Највише и најсавршеније биће које ми једним именом зовемо Бог, из велике своје љубави, створио је свет и човека, као круну свега, за живот вечни дајући му да се држи Његових заповести.
Но како нас учи Свето писмо због прекршаја Божјих заповести и не признавања учињеног дела, наши прародитељи су истерани из раја. Но ипак из превелике љубави, према човеку, Бог није остављао свој народ, него му је слао пастире тражећи од народа да се покаје и поправи. Најбољи пример за то нам пружа Свето писмо да «кад се год нарушавао морални поредак, или кад се год у људској заједници умножавао грех и безакоња, онда је Господ Бог слао у свет своје посланике да у Његово име опомену народ да се поправи и врати на праву стазу живота. Ако би народ послушао глас Божји, онда се нарушени ред успостављао а са њим долазио мир и благостање. У противном, наилазила су страдања, дугогодишња лутања по пустињи, помори и ратови.
Ту посланици које је Господ Бог слао у Старом завету звали су се пророци, а у Новом завету апостоли. Но највећи посланик Божји у историји света јесте Његов Јединородни Син и Спаситељ наш Исус Христос, који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с неба и примио тело људско од Духа Светога и Дјеве Марије и живео као Богочовек на земљи тридесет и три године. Том приликом Он нам је дао најсавршенији закон вере и морала, показао људима пут живота: «Ја сам пут, истина и живот, вели Он, нико неће доћи Оцу до кроза ме» (Јн.14,6). Ја сам видело свету каже Христос: «Ко иде замном неће ходити у тами, него ће имати видело Живота» (Јн. 8,12)1. А да би се Христово спасоносно дело заувек сачувало и наука Његова проширила по целом свету Он је основао на земљи Своју св. Цркву, највећу, најсветлију, најбољу, и најнеопходнију установу Божју на земљи. Власт служења и црквеног управљања непосредно је дао изабраним апостолима. Давши им Своје пуномоћје послао их је у свет да продуже Његов рад и тада рекао: «Примите Дух свети: којима опростите грехове, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се. Као што Отац посла мене и ја шаљем вас» (Јн.20, 22-23).
Њима је Господ послао Светога Духа да настави Његово дело, да домострој спасења извршен Њиме, Свети Дух оствари на онима који поверују у Богочовека и крсте се. Апостоли пак, полагањем руку у тајни свештенства предавали су своја пастирска права и дужности својим најближим наследницима, епископима и свештеницима. Заповест Спаситељева апостолима: «да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима, односи се и на савремене проповеднике св. Еванђеља, свештена лица, одн. пароха који су такође дужни и обавезни да се брину и старају првенствено о људским душама, њиховом препорађању и руковођењу ка њиховом крајњем циљу: вечном животу и царству Божјем.
Из Христових заповести упућених апостолима, а преко њих и свештенству види се да је у свештеничкој личности спојено више дужности. Једна од тих дужности јесте да управља паством руководећи је путем спасења. Јер Христос је за све људе подједнако пролио своју Богочовечанску крв на крсту и стога неће смрти (ни једног) грешника него да се обрати и жив буде. «Јер ако спасење зависи од ступања у Цркву, односно од крштења, а опстанак у Цркви и усавршавање од осталих светих тајни, од духовне обнове човека и руковођења путем спасења, онда је јасно да су свештеници у делу спасења неопходни. Још у Старом завету свештенички позив схватан је као изузетно важан па и судбоносан, како за самог свештеника тако и за вернике, јер је он служитељ Божјег промисла о спасењу људи»2..
Суштина свештеничке службе јесте дакле у вршењу духовно-моралног препорођаја појединца и друштва и на тај начин спремање верних за Царство небеско. И зато није без разлога велики руски писац Гогољ рекао:» Дело поправке наше није ни у чијим рукама, него у рукама свештенства».
