Прогоњени и у вечности
Мошти светих врача Козме и Дамјана биле су у манастиру Зочиште више од шест векова, да би у лето 1999. године, пред најездом албанских сепаратиста, биле склоњене у манастир Сопоћани
Када човек оконча овоземаљски живот, за њега је то онда дефинитивно крај и свим невољама кроз које је пролазио. Тада он постаје део вечности и од свега што је обележавало његов живот остају само сећања и успомене. Понекад то прерасте и у легенде.
За косовске светитељ Козму и Дамјана, који су још за живота слављени као свемоћни лекари, исцелитељи и чудотворци, вечност је почела још пре хиљаду и седамсто година. Богу су се „представили” 284. године после Христа. Као истинске народне доброчинитеље, исцелитеље и чудотворце, али и страдалнике, хришћанска црква их је касније канонизовала у светитеље.
Прошло је, дакле, хиљаду и седамсто година како су свети врачи, исцелитељи и чудотворци Козма и Дамјан, завршили овоземаљски живот и постали део вечности. Међутим, уместо мира и покоја, они су и у својој вечности истински страдалници. Два недавна догађаја о томе речито говоре. Први се збио у лето 1999. године, када су острашћени шиптарски националисти насрнули на средњовекови српски манастир Зочиште код Ораховца у Метохији. Тада су до темеља разорили манастирску цркву Светих врача Козме и Дамјана, оскрнавивши и гробницу у којој су се више од шест векова налазиле мошти ових чувених и у народу веома цењених светитеља.
Због опасности да и сама гробница буде уништена, калуђери из Метохије пренели су кивот са моштима својих светитеља у рашки манастир Сопоћани, задужбину краља Уроша Првог, у коме су се све до скоро налазили.
Други, још драматичнији, догађај збио се 25. октобра 2003. године у самим Сопоћанима. Тада је из манастирске цркве Свете Тројице, сасвим неочекивано и необјашњиво, нестао кивот са моштима светих врача, исцелитеља и чудотвораца Козме и Дамјана. Оних истих врача које су само три године раније калуђери из Метохије морали да склоне из Зочишта. Шта се, заправо, догодило?
Манастир Сопоћани је сакрални објект највишег културно-историјског ранга, под заштитом је УНЕСКО, и у њему је увек много посетилаца. И домаћих и страних. Тако је било и те суботе, 25. октобра.
Већ у преподневним часовима у задужбину краља Уроша дошло је неколико група посетилаца да би видели ово монументално здање из средине 13. века и разгледали фреске које су, као врхунска уметничка дела, сврстане у светску културну баштину.
Негде између 11 и 12 часова неко од присутних монаха (манастирско братство чини 25 калуђера и они су увиек на услузи својим гостима) запазио је да пред олтаром, тамо где би требало да се налазе целебне мошти светих врача Козме и Дамјана, нема кивота са моштима светитеља.
Одмах је било јасно да је у питању крађа. У збрци која је настала најбоље се снашао монах, отац Василије, који је, у магновењу, посумњао на групу младих бугарских посетилаца, појурио за њима аутомобилом према Новом Пазару и узгред обавестио тамошњу полицију о крађи.
Искусни полицајци одмах су посумњали да се ради о међународној групи која се бави крађом и препродајом уметничких драгоцености и црквених реликвија из средњовековних манастира. Осумњичени су убрзо похватани и стављени иза браве. Али, за манастир Сопоћане било је много важније то што су полицајци само два дана касније пронашли и кивот са моштима светитеља. Он се налазио сакривен у шибљу, на трећем километру пута Сопоћани-Нови Пазар.
А ко су, заправо, свети врачи, исцелитељи и чудотворци Козма и Дамјан? И откуда они у манастиру Зочиште?
За боље познаваоце духовног и световног живота у средњем веку намећу се и многа друга питања, на која, засад, нема уверљивих одговора. О страдању ових светих мученика, такозваних бесребреника (то јест бесплатних народних лекара – исцелитеља и чудотвораца), сазнајемо у књизи архимандрита Јустина Поповића „Житије светих”.
