Ljudi koji sebe nazivaju hriščanima nisu uvek svesni toga da je glavni cilj hrišćanskog života – spasenje duše, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ulazak u Carstvo Nebesko, a ne nešto drugo
Daleko od toga da je sve u našem duhovnom životu dobilo svoje istinsko mesto i značenje. Glavno i drugostepeno se često tesno prepliću, pri čemu se drugostepenom pridaje više važnosti umanjujući najvažnije zadatke hrišćanskog života. Jedan od takvih problema je postao i «egzorcizam», koji je postao veoma rasprostranjen poslednjih godina. Kakvo mesto on zauzima u našem crkvenom životu? Objavljeni članak je postao povod za mnoge ozbiljne diskusije, u kojima su učestvovali sveštenici i monasi iz poznatih ruskih manastira.
U poslednje dve decenije život našeg društva se suštinski promenio. Državna ideologija, čiji je neodvojivi deo bio ateizam, postala je prošlost, i sa porastom inetersovanja za duhovna pitanja mnogi ljudi su obratili svoje poglede ka Crkvi, i počeli su u njenom krilu da traže rešenja svojih duhovnih problema. Potpuno je jasno da na čoveka koji je tek došao u Crkvu, ostavlja snažan utisak otkrivena realnost postojanja duhovnog sveta, u kome po rečima Dostojevskog se #bori djavo s Bogom, a poprište je – ljudsko srce». Ali nažalost čovek koji nema duhovno iskustvo ne može uvek da odvoji glavno od sporednog u duhovnom životu, niti da raspozna duhovni sadržaj iza spoljašnje forme. Godine bezbožnosti su učinile svoje, i ljudi često imaju veoma površne i izopačene predstave o religiji, veri i Crkvi. Ljudi koji sebe nazivaju hriščanima nisu uvek svesni toga da je glavni cilj hrišćanskog života – spasenje duše, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ulazak u Carstvo Nebesko, a ne nešto drugo.
U poslednje vreme je široko rasprostranjena praksa «egzorcizma (izgonjenja zlih duhova) posednutih», koja privlači mnoge. Predstave o njoj su i ranije bile veoma izopačene i mitologizovane, ali i danas umnogome ostaju takve. Šta je to egzorcizam i kako se odnositi prema njemu?
Egzorcizam je ukratko molitvena pomoć koju Crkva predlaže onima koji su posednuti nečistim duhovima. Upravo Crkva poseduje taj blagodatni dar, koji joj je predao Sam Gospod Isus Hristos, Koji je «pozvavši Svojiuh dvanaest učenika, ...dade im vlast nad nečistim duhovima, da ih izgone» (Mt. 10, 1). Ali Gospod takodje upozorava «Medjutim ne radujte se tome što vam se duhovi povinuju, već što su vaša imena napisana na nebesima» (Lk. 10, 20).
Egzorcizam je ukratko molitvena pomoć koju Crkva predlaže onima koji su posednuti nečistim duhovima. Upravo Crkva poseduje taj blagodatni dar, koji joj je predao Sam Gospod Isus Hristos, Koji je «pozvavši Svojiuh dvanaest učenika, ...dade im vlast nad nečistim duhovima, da ih izgone» (Mt. 10, 1). Ali Gospod takodje upozorava «Medjutim ne radujte se tome što vam se duhovi povinuju, već što su vaša imena napisana na nebesima» (Lk. 10, 20).
Čovečanstvo se susretalo sa realnošću postojanja zlih duhova još od samog početka svog postojanja. U Svetom Pismu kako Starog tako i Novog Zaveta vidimo da postoje mnoga spominjanja zlih duhova «duhove zlobe podnebesja» (Ef. 6, 12), k
Učenje Crkve kaže da zli duhovi mogu samo da podstaknu čoveka na zlo, ali nemaju vlast da ga nasilno primore da počini greh. Medjutim ponekad se dešava da nečisti duh dobije neku vlast nad čovekom, paralizuje njegovu volju, primorava ga da čini bezumne postupke, da uzvikuje hulne ili neartikulisane reči, muči ga fizički, često lišava čoveka mogućnosti da pristupi Svetim Tajnama i uopšte bilo kojoj svetinji. U tom slučaju postoji osnova za diskusiju o posednutosti čoveka nečistim duhom.