И зато је веома специфична и узвишена свештеничка служба. Ми парохијски свештеници нисмо тога увек свесни, па зато треба да се што чешће сећамо речи св. Јована Златоустог који свештеничку службу сматра највећом и најузвишенијом. По његовим речима: «Она је узвишенија од родитељске, од царске, па чак и од анђелске службе. Родитељи нас рађају за телесни живот, а пастири за духовни, вечни.
Родитељи не могу да нас избаве од болести и спасу од смрти, а пастири спасавају душу готову да пропадне. Зато пастири заслужују да их више поштујемо од родитеља. Земаљски властодршци имају власт да везују само тело, а пастири везују душе, и њихове везе потврђује и довршава Бог на небу. Пастири су добили власт да везују и разрешују људске грехове, што никоме од анђела није дато. Зато је пастирска служба узвишенија о анђелске»3. Видимо дакле да је свештенику поверена висока посредничка служба-тајна обнове рода људскога. Но из велике важности и узвишености свештеничке службе проистиче и још већа одговорност. Јер за сваку поверену му душу свештеник ће морати дати одговор. Још у Староме завету Господ је преко пророка упућивао опомене јеврејском свештенству, а тек какву одговорност онда мора сносити новозаветни свештеник за кога св. Тихон Задонски каже: «Од пастира који не врати неку овцу са паше господар захтева: Где је моја та и та овца? Тако ће од црквеног пастира, ако неки хришћанин пропадне, захтевати Христос Господ: где је моја та и та овца? Где је овца коју сам ја стекао не сребром и златом него крвљу својом? Пастир оваца не може да одговори господару – не знам где је, зато што се примио да чува стадо. И пастир Цркве не може рећи Христу Господу – не знам где је овца, зато што је био стражар стада Христова и узео на себе дужност да чува стадо»4.
Знајући узвишеност и одговорност свештеничке службе ми свештеници морамо, свакодневно, устајући из постеље, размишљати шта и како радити, јер данас на крају двадесетог века поново је свет постао духовно и гладан и жедан, трчи за пролазним заборављајући непролазно, живи у времену када су се многи људи покорили земљи а не Богу, када су многи земљи дали и Бога и душу. И ми и ако то не желимо морамо признати да код нас Срба постоји велики број духовно непросвећеног и гладног народа. И данас као некада у старом Риму велики број нашега народа само тражи «хлеба и игара» а с чим се углавном и задовољава.
Педесетогодишње комунистичко робовање, слично данашњем времену, имајући у виду првенствено забрану одржавања веронауке у школама, учинило је и чини духовни геноцид над српским народом. И данас се у нашим школама деци уместо рибе даје змија». И данас се манипулише духовним вредностима. И данас : «лажни богови да – само истинит Бог не! Он смета јер је Истина. Са лажним боговима је лако, могу и да их укину ако им буду засметали»5. Наш народ је и данас подвргнут терору атеизације, само на један перфиднији начин, још је одвојен од своје мајке цркве, од своје вере, историје, и свега оног што га је одржавало кроз дугу историју. Очевидци смо колико је у нашем народу поткопан примат духа над материјом. Савремени живот из дана у дан притиска људе и мучи, упућујући их на најгнусније злочине. Свакодневно у штампи или другим јавним медијима можемо чути и прочитати о разним свирепостима и злочинима, о томе како се тела ради упропашћује душа. Много се данас прича и пише о материјалној беди и сиротињској помоћи, док је мало оних који помињу и ону другу духовну глад, унутрашњу невољу, која је много мучнија од свих других. Многи су заборавили смисао свога живота, многи висе над провалијом да своме бесмисленом животу учине крај, а што сведочи из дана у дан све већи број самоубистава.
Свесни чињенице да наши сви верници не знају духовност својих предака која нас је одржавала кроз искушења времена онда то до нас свештеника, сејача науке јеванђелске стоји колико ћемо труда и жртве уложити да поверено нам стадо уверимо да је душа једино благо, да је она цело богатство које човек има и да без вере у Бога нема за човека мирна и срећна живота на земљи, а поготову не спасења.