После телесног прослављења на земљи, свуда се прочуше као нешто достојно дивљења, јер се у њима показа Спаситељева сила. Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељаваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху своје руке, ови одмах потпуно оздравише. Но, ови добри исцелитељи ни од кога не узимаше награду за исцелење, због чега су и прозвани бесплани лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваше од исцељиваних: веру у Христа.
И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима кроз које су пролазили и болесне исцељивали, многе обраћаху ка Христу. Но, и поред благодети исцељивања, чинили су добра Људима и издашним поклонима. А када су исцељивали болне, говораху им овако: „Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Ако поверујете у њега несумњалачки одмах ћете оздравити”. И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаше Христу.
Боравиште ових светих лекара - каже архимандрит Јустин Поповић - беше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером.
Међутим, ђаво, не могући гледати тако светло живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да оду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин (282 - 283. године). Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села и стадоше се распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше ка светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и похиташе да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа са радошћу…
Дуга је прича о страдалништву Козме и Дамјана. Према „Житију светих”, они су свој живот окончали 284. године. Као ватрене присталице Христове вере, хуманисти и мисионари добре воље, са својим исцелитељским и чудотворним моћима да људе спасавају од тешких болести и великих невоља, они су походили градове и села широм Римског царства. И где год би дошли, па и овде на Балкану, на истоку Римског царства, ширили су Христову веру, помажући притом болеснима и немоћнима да се избаве из својих невоља. Свуда радо прихватани и слављени као велики добротвори и чудотворци, Козма и Дамјан били су изложени злоби и зависти тадашњих властодржаца и царских доушника, доживљавајући тако велике неприлике и пролазећи кроз различита искушења.
Мисионарска делатност Светих врача и њихова дуга путовања широм Римског царства могла би да буду и кључ за одговор на питање откуд тда су свој живот окончали на овим просторима и сахрањени на југу Метохије, у цркви манастира Зочиште, која је по њима и добила име Свети врачи.
Они који буду темељитије изучавали ово имаће свакако у виду две чињенице. Прва: да су ови простори у време Козме и Дамјана припадали Римљанима, а касније Византији. Друга, да су на удаљености од непуних 50 километара постојала два римска града: Улпијана код Грачанице и Муниципијум код Сочанице, на северу Косова.
Оба локалитета су темељно археолошки истражена (откопани су темељи, остаци некадашњих фортификација, кула и разних грађевина), тако да ту нема никаквих непознаница. Остаје, међутим, да се боље осветли вишевековно присуство моштију светих врача Козме и Дамјана у манастиру Зочиште.
Парохија Пољске Православне Цркве добила дио моштију св. Козме и Дамјана из манастира Зочиште
Једна од парохија Пољске Православне Цркве у граду Биалисток у сјеверно – источној Пољској добила је дио моштију светих бесребреника Козме и Дамјана из манастира Зочиште.
Идеја о даровању моштију појавила се када је 2007. године настојатељ манастира Зочиште, о. Петар, посјетио Пољску. Том приликом он је најмлађој парохији у Биалистоку поклонио икону светих Врача. Благословом епископа Рашко-призренског Г. Артемија свете мошти су дароване Пољској Цркви, а отац Михаил Циквин из парохије св. Јована у Биалистоку донио је мошти са Косова.
Манастир светих бесребреника Козме и Дамјана налази се у селу Зочиште, 5 км источно од Ораховца. Ктитор манастира није познат нити се тачно зна када је он саграђен, али се први пут помиње у повељи светог краља Стефана Дечанског 1327. године. Највеће духовно благо манастира су чудотворне мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Велики је број исцјељења у овој светињи молитвама светих Врача.
Након завршетка рата 1999. године припадници ОВК су до темеља сравнили ову древну светињу у којој су и многи Албанци налазили помоћ и утјеху Божију, а чудотворне мошти светих Врача пренијете су у манастир Сопоћани.
Монаси су се у Зочиште вратили 2004. године и успјели да обнове манастир. Један дио средстава обезбиједили су и православни вјерници из Пољске. На дан светих Врача 2007. године владика Артемије је са свештенством освештао обновљени манастир Зочиште.
