Gospod, obavivši sa Svojim Učenicima Tajnu Večeru i davši im Svoje pouke, pošao s njima na Maslinovu Goru (Mt. 26, 30, Mk. 14, 26, Lk. 22, 39). Putem je On nastavio da kazuje Svoje poslednje pouke, nakon kojih Se obratio Nebeskom Ocu s molitvom za Svoje učenike i za one koji poveruju reči njihovoj (Jn. 17).
Prešavši Kedronski potok, Gospod je sa učenicima ušao u Getsimanski vrt, gde Se i pre s njima sastajao (Mt. 26, 36, Mk. 14, 32, Jn. 18, 1-2). Ovde je On ostavio Svoje učenike, osim Petra, Jakova i Jovana, rekavši im da sednu, dok On ode da Se pomoli. A Sam je sa Petrom, Jakovom i Jovanom otišao malo dalje. Hteo je da Se što više usami, znajući sve što se mora zbiti, On je počeo da Se žalosti, užasava i tuguje (Mt. 26, 37, Mk. 24, 27) i rekao je onima koji su bili s Njim: "Žalosna je duša Moja do smrti, ostanite ovdje i bdite sa Mnom". I otišavši malo dalje, pao je licem Svojim na zemlju i molio Se.
Dvaput je Gospod prekidao Svoju molitvu - dolazio je Petru i sinovima Zavedejevim. Avaj! Oni su bili tu, ali nisu bdili san ih je savladao. Zalud ih Božanstveni Učitelj ubeđivao da bdiju i mole se, da ne padnu u napast. "Duh je srčan, ali je telo slabo" (Mt. 26, 41; Mk. 14, 38). Učenici bi opet zaspali, čim bi Spasitelj odlazio od njih da bi nastavio Svoju molitvu, koja se okončala tek onda kad se približio čas predavanja Sina Čovečijeg u ruke grešnika. Molitvena napregnutost Isusova dostigla je najviši stepen oblio Ga je krvavi znoj koji je kapao na zemlju (Lk. 22, 44).
Za šta se tako plameno molio Isus? Za šta je molio Oca, tri puta padajući licem Svojim na zemlju - "Ava Oče Moj, sve je moguće Tebi, prenesi čašu ovu mimo Mene, ali opet ne kako Ja hoću nego kako Ti, ne Moja volja da bude, nego Tvoja. - Oče Moj, a ako ne može da me mimoiđe ova čaša da je ne pijem, neka bude volja Tvoja".
Gospod Isus Hristos bio je Bogočovek. Božanska i ljudska priroda, ne slivši se i ne izmenivši se, "nerazdeljivo i nerazlučno" (dogmat Halkidonskog sabora) sjedinili su se u Njemu u jednoj Ličnosti. U skladu s dve prirode, Gospod je imao i dve volje. Kao Bog, Gospod Isus Hristos je bio jednosuštan Bogu Ocu i imao je sa Njim i sa Svetim Duhom jednu volju. Ali kao savršeni čovek, koji se sastoji od duše i tela, Gospod je imao i ljudska osećanja i volju. Ljudska volja Njegova u potpunosti se potčinjavala Božanskoj. Gospod je potčinio svoju čovečansku volju Božanskoj - hteo je jedino da ispuni volju svog Nebeskog Oca (Jn. 5, 30), duhovna Mu je hrana bila - da tvori volju Onoga koji Ga je poslao i da izvrši delo Njegovo (Jn. 4, 34). A trebalo je obaviti delo ni sa čim neuporedivo, pred kojim će zadrhtati čak i bezosećajna, duše lišena, priroda. Trebalo je čoveka iskupiti od greha i smrti, vaspostaviti jedinstvo čoveka sa Bogom. Trebalo je da bezgrešni Spasitelj uzme sav ljudski greh, da bi On, ne imajući ličnih grehova, osetio težinu greha celog čovečanstva i tako uzjadikovao zbog njega kako može samo savršena svetost, koja jasno oseća čak i najmanje odstupanje od zapovesti i volje Božije. Trebalo je da Onaj, u Kome je ipostasno bilo sjedinjeno Božanstvo i čovečanstvo, Svojim svetim, bezgrešnim čovečanstvom okusi sav užas udaljavanja čoveka od njegovog Tvorca, raskida grehovnog roda ljudskog sa izvorom svetosti i svetlosti - Bogom'. U tom momentu morala se lično projaviti dubina pada čovečanstva, jer će čovek, koji nije hteo da se u raju pokorava Bogu i koji je poslušao onoga koji je Boga klevetao - đavola, sada ustati sa Svoga Božanstvenog Spasitelja, oklevetaće