"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ
ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

Блажени који плачу, јер ће се утешити. То је друга небеска истина, и у њој друго небеско блаженство, које Христови људи доживљују на земљи. Плач - блаженство! То је парадокс, зар не? Да, парадокс. Али парадокс који људи доживљују, те се његова стварност не може порицати. Тај парадокс сачињава друго духовно чудо које Господ Христос чини у души својих следбеника. А оно, гледано изнутра, и логично је и природно једном неодољивом логичношћу и једном неодбацивом природношћу.

Блажени су који плачу, али - не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго - плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и води

Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу. "Плаче немоћна злоба, вели велики богоугодник нашега века, Свети Јован Кронштатски; плаче унижена гордост; плаче незадовољена сујета; плаче увређено самољубље, и - мало ли бива сујетних суза? Али, то су сузе грешне, сузе бескорисне, сузе крајње убитачне за оне што их проливају, јер проузрокују смрт душе".[1]

Блажени су који плачу због грехова својих, јер покајничко расположење води и одводи Ономе који једини има власти и моћи и љубави опраштати грехе. Блажена је она "жалост по Богу" која доноси покајање, и у покајању спасење; "а жалост овога света смрт доноси" (2 Кор. 7, 9). Разлије ли се смерност по души, човек сав духовно прогледа, и све своје грехе угледа. Тада цело његово биће узаври тугом и жалошћу, и он у богочежњивом узбуђењу лије сузе над собом пред Утешитељем благим. А Он, Свемилостиви и Свенежни, благо разлива божанску утеху по расплаканој души покајниковој, а са њом и кроз њу и - бескрајно блаженство.

Блажени су који плачу и за своје и за туђе грехе. А који не плачу ни за своје ни за туђе грехе, зар су људи? На њих се и односе оне горке речи из уста Свеблагог: "Тешко вама који се смејете!" (Лк. 6, 25).

Јер ce на гробљу смејете. А земља је огромно гробље. На њој је не само гроб до гроба, него и гроб на гро6у, и ко зна докле тако у дубину, у њену црну дубину! Зар има места смеху, када сваког тренутка умире стотине и стотине људских бића на овој планети? Та човек, сваки човек има безброј разлога не само да плаче него да из гласа кука над родом људским и над собом као човеком због страшних и неизбројивих грехова људских који пустоше наш земаљски свет. Помислите, колнко се злочина дешава у свету сваког часа! А колико ли тек увреда, колико бесрамности, колико прљавштина, колико зависти, колико пакостн, колико саблазни, колико рђавих мисли, колико ружних осећања, колико гадних речи, колико саможивих жеља - поплави наш земаљски свет за један минут, а камоли за један сат, или за један дан, или за једну годину, или - за хиљаде и хиљаде година! Сада има око три милијарде људи на земљи. Ако само по једна рђава мисао изађе из сваког срца људског, то је - три милијарде рђавих мисли за један дан! А колико би дана требало једном човеку само да их преброји и поређа једну до друге! Када би човек имао хиљаду хиљада очију, и све плакале над гресима људским, ипак би то било бескрајно мало, да човек довољно оплаче себе и своју сабраћу - људе: све људе свих боја, свих раса, свих култура, свих вера. Да, ту је потребан дар суза, онај свети дар суза који Господ дарује својим изабраницима: светитељима и праведницима. А дарује га, да би свети саосетљивци и самилосници плакали за оне многобројне људе који никада над собом не плачу, кајали се за оне који се не кају, молили се за оне који се не моле, волели за оне који не воле.

Блажени су они који плачу за више добра у људима и међ људима, јер га је мало; који плачу за више љубави, јер је и ње мало; који плачу за више правде, јер је и ове мало. Блажени су сви који плачу за више истине, за више молитве, за више поста, за више радости, за више милосрђа у људима и међ људима. Блажени су они који плачу за више светлости, за више бесмртности, за више вечности, за више Анђела, за више Бога и свега Божјег у људима и међ људима. Блажени су, јер док плачу - Утешитељ благи, Дух Свети: Дух Истине, Дух Правде, Дух Љубави, Дух Радости, Дух Бесмртности, Дух Вечности, Дух Светлости невидљиво разлива по разнеженим и расплаканим душама њиховим и Светлост, и Истину, и Правду, и Љубав, и Радост, и Бесмртност, и Вечност.

