ga vredja najuvredljivijim rečima: “Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovče! Obrati Gospod na tebe sve krvi doma Saulova, na čije si se mjesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesolomu sinu tvojemu; eto te sada u tvom zlu jer si krvopija” (2 Car. XVI, 5). Eto poražavajućeg obrasca ljudske zlobe! Avesa, brat Joava vojnog načelnika, je videvši takvo vredjanje Davida, rekao: “Zbog čega taj mrtvi pas zloslovi gospodina moga, cara? Otićiću, i skinuću mu glavu”. Ali car, uvidevši u tom odnosu Božiju volju, postaje zaštitnik svog gonitelja, govoreći svojim saputnicima: “Ostavite ga neka zloslovi, jer mu je Gospod naredio da zloslovi Davida: ko može da kaže – zašto ti to radiš?” – Simej je teško sagrešio, proklinjući Davida, jer iako ga je Bog upotrebio kao orudje za vredjanje cara, on nije bio uzrok njegove zlobne volje: On ju je samo mudro upotrebio radi kažnjavanja Davida. Slično Davidu, svako od nas treba da razmatra napade i zlobe zlih ljudi, čiju samovolju svemilostivi Bog koristi radi urazumljenja nevinih, ili kazne krivih.
Starčeva krotost
Sveti Dorotej priča da jedan starac bogougodnog života, tokom nekoliko dana nije mogao da uzima hranu zbog bolesti svog želuca. Pomoćnik je želeći da ukrepi starca hranom, smislio da pripremi za njega prijatniju i ukusniju hranu. On je iz dva suda, koji su ličili jedan na drugi, uzeo greškom za spremanje hrane taj, u kome se čuvalo staro pokvareno ulje. Tako je pri svoj svojoj dobroj želji da ugodi starcu, izobilno usuo u njegovu hranu ne med, već skoro bukvalno rečeno samu smrt, spremivši mu takvo jelo koje ne bi jeo ni gladan pas. Bolesnik je jedva probao hranu koja mu je donesena i tog časa je shvatio grešku svoga pomoćnika, ali je prećutao i jeo na silu. Potom, kada njegov želudac više nije mogao da prima tu hranu, odložio je kašiku, ne izgovarajući ni reči o neodgovarajućoj hrani. Ali pomoćnik je počeo da ga nudi da uzme još više tog predivnog jela, govoreći: “Spremao sam ga sa trudom i usrdnošću; ono će ukrepiti tvoje zdravlje”. Dobri starac ne samo da nije izgovorio gnevnu reč na pomoćnika, već se ni u mislima nije prognevio na njega i odbio je da uzme hranu samo zbog toga što je već sit i što ne može više da jede. Tada je pomoćnik sam probao to jelo i tog trenutka se bacio pred starčeve noge i s tugom mu rekao: “Ubio sam te časni oče, zbog čega si svojim ćutanjem sakrio moju nepopravljivu grešku?” – “Ne smućuj se sine moj; da je Bogu bilo ugodno da jedem slatko, ti bi mi doneo slatko”. Pritom sveti Dorotej primećuje: starac je rekao istinu, da da je Bogu bilo ugodno da bolesni starac jede ukusnu hranu, onda On ne bi dopustio da pomoćnik napravi grešku ili bi pokvareno ulje pretvorio u sveže. Tako, slično starcu, postupa onaj, ko u svemu priznaje Božiji Promisao: on ni u kome ne želi da vidi zlonamernost, nikoga ne podozreva, ali istinski priznaje da sve što se sa njim dešava biva po Božijem Promislu i volji.
Zahvalna molitva carice Irine
Grčka carica Irina se kada je u Carigradu bila svrgnuta sa carskog prestola od strane prezrenog sluge, obratila Bogu sledećim rečima: “Zahvaljujem Ti Gospode što si Ti mene sirotu nedostojnu postavio na carski presto; ali pošto si dopustio da budem lišena tog prestola, smatram to posledicom svojih grehova; neka bude sa mnom volja Tvoja! – U svemu lošem i dobrom neka bude blagosloveno Ime Gospodnje”. Istina je da niko ne može da nam naškodi u tome, u čemu sami škodimo sebi. Zbog toga je tačno rekao blaženi Avgustin:”Veruj Gospodu Bogu bez ikakve sumnje, i prepusti Mu se u potpunosti, koliko je to u tvojoj snazi: tada te neće odbaciti, i neće prestati da te privlači k Sebi, i neće popustiti nikakvo zlo na tebe, iako bi ti bio ubog i neznatan”. Ovu pouku svako od nas treba da zna u potpunosti i treba čvrsto da drži na umu sledeće: ništa protivno nama ne može da se desi bez Božije volje i dopuštenja; ni djavo i niko od ljudi ne mogu da nam naškode, ukoliko to Bog ne dopusti. Treba čvrsto verovati, da iako nas postižu najteže nevolje po Božijem dopuštenju, On ih kao vrhovni Car šalje na nas kao najmilostiviji Otac na našu korist, radi našeg urazumljenja i ispravljanja, i radi naših nepravdi i greha. Tako da shodno tome, niko drugi sem nas samih ne može da nam naškodi.