Ga, i proglasivši Ga nedostojnim da živi na zemlji, obesiće Ga na drvo između zemlje i neba, čime će Ga podvesti pod prokletstvo. Bogom darovanog zakona (Zak. pon 21, 22-23). Trebalo je da bezgrešni Pravednik, odbačen od grešnog sveta, za koji je i od koga je stradao, oprosti čovečanstvu taj zločin i obrati se Nebeskom Ocu s molitvom da i božanstvena Pravda oprosti čovečanstvu koje je zaslepeo đavo to odbacivanje sopstvenog Tvorca i Spasitelja. Takva sveta molitva nije mogla ne biti uslišena, takva sila ljubavi morala je sjediniti izvor ljubavi, Boga, s onima koji makar sada osete tu ljubav i, shvativši koliko su se do sad ljudski putevi udaljili od puteva Božijih, snažno i odlučno reše da se, kroz Spasitelja koji je na Sebe primio ljudsku prirodu, vrate Bogu Ocu.
I došao je, evo, čas, kad sve to treba da se zbude. Kroz nekoliko sati na krst propeti Sin Čovečiji sve će privući Sebi svojim samopožrtvovanjem. Pod pritiskom Njegove ljubavi neće moći da odole ogrehovljena srca ljudska. Ljubav Bogočovekova razbiće kamen ljudskih srdaca. Oni će osetiti svoju nečistotu i tamu, svoju ništavnost, i samo uporni bogomrsci neće poželeti da se prosvetle svetlošću Božjeg veličanstva i milosrđa. Svi pak koji se ne odvrate od Onog koji ih priziva, ozareni svetlošću ljubavi Bogočovekove, osetiće svoju udaljenost od Tvorca koji ih voli i poželeće da se sjedine s Njim. I desiće se, nevidivo, najveća tajna - čovečanstvo će se obratiti svom Stvoritelju, a milosrdni Gospod će s radošću primiti one koji će se od klevetnika đavola vraćati svom Prvoliku. Razrušila se pregrada neprijateljstva. "Milost i istina sretoše se, pravda i mir celivaše se", - pravda se javila s nebesa, jer je od zemlje na krstu zablistala vaploćena Istina - Nastupio je čas kad je sve to moralo da se ispuni.
Svet još nije ni slutio veličanstvenost nastupajućeg dana. Pred pogledom Bogočovekovim otkriveno je bilo sve što treba da se zbude. On je Sebe dobrovoljno žrtvovao radi spasenja ljudskog roda. I sada je došao da se poslednji put u samoći pomoli Svom Nebeskom Ocu. Ovde će On prineti tu žrtvu, koja će spasiti rod ljudski, - dobrovoljno će dati Sebe na stradanja, predaće Sebe pod vlast tame.
Pa ipak, ta žrtva neće biti spasonosna ako On bude osećao samo Svoja lična stradanja - On mora biti ranjen onim grehovnim ranama od kojih strada čovečanstvo. Svi gresi, počev od Adamovog prestupa do onih koji će se zbivati onda kad zagrmi poslednja truba - svi veliki i mali gresi ljudski javili su se pred njegovim duhovnim pogledom. Kao Bogu, Njemu su oni svagda bili poznati, - "sve je pred njim otkriveno", - ali sada svu težinu i mrskost njihovu oseća i Njegova ljudska priroda. On strada onako kako sami grešnici ne stradaju, pošto oni svojim ogrubelim srcem ni ne osećaju koliko greh pogani čoveka i udaljava ga od njegovog Tvorca. Stradanje Njegovo još je jače s obzirom da On vidi tu ogrubelnost i osurovelost srdaca, da su ljudi "oslepeli srca svoja, da ne vide, i ne žele da čuju ušima svojim i da se obrate, da bi ih On iscelio". On vidi da se sav svet odvraća od Boga Koji mu je došao u ljudskom obličju. Ide čas i već je nastao (Jn. 16, 31) kada će se razbežati čak i oni koji su Ga do malopre uveravali u svoju spremnost da za Njega polože svoje živote. Sam će na krstu visiti Bogočovek, zasut kišom poruga naroda koji će doći da gleda takav prizor. Samo nekoliko duša Mu je ostalo verno, ali i one svojom nemom tugom i bespomoćnošću uvećava]u stradanja ljubveobilnog srca Djevinog Sina. Niotkuda pomoći...