Имајући у виду Христове речи: «Коме је много дано, много ће се и искат од њега» (Лк.12,4 то служење свештеничко мора бити све управљено слави Божјој, измирењу грешне земље са небом, утврђивању неисцрпне љубави и узајамном вољењу људи. И зато св. Игњатије Богоносац у својој посланици саветује Поликарпа: «Моли све да се спасавају. Буди снисходљив према свима, као што је према теби Господ. Према свима имај љубав и стрпљење. Говори са сваким онако, као што би с њим говорио сам Бог». И зато ако свештеник о томе брине и тако поступа, чинећи оно што је «једино на потребу» онда је добру част изабрао, коју од њега не може узети никаква сила ни претња овога света.
Свештеник, мора увек имати пред собом лик Христов који је ради спасења грешног рода људског сишао с неба, постао човек, страдао и умро за људе. Зато свештеник не сме да заборави да је Христос сам ишао и тражио изгубљену овцу, а није чекао да се она сама своме стаду врати. Христос је сам обилазио вароши и села, проповедајући покајање и опраштање грехова, тражећи изгубљене овце дома Израиљева. И данас нама свештеницима као некада апостолима Христос вели: «идите на раскрснице и све оне, које видите и нађете, зовите на спасење и бољи живот» (Лк.14,23).
Данас ћемо често чути од свештеника да га људи не воле, не слушају и не прилазе са дужним поштовањем. Зато свештеник мора знати, да је понашање тих болесних људи такво, зато што или не знају своју болест или се боје мука, тако неизбежних приликом лечења, нарочито застарелих болести. И зато свештеник мора сам да приђе тако болесним људима, са љубављу и нежношћу и објасни сву опасност положаја и неопходу потребу лечења. Данас је много болесних много раслабљених, које као ветар који трску повија очекујући руку спасења, често пута уместо враћања вери својих отаца, уместо спасења, захваљујући агилности или боље рећи безобразлуку многих лажних учитеља, многи бивају уловлејни у замке сотонске, тонући тако у духовну пропаст.
А да би раслабљени рекао своме свештенику-духовнику желим духовно спасење и вечни живот и како треба свештеник да поступи? Св. Оци више пута саветују свештеницима-пастирима разумнога стада да се не уздају само у благодатни дар Духа Светога, него да се труде о Њему и да га одржавају.
Духовника посебно треба да подстиче чиста и искрена љубав ка Христу и синовља оданост Његовој цркви на земљи. А она оживљава веру духовника, да посејано семе неће пасти на камениту земљу или у трње, већ на широку и родну њиву. А да се не би десило да духовнику болесник каже: «Лекару, излечи се сам», свештеник се мора држати држати апостолских заповести који су непрестано захтевали да њихови ученици и пријемници пастирске дужности вазда буду пример за углед својој пастви, не само речима, него својим животом. И зато ап. Петар учи: «Пасите стадо Божје које вам је предато и надгледајте га, не силом него драговољно, и по Богу нити за неправедне добитке, него из добра срца, нити, као да владате народом, него будите угледни стаду» (И Петр.5,23). А ап. Павле пише Тимотеју: «Буди пример вернима у речи, у живљењу, у љубави, у вери и чистоти. Бежи од жеље младости, а труди се да дођеш до праведности вере, љубави и мира са свима. «Угледајте се на мене као ја на Христа» (И Кор.11,1); (Фил.13,17).
А значај примера у духовно моралном изграђивању човекове личности и избору животног пута одавно је запажен и истакнут у познатој латинској изреци (Верб мовент, ексепла трохунт) «Речи покрећу, али примери привлаче». А што је и у складу са чувеним стиховима Ивана Мажуранића: «Добар пастир и што каже ином, то сам својим потврђује чином».