Isterivanje demona je opisano još u Starom Zavetu, naprimer u knjizi Tovit. Jevandjelje svedoči da je Sam Gospod Isus Hristos izgonio zle duhove iz posednutih i predskazao da će Njegovi verni učenici i sledbenici «Imenom Mojim izgoniti zle duhove» (Mk. 16, 17). Apostolska propoved je takodje bila praćena izgnanjem nečistih duhova «duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogijeh u kojima bijahu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše» (Dela 8, 7).
Pomoć posednutim nečistim duhovima, zaklinjanje zlih duhova Hristovim Imenom praktikovano je i u prvim vekovima hrišćanstva. Drevna spostolska Crkva je bila bogata duhovnim darovima, koji su tako oskudni u naše vreme. I nije stvar u tome da je blagodat odstupila od Crkve, već u tome da su hrišćani postali duhovno raslabljeni i mnogo manje sposobni da primaju Božije blagodatne darove. U drevnoj Crkvi je postojala posebna služba «egzorcista», «zaklinjača», koje su čak rukopolagali u sveštenstvo. Pored ostalog, njihove obaveze su bile da pomažu svešteniku u vreme Tajne Krštenja – da čitaju posebne «zaklinjuće» molitve i naravno da pomažu posednutim nečistim duhovima. Naposletku je taj čin bio izbačen zbog izmena u liturgijskom životu Crkve. U savremenoj praksi «zapretne» molitve u činu oglašenja čoveka, koji se sprema da primi krštenje, čita sveštenik. Tako da je u odredjenom smislu i sam sveštenik tada «egzorcista». Sveti Ignjatije (Brjančaninov) ovako odgovara u jednom od svojih pisama o napadima zlih duhova: «nisu potrebne nikakve zaklinjuće molitve: one su pročitane nad svakim od nas pri svetom Krštenju».
Poznate su drevne zaklinjuće molitve koje su napisali Vasilije Veliki, Jovan Zlatoust, Grigorije Bogoslov i drugi svetitelji. Poznat je takodje moleban za posednute zlim duhovima, koji se nalazi u Velikom Trebniku mitropolita Petra Mogile. Uostalom, on nije toliko rasprostranjen delimično zbog toga što nikada nije razmatran kao jedini mogući u sličnim slučajevima.
Gospod nam je otkrio u Jevandjelju da se «ovaj rod (zli duhovi) izgoni samo molitvom i postom» (Mt. 17, 21). A prepodobni Jovan Prorok kaže: «Neka on (posednut) i sam posti i moli se koliko može, tada će biti uslišani i oni koji se mole za njega, jer mnogo može molitva pravednika» (Jak. 5, 16).
Od svetitelja koji su nam vremenski bliski, i po čijim molitvama su se posednuti isceljivali mogu se navesti prep. Serafim Sarovski, Jovan Kronštatski i mnogi drugi. Ali koliko nam je poznato oni nisu praktikovali nikakv poseban čin izgonjenja zlih duhova samo su se usrdno molili za posednute, i Gospod im je po njihovim molitvama darovao isceljenje. Hrišćani svih vremena su u duševnim i telesnim bolestima pribegavali molitvi za pomoć Božijim svetiteljima, Majci Božijoj, Spasitelju i po Božijem Promislu dobijali ono što mole. Zna se za mnogo slučajeva isceljenja od svetih moštiju, od čudotvornih ikona Majke Božije ...
Gospod nam je otkrio u Jevandjelju da se «ovaj rod (zli duhovi) izgoni samo molitvom i postom» (Mt. 17, 21). A prepodobni Jovan Prorok kaže: «Neka on (posednut) i sam posti i moli se koliko može, tada će biti uslišani i oni koji se mole za njega, jer mnogo može molitva pravednika» (Jak. 5, 16).
Od svetitelja koji su nam vremenski bliski, i po čijim molitvama su se posednuti isceljivali mogu se navesti prep. Serafim Sarovski, Jovan Kronštatski i mnogi drugi. Ali koliko nam je poznato oni nisu praktikovali nikakv poseban čin izgonjenja zlih duhova samo su se usrdno molili za posednute, i Gospod im je po njihovim molitvama darovao isceljenje. Hrišćani svih vremena su u duševnim i telesnim bolestima pribegavali molitvi za pomoć Božijim svetiteljima, Majci Božijoj, Spasitelju i po Božijem Promislu dobijali ono što mole. Zna se za mnogo slučajeva isceljenja od svetih moštiju, od čudotvornih ikona Majke Božije ...