Istina, ni u tim trenucima On nije sam, jer Otac je sa Njim svagda (Jn. 8, 29, 10, 30). Ali, da bi osetio svu težinu posledica greha, Sin Božiji će dobrovoljno dopustiti svojoj čovečanskoj prirodi da oseti i užas razdvojenosti od Boga. Taj stravični tren biće nepodnosiv za sveto, bezgrešno biće. Silni krik oteće se iz usta Njegovih: "Bože Moj, Bože Moj, zašto Si me ostavio? " I predviđajući taj tren sveta duša se puni užasnućem i uzbuđenošću.
Još pre, kad su Isusu došli Jelini da bi Ga videli, On je Svojoj Čovečanskoj prirodi dopustio da oseti približavanje tog strahotnog časa. Kad su mu došle "ovce iz drugog tora", Bogočovek je video da je već blizu čas kad će Mu, na krst podignutom, prići. Zadrhtala je čovečanska priroda, smutila se duša Njegova. Ali Isus je znao da je bez stradanja nemoguće spasenje ljudi, da će bez stradanja Njegova zemaljska delatnost ostaviti isto tako malo traga kao i zrno koje je dugo ležalo na površini tla, sve dok ga sunce nije osušilo. Zato se On tada odmah obratio Ocu, da Otac ne dozvoli da ljudske slabosti ne ovladaju svim mislima i željama Njegove čovečanske prirode: "Sada je žalosna duša Moja, i šta da kažem: Oče, spasi Me od časa ovoga. Ali zbog ovog časa sam i došao". I, obodrivši Se sećanjem na to zbog čega je On došao na zemlju, Hristos Se moli da se ispuni volja Božja - spasenje ljudskog roda: "Oče, proslavi ime Tvoje" -proslavi ga na zemlji, među ljudima, pokaži Sebe ne samo kao Tvorca, nego i kao Spasitelja (Sv. Vasilije Veliki, "Protiv Evnomija", knj. 4). "I proslavio sam, i opet ću proslaviti" - čuo se glas s neba, javivši da nastupa vreme ispunjenja od veka skrivene Božje Tajne (Kol. 1 , 26; Ef. 1, 9; 3, 9).
I evo, sada, to je već nastupilo. Ako je i pre drhtala i uzbuđivala se ljudska priroda Hristova pri misli o onom šta dolazi, šta ona sad oseća, kad Se On u očekivanju Svojih neprijatelja i izdajnika poslednji put nasamo moli Bogu? Gospod je znao da će svaka Njegova molitva biti uslišena (Jn. 11, 42), znao je da će, ako zamoli oca da Ga izbavi od mučenja i smrti - On poslati više od dvanaest legiona angela (Mt. 26, 53), da Ga odbrane. Ali, zar je On za to došao? Zar za to da bi se u poslednjem času odrekao od ispunjenja onoga što je Sam On predjavio u Svetom Pismu?
Pa ipak, duh je bodar, ali je telo slabo. Duhom gori (Rm. 12, 11) i sada Isus, želeći samo jedno - da ispuni volju Božju. Ali po samoj prirodi svojoj čovečansko jestestvo se gnuša stradanja i smrti ("Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga III, glave 18, 20, 23, 24; Blaženi Teofilakt; Jovanova "Lestvica", Beseda šesta, "0 pamćenju smrti"). Dobrovoljno je Sin Božji primio tu nemoćnu prirodu. On sam Sebe predaje na smrt radi spasenja sveta. I On pobeđuje, mada oseća strah smrtni kako se približava i gnušanje prema stradanjima ("Lestvica", tamo; Blaženi Avgustin; "Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). Sada će ta stradanja biti naročito užasna, ne toliko sama po sebi, koliko zbog toga što je do dna potresena duša Bogočovekova.
