Разочараних, а после ових – очараних.
Разочарани су они који су пре тога били очарани. Очарани су они који ће тек бити разочарани.
Је ли тако и међу вама, мали мрави? Изгледа да није. Тако мени изгледа, јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи, пак, свака ноћ испуњена је таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог света.
Разочарани су милостиви јер нису били помиловани.
Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарањ од греха само једна варка.
Разочарани су они који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и стегли страсти, очи су им се отвориле и они су видели да су стегли само празне руке.
Разочарани су они који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у страдању има сласти.
Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као што је добро шибање мишића, да би очврсли.
Многа ситна разочарења припремају само човека за једно велико. Претрпљено једно велико разочарење чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
Разочарења су шибања. Ја волим оне који су под тим шибањем очврсли, а не волим оне који су под тим шибањем омлитавили.
Чвртине треба за овај живот, то обично заборављају људи који се највише жале на разочарања у овом животу.
• У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једног дана гомили разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никада ни обећавао реке меда и млека; он вас, дакле у томе није ни могао обманути. Ви сте обмањивали сами себе, јер сте ви обећавали себи нешто на рачун живота, не знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са њим.
Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе, и никада не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је смртни грех што не можете у себе да се разочарате, што н е с м е т е у себе да се разочарате.
Разочарање себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге и претварати се да вас боли? Докле ћете затискивати уши да не чујете оне, који другом страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарење у вама? Ослушните, ослушните колико гласова говори о разочарењу у вама! Но ја сам још више: ја сам разочаран у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве војнике. Саморазочарење је регрутација за живот. При тој регрутацији један део кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део, пак, и не дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо, велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
Разочарајте се у свему и тад ће те бити очарани свим, чак и својим разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство, још пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
Благо онима којии су се много разочаравали, но који притом нису губили способност очаравати се.
Благо онима који преживљавају, но не даду се преживети.
Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но би био сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном. Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
Разочарања су наковањ на кокојима судба кује људе. Сувише слаби падају у опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но довољно и остане у њима да могу надвладати самоубиство. Тада су пунолетни. Тада су спремни за живот.
Знате ли каквих људи има највише, мали мрави? Оних који јецају у разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли у чему је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну хармонију, - у томе што је он шири и од трагедије и од комедије.
_______________________________________________________________________________________
БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ (Владика Николај Велимировић)
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
• Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
• Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
• Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
• Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
• Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене-
Да би моје бекство к Теби било бесповратно;
Да би се нада у људе искидала сва као паучина;
Да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
Да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
Да би све своје благо сабрао на небу;
Ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.
Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато, благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам. И не кунем.