И сви св. Оци упозоравају да није довољно да пастир правилно учи само речима, него треба да учи и делима. Тако св. Исидор Пелусиот каже: «Лако је на језику добар бити. Кад се реч пастирева не попраћа делом, не иде даље од ушију слушалаца, а оживљена делом, она постаје силна, продире у дубину и дотиче се душе». Зато каже даље овај светитељ: «Ко се лаћа да учи друге, дужан је прво да твори потом да говори. А ко не твори, тај нема права ни да говори».6 И зато сваки који служи истини лажан је служитељ ако не испуњава оно о чему учи и служи, а свештеник мора најпре својим примером да покаже да је духовна и морална личност и као такав носилац св. Благодатних сила и свих врлина. Јер како каже св. Серафим Саровски: «Учити друге је лако, као кад се баца камење са куле на земљу, али примењивати у животу оно што се предаје, то је као кад човек носи камење са земље на врх куле».
Свештеник-духовник мора да се одликује молитвеношћу, да му молитва буде дисање душе, јер по учењуу св. Отаца, молитва треба да буде први човеков акт по буђењу из ноћног сна и последњи са којим се завршава дан. Нарочито молитву мора свештеник да упражњава кроз свето богослужење. Јер «Богослужење наше Православне цркве садржи у себи велико духовно богатство и служи као моћно благодатно средство за лечење и препорађање људских душа и њихово духовно усавршавање».7
А о садржају и значају богослужења за духовни живот дивно говори св. Отац Јован Кронштатски:» Богослужење је узајамно служење Бога људима и људи Богу.»8 У нашем богослужену, посебно св. Литургији, садржи се велико духовно богатство:» Оно поучава, просвећује, исправља, очишћава, освећује, лечи, обнавља, укрепљује, узвишује, оживљава, обожава и сједињује са Богом… Уопште, чудно васпитава благодаћу Светога Духа душе хришћанске у свакој добродетељи, руководећи их ка вечном животу»9. Како је душа небеског порекла то је њој потребна небеска атмосфера и духовна храна, а ово јој управо пружа богослужење. И зато су прави свештеници волели да служе што чешће. Без богослужења душа умире, а за време богослужења оживљава, а о чему најбоље сведочи св. Отац Јован Кронштатски: «Ја умирем духовно, кад не служим у храму целе недеље, и оживљавам душом и телом када служим и принуђавам себе на молитву, не формалну, већ активну, духовну, искрену, пламену».10
И тако уз лични пример, даноноћну молитву и служење Богу и своме роду, свештеник мора још притом себе да усавршава, читајући најпре Свето писмо и дела светих отаца. «Јер што је за гладнога богата трпеза и за жеднога хладан студенац; што је за војника у рату оружје, за научника богата библиотека и за лекара апотека све је ово за црквеног пастира Свето писмо».11 И зато каже св. Амвросије Милански:»Ми са Христом говоримо кад се молимо. А слушамо га кад читамо Божанско писмо».12
А као образац и пример савременог пастира Цркве Христове, који је све наведено много више од тога испунио и у овом, нашем, веку преселио се у царство светих а на кога треба да се угледају и чији лик и пример треба да је непрестано пред очима сваког свештеника, који Божјем олтару служе, мислим да је то св. Јован Кронштатски. Он је горео и сагоревао у својој апостолској служби, који је у себи сједињавао и пројављивао све харизме и енергије Духа Светога, сво богатство павловског и златоустовског пастирства и свештено-дејствовање Јеванђеља Христова, а за кога у предговору књиге «Свети Јован Кронштатски» архимандрит Артемије, садашњи владика Рашко-призренски каже следеће: «Има веру апостолски свету, силну, свемоћну. Има молитвеност светог Јефрема Сирина, милостивост светог Николаја Чудотворца, који зна само за потребе својих ближњих ма ко били; има смирење јеванђелског цариника, јер и ако су га сви славили и дивили му се, он се није гордио и преузносио, јер је знао да је само «залудни слуга» који чини оно што је дужан чинити; има љубав божански неизмерну која га приближава свима и свакоме , те читавим бићем својим састрдава са свима страдалницима и свачији бол и муку осећа као своју.»13
Пример св. Јована Кронштатског, чији је рад и начин рада прихватљив и применљив у свим временима, јер је јеванђелски, најбоље показује шта је најважније у свештениковом позиву и раду: а то је лечење и спасење поверених му душа.