Za Njega je neizrecivo teško da na Sebe primi ljudski greh. Taj greh davi Isusa, čini prestojeća stradanja nepodnosivim.
Hristos zna da će, kad stradanja budu na vrhuncu, On biti sasvim sam. Ne samo da među ljudima niko ne može da ih olakša "čekah nekog da se sažali i ne nađoh ga, i pogledah i ne bi pomoćnika, i pomislih - i niko me ne zastupi" (Ps. 68, 21; Is. 63, 5) - nego će Mu čak, da bi potpuno oseti težinu grehova, biti dopušteno da oseti i težinu razdvojenosti od Nebeskog Oca. I u tom trenutku njegova ljudska volja može da poželi da izbegne stradanja Da ne bude! Neka se nijednog trena Njegova ljudska volja ne razmimoiđe sa Božanskom. Za to i moli Bogočovek Svog Nebeskog Oca Ako je moguće da čovečanstvo vaspostavi svoje jedinstvo sa Bogom bez novog strahotnog prestupa protiv Sina Božjeg (Sv Vasilije Veliki, "Protiv Evnomija", knj. 4) bolje bi bilo da ne bude tog časa. Ali, ako samo tako čovečanstvo može biti ponovo privučeno svom Tvorcu, neka se i u tom slučaju ispuni blagovoljenije volje Božje. Neka bude volja Njegova, i neka čovečanska priroda Isusova čak i u najužasnijim trenucima ne poželi ništa, osim jednog - ispunjenja volje Božje, savršavanja Božjeg domostrojiteljstva. Upravo o tome Se i molio Hristos u Getsimanskom vrtu, "sa silnim vapajem i sa suzama u dane tela Svoga prinosio molitve i moljenja Onome koji Ga može spasiti od smrti", po reči Svetog Pavla.
On je prineo molitve i moljenja Onome Koji Ga može spasiti od smrti, ali se nije molio za izbavljenje od smrti. Kao da je ovako govorio Gospod Isus Hristos Svom Božanstvenom Ocu: "Ava, Oče Moj, Oče Onoga Koga Si poslao da u jedno sabere narod Izrailjski i rasejanu decu Božiju - narode neznabožačke, da bi iz dvoje sazdao jednog novog čoveka, i posredstvom Krsta ih pomirio sa tobom. Sve je moguće Tebi, moguće je sve što odgovara Tvojim bezgraničnim savršenstvima. Ti znaš da je ljudskoj prirodi svojstveno da se gnuša stradanja, da čovek hoće svagda da "vidi dane dobre" Ali onaj koji Tebe ljubi svim srcem, svom dušom svojom i svim razumom svojim, želi samo ono što je ugodno Tvojoj volji, dobroj i savršenoj. Ja, Koji sam na zemlju došao radi ispunjenja Tvoje premudre volje i radi toga uzeo udeo u telu i krvi, primivši ljudsku prirodu sa svim njenim nemoćima, osim grehovnih, takođe bih želeo da izbegnem stradanja, ali samo pod jednim uslovom - da to bude po Tvojoj svetoj volji. Ako je moguće da delo domostroja bude obavljeno bez novog strašnog zločina od strane ljudi, ako je moguće da ne osećam ta duševna stradanja kojima će se kroz nekoliko časova pridružiti užasna stradanja ljudskog tela, ako je to moguće - izbavi Me onda od ispitanja i iskušenja koja su već nastupila i koja tek predstoje. Izbavi Me od neophodnosti da osetim posledice Adamovog prestupa. Ali, ovu molbu Mi nameće nemoć Moje ljudske prirode, a neka bude tako kako je ugodno tebi, neka se ispuni volja ne nemoćne ljudske prirode, nego Naš zajednički, predvečni svet Oče Moj! Ako je po premudrom domostroju nužno da Ja tu žrtvu prinesem, Ja Se toga ne odričem. Ali molim samo za jedno: da bude volja Tvoja. Da bude volja Tvoja svagda i u svemu. Kako je na nebu Moja, Tvog Jedinorodnog Sina, i Tvoja volja jedno, neka Moja čovečanska volja ovde, na zemlji, ni Jednog trena ne poželi nešto protivno našoj zajedničkoj volji. Neka se ispuni ono što smo rešili pre stvaranja sveta, neka se zbude spasenje ljudskoga roda. Neka se iskupe od đavolskog ropstva sinovi čovečiji, neka se iskupe najskupljom cenom - stradanjem i samopožrtvovanjem Bogočoveka. I neka sva težina ljudskih grehova, koju ja primam na Sebe, ni sa tim vezane duševne i telesne muke ne uzmognu da pokolebaju moju ljudsku volju koja želi to - da se ispuni Tvoja sveta volja. Da sa radošću ispunim Tvoju volju, da bude volja tvoja".
