Ђакон Ненад М. Јовановић
ПРЕД КНЕЗОМ ПОСРАМЉЕНИ
У име Оца и Сина и Светога Духа
Стојимо посрамљени пред великом и добропобедном жртвом Твојом, Стефане Лазаре, Велики Кнеже и Велики Мучениче Косовски!
Нисмо достојни одрешити ремења обуће оних, који одрешиваху ремења обуће далеко мањих од Тебе.
Од свих поседњи, ужасавамо се и од самога погледа на светли лик Твој и на светост дела Твојега.
Јер Те не бејасмо и нисмо достојни!
Раздиремо себе саме и распињемо Тебе у нама!
Поново одрубљујемо главу Твоју, Свети!
Недостојни земље, којом ходимо и помисли на Небо, којим Ти бродиш, опоганисмо достојаније Твоје!
Предадосмо га у погане руке варварске, јер га се показаше достојнијима од нас и јер они заволеше своју лаж већма него ли ми своју Истину!
Хоће ли одњихати достојне повратка наслеђу Твоме, породице оних, који под ноге бацише Завет Твој Свештени?
Хоће ли на велико дело васкрсења палога народнога духа, оне који долазе, надахнути школа у којој се деца боду ножевима и содомски иживљавају једни над другима?
Твоја је земља, Лазаре, фабрика смрти у којој ће се и данас, на Свети Дан Твој, извршити пет стотина утробних чедоморстава, јер отврдоше срца и вратови наши.
У негдашњему перивоју сина Твојега Високога, неће се данас ни суза пролити за милион нерођених Косанчића, Југовића и Косовки Девојки, које, у безумноме аутогеноциду своме, зверски побијемо на сваке четири године!
Одрекавши се Завета Твојега, народнога духа својега и државотворне идеје српске, пригрлисмо безумље туђинско, као народи кокошијега памћења.
Поред таворске светлости одсечене главе Твоје – у тмини смо!
Поред духовнога вида бескрајних поколења Светих Предака наших, ми смрскавамо сопствене главе, ударајући о зидине безизлаза, као обневидели.
Поред Извора Воде Живе – жедни остајемо!
Разуме ли и прима ли, Кнеже, Род Твој, као део Новога Израиља, реч Светога Григорија Богослова: Жањући зао плод зле памети, или ће бити осуђен на таму, или ће видети као огањ Онога кога није познао као светлост?
Шта то, Лазаре, би са народом Твојим, са златним пчелама Немањиним, па не гледа више Твојим видом, не греди Твојом стазом и не сади у Твојој њиви?
Поред благородне Лозе Твоје, Свети, ми у своју градину калемимо туђи коров!
Следујући Теби, Кнеже, Политичар са Крстом неућутно сведочаше. Подобно Христу, својима дође, а своји га не познадоше и не примише реч његову: Нису сви људи једнаки, као што нису ни све воћке једнаке. Неможе енглески народ да живи по закону српском, нити је пак немачки закон разумљив за српски народ. Други је закон трешње, други је код шљиве, други је код јабуке. Тако су другојачији и закони живота код разних народа.
А ми, Кнеже? Све Твоје признадосмо за ташто, а што је непријатеља наших – ми одабрасмо себи за правило!
Брат брата за грло хвата, а сестра саплиће сестру, отимајући се за пепео и прах!
Има ли, Лазаре, у земљи, у којој се разведе сваки други склопљени брак, и оних, који нису сасвим обљутавили и упрљали икону Божију у себи и који распознају одговорност своју и према домаћој и према месној и према народној и према васељенској Цркви?
Има ли, Свети, и оних, због којих ћеш имати дерзновенија да, коленопреклоно пред Престолом Творца, молиш за несрећну земљу Србинову на сред које Содом запушио?
Има ли у народу Твоме, Венцоносни, вере колико зрна горушичнога, због које ћеш измолити у Господа нове Обилиће?
Хоће ли Род Твој, Царе, родити плодове достојне покајања (Лк.3,8), по речи Светога Апостола и Евангелисте Луке и поново, са негордељивом смелошћу, созерцати лик Твој у себи?
Ако има макар и тројице таквих међу нама, ми смо данас спокојни, Кнеже Велики, јер нас нећеш оставити сироте.
Јер, не рече ли Свјатјејши Патријарх Српски Герман: ...не може нетрајати народ који шест стотина година, заједно са Светим Кнезом мисли и говори: Боља нам је смрт у подвигу, него ли живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити него ли плећа непријатељима нашим подати... Назовимо се, зато, војницима Христовим, страдалницима побожности, упишимо се у књиге живота... И не певаше ли Свјатјејши заједно са Црквеним Песником: Услиши молбе и појање гласа људи твојих, Свети, ослушни уздисање стада свог као отачествољубац и супротстави се онима што с гневом на нас војују...?
Васкрснуће, дакле, Род Твој, умивен жртвом свих, који падоше С' Вером у Бога, за Краља и Отачаство – За Крст Часни и Слободу Златну од Косова и у векове
Амин.