Но и поред личног примера свештеника, његовог доброг знања о Богу и познавања дела св. Отаца, није довољно само по себи да дарује духовни преображај вернику. И зато прави свештеник, попут ап. Павла, треба да буде духовни отац, онај који рађа у мукама своју децу.
И зато ступајући на ову узвишену, свештеничку, службу, у поменутој књизи «Свети Јован Кронштатски» наш владика нас опомиње да попут св. Јована «свештеник треба да престане да живи за себе, него да живи за Цркву Божју и за верне који су поверени његовом духовном стварању». И даље наставља: «већ само то показује да ова служба и ако толико часна, није ни мало лака. Познато је како је тешко постављати дијагнозе душевних болести (грехова и страсти) и још теже лечити их. Колико је ту потребно љубави, колико стрпљења, колико доброте! Човек сам, ваистину не може чинити ништа «али је пун наде» да све може у Христу Исусу који му моћ даје»14 .
Историја нам сведочи да су свештеници вековима били духовни родитељи и лекари. Па зато и данас када је настало време слично времену пророка Језекиља када је «много слабих и болесних, и рањених и прогнаних и изгубљених»(јез.34,2), а знајући како Господ Исус Христос није себе штедео да би нам донео спасење, онда како свештеник да жали и штеди себе ради својих ближњих. А имајући у виду да је данас много оних који попут цара Давида вапију:»Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божјем»(Пс.42,2), то свештеници морају слабе и онемоћале крепити и соколити, болесне лечити, враћајући им тако, првенствено, духовно здравље, имајући у виду да је «душа претежнија од тела». И зато свештеник мора да поседује све велине, а на првом месту доброту и љубав према повереном му стаду – односно људским душама.
Не чекајући, само, да неко сам дође у цркву ради духовног савета, свештеник би требало чешће пута попут онога јеванђелског пастира, који оставља деведесет и девет оваца и иде да тражи једну изгубљену овцу, да одлази и посећује «домаћу цркву» - породицу дајући јој духовне савете почевши од тога да је Бог још приликом стварања света одредио дан одмора и сугубе молитве. Јер сведоци смо да многи наши верници у цркву долазе од славе до славе црквене, или боље рећи неког народног сабора, док им недеље, нажалост, служе за рад, кафану, или неку другу штетну и нескромну разоноду.
И зато најважнији и најтежи рад свештеника је рад са сваким појединим верником, јер свако очекује посебну пажњу од стране свог свештеника, свог духовног оца.
Радећи тако на спасавању поверених му душа и знајући колико је Бог заволео свет и да је из превелике љубави Своје: «И Сина Свога Јединородног послао, да ниједан који га верује не погине него да има живот вечни», то је свештеник у обавези да као духовник храни, чува, тражи залутале и лечи своје рањене и оболеле парохијане од греха.
