kad se ugasi sveta vatra!
Po hlebu hvata se budj, hvata se led
po putevima punim blata.
U ovom mraku, mnoze se omce i kuke,
svinjska kuga i medj ljude se siri.
U ovom mraku stavljaju na muke
i seku onog koji bracu miri.
Sve sto je krvlju kupljeno, glavom placeno,
u ovom mraku gubi cenu.
Sto dignete glavu, skoncace, premlaceno.
i izgorece, u katranu i senu.
Umesto da sabira, u casu
kada ni bogovi ne opstaju sami,
ono sto se, vekovima rasipano, ne rasu,
rasuce se u ovoj zimi i tami.
Pa oko cega braca da se skupe?
Oko svece? U sveci nema fitilja!
Oko lonca? U loncu nema supe!
A osim supe
nemamo drugog razloga ni cilja!
U ovom mraku mnoze se oni sto mogu
da kupe sve, a ne mogu nista da stvore.
U ovom mraku ribljih ruku i nogu
bice dobro ako ne bude gore.
Iz ovog mraka, sto trune i truje,
ne cuje se poziv oslobodioca.
Odakle ce se cuti, ako se ne cuje
sa krsta, s tocka, s Kosova, i s koca?
U ovom mraku,
iz ovog surduka,
ne vidi se dalje
od hleba i luka!
U ovom mraku, crveneci se, duvaju
vetrovi iznad otrovnih reka.
Odojcad uce, iz majke, iz majcinog mleka,
da osim smrti nema drugog leka.
Brate, koji si izmirio bracu, sine, koji si podigao oca,
oce, ciji pepeo sinovi rasuse!
Doneo si nam seme vina, seme zita,
al nema ko u zemlju da ga baci!
Napisao si, al nema ko da cita,
znak u kome se sabiraju znaci!
Kamen temeljac dao si nam u sake,
al ne digosmo bedem nasuprot sili!
Na Tvom smo grobu ostavili stake,
al ne stigosmo, kud smo naumili!
Paljeni opet i gonjeni hajkama brzim
trazimo zaklon pod nadstresnicom Tvojom!
Ne dopusti da s groba Tvog otpuzimo
na kolenima, vezanim kozom i cojom!
Ako Ti neces, ko ce nas povesti,
zakopane s rovcima i krompirima,
putnice koji si bosim nogama dospeo
tamo dokle se ne dopire na krilima?
Ladjo s koje se vidi Jerusalim!
Pute kojim se vraca bludni sin,
ratnik iz rata,
s robije robijas!
Caso vina,
hlebe,
sveto slovo!
Sljivo kraj izvora!
Ulje maslinovo,
koje nas hranis, i koje nam sijas!
Cuvaj nas, svetioce, koji odjekujes
od zvona i klepala koji traze spas!
Kad ces nas cuti, ako nas ne cujes
danas, kad nemamo ni jezika, ni glasa?
Ljubomir Simovic