Gospod je rekao svojim ucenicima: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[1]
Sta znaci krst svoj? Zasto se taj krst svoj, to jest zasebni krst svakog coveka, ujedno naziva i krstom Hristovim?
Krst svoj: to su nevolje i stradanja zemaljskog zivota, kod svakog coveka svoja.
Krst svoj: to su post, bdenje i drugi blagocestivi podvizi kojima se telo smiruje i pokorava duhu. Ti podvizi moraju biti saobrazni snagama svakog coveka, i kod svakoga oni su svoji.
Krst svoj: to su gresne slabosti, ili strasti, kod svakog coveka svoje! Sa jednima se radjamo, drugima se zarazimo na putu zemaljskog zivota.
Krst Hristov je ucenje Hristovo.[2]
Sujetan je i besplodan krst svoj, koliko god on bio tezak, ako se kroz ugledanje na Hrista ne preobrazi u krst Hristov.
Krst svoj postaje za Hristovog ucenika krst Hristov zato sto je Hristov ucenik cvrsto ubedjen da nad njim budno bdi Hristos, da Hristos dopusta na njega nevolje, te neophodne i neminovne uslove hriscanstva, da se nikakva nevolja ne bi priblizila njemu da je Hristos nije dopustio, te da kroz nevolje hriscanin usvaja Hrista, postaje pricasnik Njegove sudbine na zemlji, a stoga i na nebu.
Krst svoj postaje za Hristovog ucenika krst Hristov zato sto Hristov istinski ucenik smatra ispunjavanje Hristovih zapovesti jedinim ciljem svog zivota. Te svesvete zapovesti postaju za njega krst na kome on stalno raspinje svog starog coveka, sa njegovim strastima i zeljama.[3]
Iz ovoga je jasno zasto je za primanje krsta prethodno potrebno odreci se sebe cak do unistenja svoje duse.
Greh je postao tako snazno i obilno svojstven nasoj paloj prirodi da rec Bozija ne prestaje da ga naziva dusom palog coveka.
Da bismo uzeli krst na ramena, moramo se pre toga odreci tela i njegovih hirovitih zelja tako sto cemo mu dati samo ono neophodno za postojanje; moramo smatrati svoju istinu najokrutnijom neistinom pred Bogom, svoj razum potpunim nerazumom, moramo se nakon svega toga sa svom silom vere predati Bogu, zatim neprestanom izucavanju Jevandjelja, i tako se odreci svoje volje.
Ko se tako odrekne sebe, taj je sposoban da primi svoj krst. Pokoran pred Bogom, prizivajuci Boziju pomoc radi ukrepljenja svoje nemoci, on gleda bez bojazni i zbunjenosti na nevolju koja dolazi, priprema se da je velikodusno i hrabro podnese, nada se da ce posredstvom nje postati pricasnik Hristovih stradanja, da ce dostici tajanstveno ispovedanje Hrista ne samo umom i srcem nego i samim delom, samim zivotom.
Krst je tezak dotle dok ostaje krst svoj. Kada se on preobrazi u krst Hristov, tada dobija neobicnu lakocu: Jaram je moj blag, i breme je moje lako, rekao je Gospod.[4]
Hristov ucenik stavlja krst na ramena onda kada uvidi da je dostojan nevolja koje muje poslao Boziji promisao.
Hristov ucenik pravilno nosi krst svoj onda kada uvidi da su upravo ove, a ne druge njemu poslane nevolje neophodne radi njegovog prosvecenja u Hristu i spasenja.
Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko gledanje i saznanje svoga greha. U tom saznanju nema nikakve samoobmane. Covek koji ne uvidja da je gresnik, i ujedno ropce i vice sa svog krsta, dokazuje time da povrsnim saznanjem greha samo laze sebe, obmanjuje sebe.
Strpljivo nosenje krsta svog je istinsko pokajanje.
Raspeti na krstu, ispovedaj se Gospodu u pravednosti Njegovih sudova. Okrivljivanjem sebe opravdaj sud Boziji, i dobices otpustenje svojih grehova.
Raspeti na krstu! Poznaj Hrista: i otvorice ti se vrata raja.
Sa krsta svog slavoslovi Gospoda i odbacuj od sebe svaku pomisao jadanja i roptanja, odbacuj je kao zlocin i hulu na Boga.
Sa krsta svog blagodari Gospodu za besceni dar, za krst svoj – za dragocenu sudbinu, za sudbinu da svojim stradanjima podrazavas Hrista.
Sa krsta blagoslovi zato sto je krst istinska i jedina skola, riznica i presto istinskog bogoslovlja. Izvan krsta nema zivog poznanja Hrista.
Ne trazi hriscansko savrsenstvo u ljudskim vrlinama. Tamo njega nema: sakriveno je u krstu Hristovom.[5]
Krst svoj menja se u krst Hristov kada ga Hristov ucenik nosi sa delotvornom svescu o svojoj gresnojsti kojoj je potrebna kazna – kada ga nosi i pri tom blagodari Hristu, i slavoslovi Hrista. Od slavoslovljenja i blagodarenja pojavljuje se u stradalniku duhovna uteha; blagodarenje i slavoslovljenje postaju najizobilniji izvori nesaznajne, nepropadljive radosti koja blagodatno vri u srcu, izliva se na dusu, izliva se na samo telo.
Krst Hristov je samo po svojoj spoljasnjosti surovo popriste za telesne oci. Za Hristovog ucenika i sledbenika on je popriste najviseg duhovnog nasladjivanja. To nasladjivanje je tako veliko da upravo ono potpuno zaglusuje nevolju, pa Hristov sledbenik i u najzescim mukama oseca jedino nasladu.[6]
Mlada Mavra je govorila svom mladom suprugu Timoteju, koji je trpeo strasne muke i pozivao je da ucestvuje u mucenistvu: “Bojim se, brate moj, da cu se, zbog moje mladosti, uplasiti kada vidim strasne muke i gnevnog namesnika, da cu klonuti u trpljenju.” Mucenik joj je odgovarao: “Uzdaj se u Gospoda naseg Isusa Hrista, i muke ce za tebe biti jelej koji On izliva na tvoje telo i duh rose u tvojim kostima koji olaksava sve tvoje bolesti.”[7]
Krst je oduvek sila i slava svih svetitelja.
Krst je iscelitelj strasti, pogubitelj demona.
Smrtonosan je krst za one koji krst svoj nisu pretvorili u krst Hristov, koji sa krsta svog ropcu na Boziji promisao, hule na Njega, prepustaju se beznadju i ocaju. Gresnici koji ne saznaju svoj greh i ne kaju se na krstu svom umiru vecnom smrcu: netrpljenje ih lisava istinskog zivota, zivota u Bogu. Njih skidaju sa krsta njihovog samo zato da njihove duse sidju u vecni grob, u tamnice pakla.
Krst Hristov uznosi od zemlje Hristovog ucenika raspetog na njemu. Hristov ucenik, raspet na krstu svom, misli o nebeskom, umom i srcem zivi na nebu i sozercava tajne Duha u Hristu Isusu, Gospodu nasem.
Ako hoce ko za mnom ici govori Gospod – neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Amin.