Za posednute može da se moli svaki sveštenik, ali «egzorcizam» može da služi samo sa blagoslovom od svog sveštenika. I za to postoje ozbiljne osnove.
«Isusa znam, i Pavle mi je poznat, a ko ste vi?»
Crkveno Predanje svedoči o tome da je naredjivanje sa vlašću zlim duhovima – poseban dar Božije blagodati koji se daje samo svetim ljudima, koji su pobedili u duhovnoj borbi sa satanom. A i oni nikada samostalno nisu izlazili na takvo služenje, jer su smatrali po svom smirenju da je izgonjenje zlih duhova izvan njihovih mogućnosti. Šta u tom slučaju reći o našem vremenu?
Sveštenik koji je odlučio da čita molitve za posednute kao da «priziva oganj na sebe». Zli duh će mu se svakojako svetiti. Ako se takvom deli pristupa bez dužnog rasudjivanja, ono može da postane duhovna katastrofa kako za sveštenika tako i za one kojima pokušava da pomogne. Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin kaže: «Onaj ko je ubedjen da poseduje dar isceljenja, nadmen je gordošću srca, i teško je pao. Zbog toga se dešava da demoni sa kricima nazivaju ljude koji nemaju nikakva svojstva svestosti i nikakvih duhovnih plodova, i tobože prikazuju da ih njihova svetost žeže i prinudjeni su da beže od posednutih ...
Očigledno da se egzorcizmu se ne sme pribegavati bez opravdanih osnova delimično i zbog toga što se sveštenik koji se obmanjuje u odnosu na svoju duhovnu meru nalazi u velikoj opasnosti. U prelesti su i ljudi koji veruju takvom «čudotvorcu». U takvom slučaju se crkveno sveštenodejstvo pretvara u teatralnu predstavu gde je glavni režiser sam djavo.
Posednutost često pogrešno smatraju histeričnošću, egzaltacijom ili duševnom bolešću. I zato pitanje neophodnosti egzorcizma u svakom konkretnom slučaju treba da rešava iskusni duhovnik zajedno sa pravoslavnim lekarima-psihijatrima. Ali to se u praksi nažalost retko dešava. I tako psihički bolesnik ili egzlatiran čovek godinama ide na egzorcizme bez ikakve koristi za sebe, a ponekad zadobije i veliku štetu. Istovremeno put ka isceljenju ili pronalasku unutrašnje ravnoteže je principijelno drugačiji.
Sveštenik koji je odlučio da čita molitve za posednute kao da «priziva oganj na sebe». Zli duh će mu se svakojako svetiti. Ako se takvom deli pristupa bez dužnog rasudjivanja, ono može da postane duhovna katastrofa kako za sveštenika tako i za one kojima pokušava da pomogne. Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin kaže: «Onaj ko je ubedjen da poseduje dar isceljenja, nadmen je gordošću srca, i teško je pao. Zbog toga se dešava da demoni sa kricima nazivaju ljude koji nemaju nikakva svojstva svestosti i nikakvih duhovnih plodova, i tobože prikazuju da ih njihova svetost žeže i prinudjeni su da beže od posednutih ...
Očigledno da se egzorcizmu se ne sme pribegavati bez opravdanih osnova delimično i zbog toga što se sveštenik koji se obmanjuje u odnosu na svoju duhovnu meru nalazi u velikoj opasnosti. U prelesti su i ljudi koji veruju takvom «čudotvorcu». U takvom slučaju se crkveno sveštenodejstvo pretvara u teatralnu predstavu gde je glavni režiser sam djavo.
Posednutost često pogrešno smatraju histeričnošću, egzaltacijom ili duševnom bolešću. I zato pitanje neophodnosti egzorcizma u svakom konkretnom slučaju treba da rešava iskusni duhovnik zajedno sa pravoslavnim lekarima-psihijatrima. Ali to se u praksi nažalost retko dešava. I tako psihički bolesnik ili egzlatiran čovek godinama ide na egzorcizme bez ikakve koristi za sebe, a ponekad zadobije i veliku štetu. Istovremeno put ka isceljenju ili pronalasku unutrašnje ravnoteže je principijelno drugačiji.
«Ištite najpre Carstvo Božije...»