Мошти светих врача Козме и Дамјана биле су у манастиру Зочиште више од шест векова, да би у лето 1999. године, пред најездом албанских сепаратиста, биле склоњене у манастир Сопоћани
Када човек оконча овоземаљски живот, за њега је то онда дефинитивно крај и свим невољама кроз које је пролазио. Тада он постаје део вечности и од свега што је обележавало његов живот остају само сећања и успомене. Понекад то прерасте и у легенде.
За косовске светитељ Козму и Дамјана, који су још за живота слављени као свемоћни лекари, исцелитељи и чудотворци, вечност је почела још пре хиљаду и седамсто година. Богу су се „представили” 284. године после Христа. Као истинске народне доброчинитеље, исцелитеље и чудотворце, али и страдалнике, хришћанска црква их је касније канонизовала у светитеље.
Прошло је, дакле, хиљаду и седамсто година како су свети врачи, исцелитељи и чудотворци Козма и Дамјан, завршили овоземаљски живот и постали део вечности. Међутим, уместо мира и покоја, они су и у својој вечности истински страдалници. Два недавна догађаја о томе речито говоре. Први се збио у лето 1999. године, када су острашћени шиптарски националисти насрнули на средњовекови српски манастир Зочиште код Ораховца у Метохији. Тада су до темеља разорили манастирску цркву Светих врача Козме и Дамјана, оскрнавивши и гробницу у којој су се више од шест векова налазиле мошти ових чувених и у народу веома цењених светитеља.
Због опасности да и сама гробница буде уништена, калуђери из Метохије пренели су кивот са моштима својих светитеља у рашки манастир Сопоћани, задужбину краља Уроша Првог, у коме су се све до скоро налазили.
Други, још драматичнији, догађај збио се 25. октобра 2003. године у самим Сопоћанима. Тада је из манастирске цркве Свете Тројице, сасвим неочекивано и необјашњиво, нестао кивот са моштима светих врача, исцелитеља и чудотвораца Козме и Дамјана. Оних истих врача које су само три године раније калуђери из Метохије морали да склоне из Зочишта. Шта се, заправо, догодило?
Манастир Сопоћани је сакрални објект највишег културно-историјског ранга, под заштитом је УНЕСКО, и у њему је увек много посетилаца. И домаћих и страних. Тако је било и те суботе, 25. октобра.
Већ у преподневним часовима у задужбину краља Уроша дошло је неколико група посетилаца да би видели ово монументално здање из средине 13. века и разгледали фреске које су, као врхунска уметничка дела, сврстане у светску културну баштину.
Негде између 11 и 12 часова неко од присутних монаха (манастирско братство чини 25 калуђера и они су увиек на услузи својим гостима) запазио је да пред олтаром, тамо где би требало да се налазе целебне мошти светих врача Козме и Дамјана, нема кивота са моштима светитеља.
Одмах је било јасно да је у питању крађа. У збрци која је настала најбоље се снашао монах, отац Василије, који је, у магновењу, посумњао на групу младих бугарских посетилаца, појурио за њима аутомобилом према Новом Пазару и узгред обавестио тамошњу полицију о крађи.
Искусни полицајци одмах су посумњали да се ради о међународној групи која се бави крађом и препродајом уметничких драгоцености и црквених реликвија из средњовековних манастира. Осумњичени су убрзо похватани и стављени иза браве. Али, за манастир Сопоћане било је много важније то што су полицајци само два дана касније пронашли и кивот са моштима светитеља. Он се налазио сакривен у шибљу, на трећем километру пута Сопоћани-Нови Пазар.
А ко су, заправо, свети врачи, исцелитељи и чудотворци Козма и Дамјан? И откуда они у манастиру Зочиште?
За боље познаваоце духовног и световног живота у средњем веку намећу се и многа друга питања, на која, засад, нема уверљивих одговора. О страдању ових светих мученика, такозваних бесребреника (то јест бесплатних народних лекара – исцелитеља и чудотвораца), сазнајемо у књизи архимандрита Јустина Поповића „Житије светих”.