А како је данас много оних који преступише Божје заповести, а ми свештеници добро знајући да је «плата за грех смрт» (рим. 6,23), а имајући у виду да је Христос за све људе подједнако пролио своју Богочовечанску крв, и стога неће смрти ни једног грешника, него да се обрати и жив буде, то је свештеник на путу духовног руковођења дужан да својим верницима укаже да један једини исправни пут обраћања и верницима укаже на један једини исправни пут обраћања и повратка Богу, а то је кроз св. Тајну Покајања и исповести. Само кроз ову Свету Тајну Црква води верне из благодати у благодат»док сви не достигну у човека савршена, у меру раста висине Христове»(Еф.4,13). Никакав наш дар Богу не може му бити толико пријатан, колико приношење разумних душа кроз покајање. «Јер сав свет пролази а нетрулежна душа живи вечно», учи св. Јован Лествичник15. Наш Спаситељ који је драговољно дао себе разапети на крсту ради нас и нашега спасења, и после тога, знајући наше слабости и немоћи оставио је људском роду један врло ефикасан лек који уништава сваки грех, учињен после св. Тајне Крштења, и омогућује вечни живот и спасење а то је св. Тајна Покајања и исповести. Нама је добро познато да је ову св. тајну, из превелике љубави, установио сам Господ «којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите задржаће се» (јн.20,22-23). Из ових речи видимо, дакле, колико Господ љуби овај свет и да је поред опште греховности спасење ипак могуће и остварљиво, као и то какву је власт дао апостолима да могу да «дреше и раздреше» а која се до дана данашњег преноси на епископе и свештенике. Но ми, данашњи свештеници, свесни дугогодишње запостављености ове св. тајне, као и немарности великог броја нашега народа за његово вечно спасење, не смемо ни једну личност осуђивати.
Наши верници нису довољно чврсти у вери, многи су огрезли у греху и не желе да чују никакав савет свога свештеника. Зато свештеник да би достигао циљ своје службе мораће најпре попут Господа Исуса и св. апостола да покаже љубав према својој пастви. Свето псимо нам сведочи да је Господ прво љубављу својом загревао срца народа, да би потом у облику поука излагао своју Божанску науку. А Његове поуке су биле тако дивне и занимљиве да су их људи слушајући заборављали на своју глад и жеђ. (Мт.14,15).
То исто чинили су и апостоли, пропраћајући своје поуке и молбама, као израз родитељске љубави и бриге за вечно добро. Тако св. ап. Петар моли хришћане да се чувају од грешних жеља које војују на душу16, а св. ап. Павле скоро у свакој својој посланици моли хришћане: да се помире са Богом; да се владају како доликује њиховом звању; да се угледају на њега итд.17
Тако и данас свештеник руководећи духовно својом паством мора свакодневно да их поучава упућујући их на Извор вечне истине. Јер очигледно је да велики број наших верника, посебно омладине, једноставно, и не зна шта је грех, а што не треба много да нас изненађује, кад знамо да је велики део нашег народа, годинама изван цркве, васпитаван да је грех врлина, и обратно, да је нерад рад, мржња љубав, зло добро и слично.
Зато свештеник данас мора попут мајке која храни своје одојче млеком да приђе полако и нежно саветима и поукама да би им тек након тога могао упутити речи опомене којима је сваки пророк позивао и опомињао народ на покајање, речи којима је св. Јован Претеча започео своју мисију на реци Јордану:»Покајте се, јер се приближи царство небеско» (Мт.3,2).
Тим истим речима и Господ је започео своју делатност. Многе Његове приче и изреке имају карактер опомене људима да се освесте и промене начин живота, иначе им грози вечна погибија. Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути» (Лк.13,3). А да ову своју опомену илуструје примером навео је неродну смокву, да узалуд не исцрпљује његову земљу.18
По угледу на свога Учитеља и Господа и св. апостоли, одмах по силаску Светога Духа одпочињу свој рад речима опомене упућене народу: «Покајте се» (Дел.ап.2,3 . Те речи, речи покајања и опомене дужан је и данас свештеник да упућује својој пастви јер како каже св. владика Николај Жички:»покајање је буна човека против себе самога». То је буна човека против себе самога. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога. Јер сваки грех удаљује од Бога, а човек огрезао у гресима, одлутао је у «даљну земљу» где се лице Божје не види. А да би такав човек постао «нова твар» по апостолу Павлу, мора прво «доћи к себи» попут блудног сина и покајати се. А то ће постићи само преко духовника.