Блажен је човек који за време молитве Пресветој Богомајци заплаче од радосног умиљења што постоји Она - чудесна Молитвеница за сав род људски и свемилостива Помоћница у свакој беди и невољи. Блажен је човек који заплаче од радосног усхићења што постоји тако диван, тако човекољубив, тако свемилосрдан Спаситељ света као што је Господ Христос. Блажен је човек који заплаче од радости што има око себе толике хиљаде хиљада светих сведока Благовести Христове, те га сви уче, и помажу, и потпомажу у његовом идењу, у његовом бауљању за Господом Христом. Блажен је човек који плаче од радости што постоје многи људи који живе по заповестима еванђелским, и што има много тајних еванђелских дела, еванђелских подвига, еванђелских расположења. Блажен је човек који плаче од молитвене захвалности што је чудесни Богочовек начинио Цркву од Анђела и људи, те их измешао да живе заједно као браћа и сабраћа. Блажен је човек који плаче од умиљења пред смерношћу, пред милосрћем, пред човекољубљем, пред страдањем, пред трпљењем кроткога Господа Исуса. Блажен је човек који у молитви заплаче тронут страдањем неког Мученика или подвигом неког Светитеља. Уопште, блажен је човек, сваки човек, који плаче пред ма чим и за ма чим светим, еванђелским, Божјим.

Све су те сузе, уствари, сузе благословене, сузе блажене, сузе радоснице. Све њих проходи, прожима и покрива она света, она божанска радост, за коју нам христоносни Апостол наређује да је увек имамо: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! (Флб. 4, 4). Зашто? Зато што је Господ васкрсао - и смрт уништио, васкрсао - и грех опростио, васкрсао - и ђавола победио, васкрсао - и живот вечни нам даровао; васкрсао - и круну свега нам послао: Духа Светог, Утешитеља благог. А са Њим по душама нашим разлио: вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечно Милосрђе, вечну Утеху. Све нас то теши у нашем плачу, у нашим тугама, у нашим страдањима за Христа. То и претвара наше сузе у сузе радоснице, и наш плач - у блаженство. Зар се не радовати, свагда радовати; и зар не плакати, од радости плакати - што је тако дивно, тако чаробно, тако мило, тако свемилостиво, тако свенежно, тако свемоћно биће, као што је Господ Христос, сишло у наш тужни, у наш грешни, у наш јадни земаљски свет? Па не само сишло, него и остало ту, с нама, међу нама, дајући нам непрестано све своје: све божанско, све бесмртно, све вечно, све блажено. Зар због свега тога не треба бнти увек блажен, у свима сузама, у свима тугама, у свима страдањима за Њега - блажен?

Учење на Гори, вели Свети Златоуст, Господ Христос излаже не у виду поука или наредаба, већ у виду блаженства, чинећи на тај начин своју проповед привлачном за све. Он није рекао: тај и тај је блажен, него - сви који тако поступају блажени су, те био ти роб, бедник, божјак, просјак, необразован, ништа ти то не смета да будеш блажен, ако будеш имао дотичну врлину. Почевши од онога од чега је првенствено и требало почети, Спаситељ прелази на другу заповест, која, како изгледа, налази се у опреци са мишљењем целе васељене. Јер док сви сматрају за блажене оне што се радују, а за несрећне оне што тугују, сиротују и плачу, дотле Он блаженима назива ове друге, говорећи:блажени који плачу, иако их сви сматрају за несрећне. Но, Христос је пре овога и чинио чуда, да би људи, и када Он прописује оваква правила, имали више поверења у Њега. И овде Он подразумева не просто оне што плачу, већ оне што плачу за грехе своје, јер постоји и други плач, уопште недопуштен, - плач за житејске ствари. На то указује и апостол Павле, говорећи: "Жалост овога света смрт доноси, а жалост која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје" (2 Кор. 7, 10). Људе са таквом тугом Христос овде и назива блаженима; и то не просто људе који тугују, већ људе који силно тугују. Стога и није рекао: блажени који тугују, него: блажни који плачу. Стварно, и ова нас заповест учи свакој побожности. У самој ствари, када човек, који оплакује смрт деце, жене, или неког сродника, за време те туге не подаје се ни љубави према богатству и телу, ни славољубљу, не љути се на увреде, не кида се од зависти, нити се одаје некој другој страсти, већ бива сав обузет тугом, зар онда неће далеко више показати своју бестрасност према свему томе они који како треба оплакују своје rpeхе? А каква ће им бити награда? Јер ће се угтешити, каже Спаситељ. Реци ми, где ће се утешити? И овде, и тамо. Пошто је ова заповест сувише тешка и мучна, Он и обећава оно што је највише може олакшати. Ако дакле хоћеш да имаш утеху - плачи! И немој сматрати да ове речи имају преносни смисао. Заиста, када Бог теши, макар човека задесиле хиљаду невоља, све ће их он савладати, јер Бог увек награђује труд преизобилно. То је урадио и овде када је рекао да су блажени они који плачу, - не што би плач био вредан тога, већ по своме човекољубљу (то јест, награда је обећана не према важности дела, него према љубави Његовој к људима). Они који плачу оплакују грехе своје, а за њих би, у самој ствари, било довољно да добију опроштај и оправдање. Али, пошто је Господ Христос веома човекољубив, Он и не ограничава награду на опроштај казне и отпуштање грехова, него још чини такве људе блаженима и даје им велику утеху. А Он нам наређује да плачемо не само за своје грехе, него и за грехе других. Тако су поступали светитељи, као: Мојсије, Павле, Давид; сви су они често оплакивали туђе грехе.[2]