"O čaši dobrovoljnih spasonosnih stradanja Gospod se pomolio, kao o nedobrovoljnoj" (nedeljna služba 5 glasa, 8 pesma kanona), pokazavši time dva htenja dvaju priroda, i moleći Boga Oca da ljudska volja Njegova ne bude pokolebana pokoravajući se volji Božijoj ("Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). S nebesa Mu se javio angeo i krepio (Lk. 22, 43). Njegovu ljudsku prirodu, a savršitelj podviga, samopožrtvovani Isus, molio Se još prilježnije, oblivajući Se krvavim znojem. I zbog Svoje pobožnosti, zbog Svoje svagdašnje pokornosti volji Očevoj uslišen je bio Sin Čovečiji.
Ukrepljen i obodren ustao je Isus sa molitve ('Tačno izloženje pravoslavne vere", knjiga 3, 24). On je znao da se Njegova čovečanska priroda neće pokolebati, da će Se uskoro sa Njega skinuti breme ljudskih grehova, i da će svojim poslušanjem Bogu Ocu On Njemu privesti zabludelu prirodu ljudsku. On je došao učenicima i rekao: "Još spavate i počivate. Evo se približio čas, i Sin Čovječiji predaje Se u ruke grješnika. Ustanite, hajdemo! Evo se približio izdajnik Moj. Molite se, da ne padnete u iskušenje. "
Izlazeći u susret onima koji su Mu došli, Gospod je Sebe dobrovoljno predao u ruke njihove. A kad je Petar, želeći da zaštiti svog Učitelja, udario nožem slugu prvosvešteničkog i odsekao mu uho, Gospod je iscelio slugu, a Petra opomenuo da On Samoga Sebe predaje: "Vrati nož svoj na mjesto njegovo, jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti. Ili misliš da ne mogu umoliti Oca Svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona angela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma da ovako treba da bude? " I dobrovoljno ispivši do dna svu čašu duševnih i telesnih stradanja, Hristos je proslavio Boga na zemlji - ispunio delo po veličini ne manje od stvaranja sveta. On je vaspostavio palu ljudsku prirodu, primirio Božanstvo i čovečanstvo, i učinio ljude zajedničarima Božanske prirode (2. Petr. 1, 4).
Učinivši delo "koje Mu je Otac dao da ispuni", Hristos Se i po čovečanstvu Svome proslavio onom slavom koju je, kao Bog, imao "pre postanja sveta" (Jn. 17, 5) i seo čovečanstvom Svojim s desne strane Boga oca, čekajući da neprijatelji Njegovi budu položeni pod noge Njegove (Jevr. 10, 13).
Postavši za sve one koji su Mu poslušni Uzročnik večnog spasenja (Jevr. 5. 9), Hristos i po uzlasku na nebesa prebiva "u dve prirode nesliveno poznavan" (Bogorodičin dogm, šesti glas), "dve volje u dvema prirodama imajući vo vjeki" (Vaskršnji kanon, glas pet, tropar osme pesme), no proslavljeno telo sad ne može da strada i nema potrebu ni u čemu, a u skladu s tim njegova ljudska volja ni u čemu se ne može razilaziti sa božanskom. S tim telom Hristos će doći u poslednji dan da "sudi živima i mrtvima", kada će kao Car, ne samo po Božanstvu, no i po čovečanstvu Svome, sa svim Svojim večnim Carstvom pokoriti Bogu Ocu, da "bude Bog sve u svemu" (1. Kor. 15, 28).