После телесног прослављења на земљи, свуда се прочуше као нешто достојно дивљења, јер се у њима показа Спаситељева сила. Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељаваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху своје руке, ови одмах потпуно оздравише. Но, ови добри исцелитељи ни од кога не узимаше награду за исцелење, због чега су и прозвани бесплани лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваше од исцељиваних: веру у Христа.
И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима кроз које су пролазили и болесне исцељивали, многе обраћаху ка Христу. Но, и поред благодети исцељивања, чинили су добра Људима и издашним поклонима. А када су исцељивали болне, говораху им овако: „Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Ако поверујете у њега несумњалачки одмах ћете оздравити”. И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаше Христу.
Боравиште ових светих лекара - каже архимандрит Јустин Поповић - беше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером.
Међутим, ђаво, не могући гледати тако светло живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да оду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин (282 - 283. године). Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села и стадоше се распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше ка светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и похиташе да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа са радошћу…
Дуга је прича о страдалништву Козме и Дамјана. Према „Житију светих”, они су свој живот окончали 284. године. Као ватрене присталице Христове вере, хуманисти и мисионари добре воље, са својим исцелитељским и чудотворним моћима да људе спасавају од тешких болести и великих невоља, они су походили градове и села широм Римског царства. И где год би дошли, па и овде на Балкану, на истоку Римског царства, ширили су Христову веру, помажући притом болеснима и немоћнима да се избаве из својих невоља. Свуда радо прихватани и слављени као велики добротвори и чудотворци, Козма и Дамјан били су изложени злоби и зависти тадашњих властодржаца и царских доушника, доживљавајући тако велике неприлике и пролазећи кроз различита искушења.
Мисионарска делатност Светих врача и њихова дуга путовања широм Римског царства могла би да буду и кључ за одговор на питање откуд тда су свој живот окончали на овим просторима и сахрањени на југу Метохије, у цркви манастира Зочиште, која је по њима и добила име Свети врачи.
Они који буду темељитије изучавали ово имаће свакако у виду две чињенице. Прва: да су ови простори у време Козме и Дамјана припадали Римљанима, а касније Византији. Друга, да су на удаљености од непуних 50 километара постојала два римска града: Улпијана код Грачанице и Муниципијум код Сочанице, на северу Косова.
Оба локалитета су темељно археолошки истражена (откопани су темељи, остаци некадашњих фортификација, кула и разних грађевина), тако да ту нема никаквих непознаница. Остаје, међутим, да се боље осветли вишевековно присуство моштију светих врача Козме и Дамјана у манастиру Зочиште.
Парохија Пољске Православне Цркве добила дио моштију св. Козме и Дамјана из манастира Зочиште
Једна од парохија Пољске Православне Цркве у граду Биалисток у сјеверно – источној Пољској добила је дио моштију светих бесребреника Козме и Дамјана из манастира Зочиште.
Идеја о даровању моштију појавила се када је 2007. године настојатељ манастира Зочиште, о. Петар, посјетио Пољску. Том приликом он је најмлађој парохији у Биалистоку поклонио икону светих Врача. Благословом епископа Рашко-призренског Г. Артемија свете мошти су дароване Пољској Цркви, а отац Михаил Циквин из парохије св. Јована у Биалистоку донио је мошти са Косова.
Манастир светих бесребреника Козме и Дамјана налази се у селу Зочиште, 5 км источно од Ораховца. Ктитор манастира није познат нити се тачно зна када је он саграђен, али се први пут помиње у повељи светог краља Стефана Дечанског 1327. године. Највеће духовно благо манастира су чудотворне мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Велики је број исцјељења у овој светињи молитвама светих Врача.
Након завршетка рата 1999. године припадници ОВК су до темеља сравнили ову древну светињу у којој су и многи Албанци налазили помоћ и утјеху Божију, а чудотворне мошти светих Врача пренијете су у манастир Сопоћани.
Монаси су се у Зочиште вратили 2004. године и успјели да обнове манастир. Један дио средстава обезбиједили су и православни вјерници из Пољске. На дан светих Врача 2007. године владика Артемије је са свештенством освештао обновљени манастир Зочиште.