На првом месту, вели Свети Григорије Ниски, блаженим се може признати плач за грехе и погрешке. Јер заиста није недостојно блаженства оно стање душе, када она, огрезла у рђавоме, ипак оплакује свој порочни живот.[3] Али она Спаситељева реч о блаженству оних који плачу има дубљи смисао. Јер када би она указивала само на покајање за грехе, онда би било доследније називати блаженима оне који су плакали, а не оне који свагда плачу. Послужимо се поређењем: ми називамо срећнима оне болеснике који су се излечили од своје болести, а не оне који се непрестано лече, јер то показује да они пате од неке неизлечиве болести. Али, постоји и други разлог због кога не треба сматрати да се ова Спаситељева реч односи само на оне што плачу за грехе. Јер има много људи који су провели живот беспрекорно, и, по сведочанству самога Светога Писма, који су се одликовали сваким добрим делом. Зар у Јована Претече има љубави према имању? Зар у пророка Илије има идолослужења? Који је то мали или велики грех из њиховог живота познат историји? Шта онда? Зар ова Спаситељева реч претпоставља да су ван блаженства и они којима није био потребан покајни плач? Зар не би било ружно сматрати такве људе лишенима божанског блаженства зато што нису грешили и плачем грехе лечили? Или, у таком случају, није ли боље грешити него живети безгрешно, када је само покајницима дата у део Утешитељева благодат? Јер је речено: блажени који плачу, јер ће се утешити.[4]

Развијајући своју мисао, Свети Гршорије вели: Мени изгледа: Спаситељева реч назива блаженом не тугу већ свест о добру, због кога човек тугује јер га нема у животу.[5] А то добро, то благо било је дато човеку кроз боголику душу. Ми људи били смо заједничари тог божанског блага. И оно што сада као у загонетки замишљамо о том благу, све је то било у човека: нетрулежност и блаженство, владање собом и самосталност, живот без жалости и бриге, бављење оним што је божанствено. Библија сведочи о томе говорећи да је човек, створен по лику Божјем, живео у рају, и наслађивао се плодовима тамошњег дрвећа; а плодови су тог дрвећа: живот, знање и томе слично. Када смо све то некада имали, како да не закукамо над садашњом својом бедом када је упоредимо са ондашњим блаженством? Оно што је било узвишено - понижено је; створено по лику небеснога - оземљанило се; постављено да царује - постало је роб; створено за бесмртност - отруљено је смрћу; оно што је уживало у рају - преселило се у крај болести и мука; оно што је неговано у бестрашћу - заменило је то животом страсним и краткотрајним; оно што је било самостално и слободно - сада је под влашћу тако великих и многобројних зала, да је немогуће избројати наше мучитеље. Јер свака страст у нама, чим преовлада, постаје наш господар, и наше мисли употребљава као своје слуге. Тако: раздражљивост, гнев, страх, бојазан, дрскост, стање туге и задовољства, мржња, свађа, нечовечност, суровост, завист, ласкање, злопамћење, неосетљивост, и све страсти које дејствују против нас, сачињавају списак мучитеља и господара, који нашу душу као каквог роба потчињавају својој власти. Ако пак неко преброји још и невоље што сналазе тело, које су тесно сједињене са нашом природом и нераздвојне су од ње - мислим на различне и разноврсне болести, од којих у почетку човечанство није патило, - онда ће несравњено више пролити суза, гледајући какве су невоље заузеле место некадањих блага. Стога Онај што плач чини блаженим, изгледа, тајно учи душу да упире поглед на истинско благо и да не рони у садашњу саблазан овог живота. Јер је немогуће човеку, који марљиво разгледа све то, живети без суза.[6]

Зашто су блажени који плачу сада? Зато што ће се утешити кроза све векове векова. А утеха ће им бити општење са Утешитељем, јер је дар утехе властито дејство Духа Светога.[7] На тајанствен начин Утешитељ благи учествује у свима нашим богочежњивим молитвама, у свима нашим христочежњивим уздасима, у свима нашим небочежњивим молбама (ср. Рм. 8, 26), и по целом бићу нашем разлива неку неисказану милину, љубав, и блаженство које савлађује све смрти у свима световима (ср. Рм. 5, 5; Откр. 21, 4).