ПРЕД КНЕЗОМ ПОСРАМЉЕНИ
У име Оца и Сина и Светога Духа
Стојимо посрамљени пред великом и добропобедном жртвом Твојом, Стефане Лазаре, Велики Кнеже и Велики Мучениче Косовски!
Нисмо достојни одрешити ремења обуће оних, који одрешиваху ремења обуће далеко мањих од Тебе.
Од свих поседњи, ужасавамо се и од самога погледа на светли лик Твој и на светост дела Твојега.
Јер Те не бејасмо и нисмо достојни!
Раздиремо себе саме и распињемо Тебе у нама!
Поново одрубљујемо главу Твоју, Свети!
Недостојни земље, којом ходимо и помисли на Небо, којим Ти бродиш, опоганисмо достојаније Твоје!
Предадосмо га у погане руке варварске, јер га се показаше достојнијима од нас и јер они заволеше своју лаж већма него ли ми своју Истину!
Хоће ли одњихати достојне повратка наслеђу Твоме, породице оних, који под ноге бацише Завет Твој Свештени?
Хоће ли на велико дело васкрсења палога народнога духа, оне који долазе, надахнути школа у којој се деца боду ножевима и содомски иживљавају једни над другима?
Твоја је земља, Лазаре, фабрика смрти у којој ће се и данас, на Свети Дан Твој, извршити пет стотина утробних чедоморстава, јер отврдоше срца и вратови наши.
У негдашњему перивоју сина Твојега Високога, неће се данас ни суза пролити за милион нерођених Косанчића, Југовића и Косовки Девојки, које, у безумноме аутогеноциду своме, зверски побијемо на сваке четири године!
Одрекавши се Завета Твојега, народнога духа својега и државотворне идеје српске, пригрлисмо безумље туђинско, као народи кокошијега памћења.
Поред таворске светлости одсечене главе Твоје – у тмини смо!
Поред духовнога вида бескрајних поколења Светих Предака наших, ми смрскавамо сопствене главе, ударајући о зидине безизлаза, као обневидели.
Поред Извора Воде Живе – жедни остајемо!
Разуме ли и прима ли, Кнеже, Род Твој, као део Новога Израиља, реч Светога Григорија Богослова: Жањући зао плод зле памети, или ће бити осуђен на таму, или ће видети као огањ Онога кога није познао као светлост?
Шта то, Лазаре, би са народом Твојим, са златним пчелама Немањиним, па не гледа више Твојим видом, не греди Твојом стазом и не сади у Твојој њиви?
Поред благородне Лозе Твоје, Свети, ми у своју градину калемимо туђи коров!
Следујући Теби, Кнеже, Политичар са Крстом неућутно сведочаше. Подобно Христу, својима дође, а своји га не познадоше и не примише реч његову: Нису сви људи једнаки, као што нису ни све воћке једнаке. Неможе енглески народ да живи по закону српском, нити је пак немачки закон разумљив за српски народ. Други је закон трешње, други је код шљиве, други је код јабуке. Тако су другојачији и закони живота код разних народа.
А ми, Кнеже? Све Твоје признадосмо за ташто, а што је непријатеља наших – ми одабрасмо себи за правило!
Брат брата за грло хвата, а сестра саплиће сестру, отимајући се за пепео и прах!
Има ли, Лазаре, у земљи, у којој се разведе сваки други склопљени брак, и оних, који нису сасвим обљутавили и упрљали икону Божију у себи и који распознају одговорност своју и према домаћој и према месној и према народној и према васељенској Цркви?
Има ли, Свети, и оних, због којих ћеш имати дерзновенија да, коленопреклоно пред Престолом Творца, молиш за несрећну земљу Србинову на сред које Содом запушио?
Има ли у народу Твоме, Венцоносни, вере колико зрна горушичнога, због које ћеш измолити у Господа нове Обилиће?
Хоће ли Род Твој, Царе, родити плодове достојне покајања (Лк.3,8), по речи Светога Апостола и Евангелисте Луке и поново, са негордељивом смелошћу, созерцати лик Твој у себи?
Ако има макар и тројице таквих међу нама, ми смо данас спокојни, Кнеже Велики, јер нас нећеш оставити сироте.
Јер, не рече ли Свјатјејши Патријарх Српски Герман: ...не може нетрајати народ који шест стотина година, заједно са Светим Кнезом мисли и говори: Боља нам је смрт у подвигу, него ли живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити него ли плећа непријатељима нашим подати... Назовимо се, зато, војницима Христовим, страдалницима побожности, упишимо се у књиге живота... И не певаше ли Свјатјејши заједно са Црквеним Песником: Услиши молбе и појање гласа људи твојих, Свети, ослушни уздисање стада свог као отачествољубац и супротстави се онима што с гневом на нас војују...?
Васкрснуће, дакле, Род Твој, умивен жртвом свих, који падоше С' Вером у Бога, за Краља и Отачаство – За Крст Часни и Слободу Златну од Косова и у векове
Амин.