И пре св. владике Николаја Жичког сви св. оци опомињу и упућују на једино спасоносни лек «покајање». И зато дакле св. тајни Исповести треба дати њено право место и вратити јој оно достојанство које јој по природи припада као светој Тајни, наћи слободно време за њу. Јер, «зар је у стању једна рањена душа, којој треба приступити на голубињим крилима, са страхом, поштовањем, стрпљењем и љубављу, да отвори саму себе и да се открије, у моменту када се жури и исповедник и покајник, и кад психолошки притискују други који чекају на ред? До каквог ту може доћи сусрета и какво благотворно и преображајно дејство може имати једна тако на брзину и формално обављена исповест, на место да исцели, она продубљује ране».19 А за обављање ове дужности како каже св. Григорије Богослов поред анђелске чистоте свештеника потребна је још: «мудрост, умешност и солидна припрема, јер није исто бити пастир бесловесног стада и пастир људских душа, нити је исто управљати овцама и воловима и управљати душама људским. Јер управљати човеком, најлукавијом и најпроменљивијом животињом, по његовом мишљењу је «вештина над вештинама и наука над наукама».
А по речима св. оца Јована Кронштатског, «Исповест за свештеника је подвиг љубави према својој духовној деци...Ту се види да ли је он пастир или најамник, отац или туђин за своју децу...Колико је потребно припремања за исповест. Колико се треба молити за успешно обављење овог подвига! О, како велика љубав је потребна према душама ближњих, да би их достојно исповедио без журбе и љутње, са трпљењем!20
Из ове поуке видимо да свештеник не сме, дакле, олако да пиступи овој Св. Тајни, мора поред добре припреме, да нађе и слободно време, поготову кад знамо са коликим незнањем наши верници приступају овој Св. Тајни, говорећи само да су грешни, или још горе и то велики број, да нису ништа згрешили, или пак наводећи оно што нису учинили. На ово незнање жалио се и св. отац Јован Кронштатски: «Колико је незнање духовне деце! Дан и ноћ са њима треба седети и спокојно са кротошћу и великим стрпљењем, поучавати свакога од њих...Колико треба да се труди, свештеник, да пробуди покајничко осећање код покајника, који не знају да се покају како треба».21
Зато свети Григорије Велики сматра да су лакомислени они свештеници који приступају овој служби без припреме, упоређујући их са слепима који воде слепе, па сви у јаму падају. Припремљен за ову св. Тајну свештеник ће сваком указати на неопходност и потребу спасења његове душе, о потреби и значају исповести за духовни живот и здравље човеково, о предности душе у односу на тело, а што и Господ потврђује: «Јер је душа претежнија од јела и тело од одела»(Лк. 12,23), тражећи од покајника да у своме срцу осети понизност, сметност и свест о греху дајући му потом и адекватан лек. Дакле свештеник мора да се покаже као лекар душе, водећи при том рачуна о врсти и начину давања духовног лека. Зато ап. Павле излаже метод рада према различитим личностима, а према полу и узрасту: «Старца не карај, него га саветуј као оца; младиће као браћу; старице као матере; младе као сестре у свакој чистоти»(И Тим.5, 1-2). А св. Григорије Богослов каже: «Као што се телима не дају подједнака лекарства и храна, јер је једно подесно за здравог, а друго за болесног, тако се и душе лече различитим начинима и средствима. Сведоци таквог лечења су сами болесници. Једне назидава реч, други се поправљају примером. За неке је потребан бич, а за неке узда; јер једни су лењи и тешко покретни ка добру, и такве треба побуђивати ударцем речи; други су преко мере ватрени ка добру, и такве треба побуђивати ударцем речи; други су преко мере ватрени духом и неуздрживи у стремљењима, слично младим силовитим коњима, који трче даље од циља, и такве може да обузда и задржи реч. За неке је корисна похвала, за неке укоравање. Али и једно и друго у своје време, јер у невреме и без основа они шкоде».22 А св. Јован Лествичник препоручује духовном пастиру да строгим речима «кажњава оне овце, које по лењости или прождрљивости, остају од стада, јер је и то знак доброг пастира».23