Mnogi ljudi koji stradaju od posednutosti (ili misle da stradaju) su ubedjeni da su postali žrtva vračanja. Crkva ne poriče postojanje magova koji znaju sa nečistom silom, ali nikada ne akcentuje pažnju na njihove delatnosti, jer je Crkva okrenuta ka Bogu, a ne ka mračnim silama. I ona čoveku predlaže tu istu obraćenost: «Položi na Gospoda brige svoje i On će te ukrepiti. Nikada neće dati pravedniku da posrne» (Ps. 54, 23). Živeći hrišćanskim životom čovek je zaštićen Božijom blagodaću i nečiste sile ne mogu da pronadju «ključić» ka njemu. Istovremeno gresi čine čoveka otvorenim za delovanje nečistih sila.
Ljudi ponekad u egzorcizmu počinju da vide rešenje svih svojih duhovnih i sličnih problema, panaceju za sve životne slučajeve. Briga u traganju za «jakim» sveštenikom – «egzorcistom» pomračuje u čovekovoj svesti neophodnost da organizuje svoj život po jevandjelskom obrazcu. Ali «egzorcizam» to nije «pravoslavno isceliteljstvo» jer to nije neko magijsko dejstvo koje pretpostavlja garantovani rezultat. Egtorcizam je – molitva Crkve za posednutog.
Prema rečima prep. Kasijana Rimljanina, «nečisti duhovi ne ulaze u tela posedndutih njima, pre nego što zavladaju njihovim umovima i pomislima». To jest djavo najčešće dobija sličnu vlast jer mu to čovek dozvoljava svojom grehovnošću. U Jevandjelju je opisano kako je Hristos pre nego što se razglasilo čudo isceljenja oduzetog rekao: «Ustani čedo, opraštaju ti se gresi» (Mt. 9, 2). Ovaj primer svedoči o tome da se svaka bolest nalazi u neposrednoj vezi sa grehovnom povredom ljudske prirode. Tako da pravi uzrok posednutosti mogu da budu nepokajani gresi, koji leže na savesti onoga koji je posednut. U takvom slučaju je uspešnost isceljenja čoveka neposredno povezana sa njegovom odlukom da očisti svoj život od svega grehovnog.
Gospod Svojim Promislom okreće na dobro čak i samo zlo. I posednutost može da bude data čoveku kao spasonosni krst za očišćenje njegove duše ili predstavlja svojevrsnu pouku Sviše – kako bi čovek spoznao težinu počinjenih grehova i izmenio način života, pribegnuvši Tajnama Crkve – ispovesti, Pričešću, jeleosvećenju, i organizovavši svoj život prema Jevandjelju, posednuti čovek se često oslobadja od demonskog nasilja bez ikakvog egzorcizma. Ako ne odmah, onda postepeno. I suprotno tome, ako ne napusti grehovni život onda nečisti duh koji je izgnan po molitvama Crkve «ide i vodi sa sobom sedam drugih duhova gorijeh od sebe, i ušavši (ponovo u čoveka) žive ondje; i bude potonje gore čovjeku onome od prvoga» (Mt. 12, 45).
Crkva kaže da posednutost sama po sebi ne predstavlja greh. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) piše: «U duhovnom životu takva Božija kazna nije loše svedočanstvo o čoveku: mnogi veliku Božiji ugodnici su bili tako predani satani ...»
Nažalost, danas u praksi egzorcizmam posednutih često proizvodi utisak pre masovne posednutosti nego svedočanstva Božije sile i delovanja crkvenih molitvi. Dešava se da se slična praksa koristi kao sredstvo za podsticanje interesovanja prema hrišćanstvu, očigledno nezdravog. I kao rezultat toga se na «egzorcizmam jod starca» upućuju čitavi autobusi poklonika. Velikoj većini njih nikakav egzorcizam uopšte nije potreban. To je ozbiljan problem koji su naši sveštenonačelnici više puta razmatrali.
Ne traženje «čuda», već brižljiv trud na očišćenju svoje duše od strasti je istinsko hrišćansko delanje. Samo na tom putu su mogući istinski realni i pozitivni, a ne efemerni ili pagubni rezultati. Gospod čuje sve naše molitve, On zna sve što nam je korisno i šta nam treba. «Ištite najpre Carstvo Nebesko a sve ostalo će vam se dodati» (Mt. 6, 32-33).
Grigorije Borodin
Grigorije Borodin
preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=36&id=7986
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