У данашње време, свест и ревност наших верника није на оној висини која је некада била, и која би требала да буде, па зато свештеник мора да води рачуна и буде обазрив да не би својом строгошћу повредио покајника и тиме постигао супротан ефекат. Зато сматрам да нам најлепши савет даје св. Григорије Велики који каже: «Нека духовни пастир за своју паству буде и отац по строгости и мајка по љубави».24
Али у сваком случају свештеник-духовник не сме осуђивати ни једног покајника због његових грехова, ма какви они били, јер осуђивањем духовне ране се не лече него још више позлеђују. Постоји једна прича како је један свештеник исповедао неку бабу. Кад је саслушао бабин грех, свештеник се узбуди па је поче јако ружити. Баба слушала, слушала па рекла свештенику: «Не звечи него лечи». И зато владика Жички св. Николај саветује свештеника: «Сети се како Господ није ниједном речју укорио Закхеја ни жену грешницу, ни разбојника. Немој ни ти корети ни осуђивати. Сети се како разуман лекар поступа у болници с болесницима. Не виче, не осуђује, него лечи. И ти тако поступај. Душе грешне – душе су болесне. Њима треба мелем а не укор». Дакле никако свештеник не сме да осуђује и да се љути него напротив: «Духовник треба да се радује кад му Господ приводи неку душу да лечи, а за то ће добити од Бога велику милост, као добар пастир својих оваца», саветује атонски старац Силуан.25
А како ће духовник знати да да адекватан лек најбоље нас саветује, у својим поукама ава Доротеј: «Христос је лекар наших душа, и све зна и пружа подесан лек за сваку страст. На пример, против таштине дао је заповест смиреноумље, против сластољубља дао је заповест о уздржању; против среброљубља заповест милостиње. И просто речено свака страст има лек у њој одговарајућој заповести тако да лекар није неискусан. Исто тако није ни то (случај) да су лекови стари и да не дејствују. Заповести Христове никад не старе него уколико се извршавају утолико се подмлађују. «Дакле, здрављу душе ништа не смета осим њене неуредности» закључује овај светитељ.26
Зато сваког покајника свештеник треба да поучи о томе какво је и колико велико зло греха и како се треба борити против њега. Јер «исповест не би постигла своју сврху, то јест не би допринела потпуном исцелењу и оздрављењу покајника, нити његовом духовном узрастању ако би се свештеник ограничио само на слушање исповеђених грехова и читања разрешне молитве».27 А како умесно примећује митрополит Антоније:»водити борбу само са гресима који се испољавају у потпуности, било би исто без успеха, као кад би смо башти сасецали коров, уместо да га са кореном исчупамо и избацимо».28
Чупањем корена греха код покајника треба одмах у његовом срцу засађивати семе врлине. Јер свака врлина искорењује код покајника супротан порок, који је плод нечастивога и његове људске сарадње. «Почетна је врлина код човека сваког смирење и почетан је порок-гордост. Отуда узрастањем смирења, нестаје гордости, множе се врлине и нестаје порочности. Са љубављу искорењује се мржња, кротошћу гнев, милосрђем – суровост, самилошћу – неосетљивост, ревношћу –похотљивост, итд».29
Тако дакле уз поуку свештеника – духовника, давања духовног лека и усађивања у његовом срцу хришћанских врлина покајник ће се препородити, духовно исцелити и достојно приступити телу и крви Господњој, јер само као достојном свето причешће ће му дати вечни живот, вечну радост, исцелење душе и тела и вечно спасење.
Свештеник чинећи све ово на своје и спасење својих верника моћи ће попут ап. Павла рећи: «Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах», имајући увек на уму његов савет: «Пази на себе и науку и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самог себе и оне који те слушају...Заклињем те дакле пред живима и мртвима, доласком његовијем и царством Његовијем; проповиједај ријеч, настој у добро вријеме и у невријеме, запријети, умоли са свакијем сношењем и учењем».
Предавање одржано на семинару свештеника у Призрену, 3. августа 1993. год.
Мирослав Попадић, свештеник
(Приштина)