Običaj paljenja sveća je u Rusiju došao iz Grčke

Tekstovi o pravoslavnoj tematici

 Običaj paljenja sveća je u Rusiju došao iz Grčke

---

Običaj paljenja sveća u crkvama je u Rusiju došao iz Grčke, odakle su naši preci dobili pravoslavnu veru u vreme svetog kneza Vladimira. Ali taj običaj nije nastao u grčkim crkvama.

Sveće i kandila sa uljem su se upotrebljavali u crkvama još u davno vreme. Naredba da se napravi svetiljka od čistog zlata sa sedam kandila je jedna od prvih koju je Gospod dao Mojsiju (Ish. 25, 31-37).
U starozavetnoj Mojsijevoj skiniji svetiljke su bile neophodni deo Sveštenosluženja i palile su se uveče pred Gospodom (Ish. 30, 8). U Jerusalimskom hramu prvosveštenik je istovremeno sa svakodnevnom jutarnjom žrtvom koja je služena u porti, tiho i sa strahopoštovanjem vršio pripremu svetiljki za večernje paljenje, a uveče bi ih posle večernje žrtve palio da gore celu noć. Kandila koja su gorela i te svetiljke su bili simbol Božijeg rukovodstva. “Ti si Gospode, svetlost moja”, - uzvikuje car David (II Car. XXII, 29). “Riječ je Tvoja žižak nozi mojoj”, - kaže on na drugom mestu (Ps. CXVIII, 105). Iz hrama je u domove starozavetnih vernika prešla upotreba svetiljki u subotnje i druge praznične večeri, a posebno na Pashu. Pošto je Gospod Isus Hristos, “noću predao Sebe za svet i njegovo spasenje”, kao i služio Pashu, može se pretpostaviti da su u Sionskoj odaji koja predstavlja praobraz pravoslavnih hramova, pri prvom služenju Najsvetije Evharistije, takođe gorele svetiljke.

Sveće su palili i sveti apostoli, i prvi Hristovi sledbenici, kada su se okupljali noću radi propovedi Božije reči, molitve i lomljenja hleba. O tome se govori u knjizi Dela svetih apostola: “I bijahu mnoge svijeće gore u sobi gde se bijasmo sabrali” (Dela XX, 8).

U prvim vekovima hrišćanstava za vreme Bogosluženja su se uvek palile sveće.

S jedne strane je za to postojala potreba: hrišćani, gonjeni od mnogobožaca, su se radi Bogosluženja udaljavali u podzemlja i katakombe, a ona su uglavnom služena noću, te se nije moglo bez svetiljki. Ali sa druge strane i ono što je najvažnije, svetlost je imala duhovni značaj. “Kod nas se Bogosluženje nikada ne služi bez svetiljki, - govorio je učitelj Crkve Tertulijan, - ali ih mi ne koristimo samo da bismo razgonili noćnu tamu, - jer Liturgiju služimo pri dnevnoj svetlosti, već radi toga da bismo pomoću njih izobrazili Hrista – nesotvorenu svetlost, bez koje bismo i u sred bela dana lutali u mraku».

Krajem drugog veka Bog je u Jerusalimskoj Crkvi učinio čudo: kada na Pashu u hramu nije bilo ulja za kandila, episkop Narkis je naredio da se u kandila nalije izvorska voda – i ona su gorela sve vreme Pashe, kao da su bila napunjena najboljim uljem. Kada su prestala gonjenja na Hristovu Crkvu, i nastupio mir, zadržao se običaj paljenja svetiljki i sveća.
Nijedno Bogosluženje, niti bilo koje drugo sveštenodejstvo se nije služilo, kao što se i danas ne služi bez svetiljki. U starozavetna vremena je pred knjigom Mojsijevog zakona neprekidno gorelo kandilo, simbolišući da Zakon Božiji predstavlja svetlost čoveku u njegovom životu. A pošto je u novozavetna vremena Božiji Zakon sadržan u Jevanđelju, onda su u Jerusalimskoj Crkvi prihvatili kao pravilo da se pre iznošenja Jevanđelja nosi upaljena sveća, a za vreme čitanja Jevanđelja se pale sve sveće, simbolišući to da Jevanđeljska svetlost prosvetljava svakog čoveka.

Taj običaj se preneo i na druge pomesne Crkve. Kao posledica toga počelo se paljenjem sveća i kandila ne samo ispred Jevanđelja, već i ispred grobova mučenika, ikona svetih, kao i u znak sopstvene blagonaklonosti prema svetinji. Jeronim je u poslanici protiv Vigiljancija tvrdio: “u svim Istočnim Crkvama se za vreme čitanja Jevanđelja pale sveće i pri sunčevoj svetlosti, i to ne radi razgonjenja tame, već kao znak radosti, da bi se materijalnom svetlošću izobrazila druga svetlost … Neko drugi ovo čini u čast mučenika”.

“Kandila i sveće izobražavaju večnu Svetlost, kao i svetlost kojom sijaju pravednici”, - kaže sveti Sofronije, Patrijarh Jerusalimski (VII vek). Sveti Oci VII Vaseljenskog Sabora su odredili da se u Pravoslavnoj Crkvi svetim ikonama i moštima, Hristovom Krstu i Svetom Jevanđelju odaje čast kađenjem tamjanom i paljenjem sveća. Blaženi Simeon Solunski (XV vek) piše, da se “sveće pale pred ikonama svetih i radi njihovih dobrih dela u svetu…”

Simboličko značenje sveća, svećnjaka, kandila i svetlosti u crkvi:

Svetlost u pravoslavnoj crkvi izobražava nebesku Božansku svetlost. Ona takođe označava i Hrista kao Svetlost svetu, Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku, Koja prosvećuje svakog čoveka, koji dolazi u svet”.

Drevne vizantijsko-ruske crkve su imale veoma uske prozore, zbog čega je u njima bio polumrak i sumrak čak i u najsunčaniji dan. Ali to nije tama, niti potpuno odsustvo svetlosti. To označava ovozemaljski ljudski život, pogružen u sumrak greha i neznanja, u kome međutim svetli svetlost vere, svetlost Božija: “I viđelo se svijetli u tami, i tama ga ne obuze” (Jn. 1, 5).
Sumrak u crkvi označava taj misleni duhovni sumrak, pokrov, kojim su obavijene Božije tajne. Mali, uski prozori na drevnim crkvama, koji su simbolizovali izvore Božanske svetlosti, su u crkvama stvarali takvu atmosferu, koja je u potpunosti odgovarala navedenim jevanđeljskim rečima i pravilno izobražavala prirodu stvari u duhovnoj oblasti života.

Spoljna svetlost je puštana u unutrašnjost crkve samo kao odraz nematerijalne svetlosti, i to u veoma ograničenoj količini. Svetlost u užem smislu u crkvenom poimanju predstavlja samo Božansku svetlost, Hristovu svetlost, svetlost budućeg života u Carstvu Božijem. Time je određen i karakter unutrašnjeg osvetljenja crkve. On se nikad nije naznačavao radi toga da bi bilo svetlo. Svetiljke u crkvi su uvek imale duhovno-simboličko značenje. One se pale i danju, za vreme dnevnih službi, kada ima dovoljno svetlosti od prozora. U ustavnim slučajevima, svetiljke u crkvama se za vreme večernjih i noćnih Bogosluženja mogu paliti u veoma malom broju, a pri čitanju Šestopsalmija na svenoćnom bdeniju se gase sve sveće, sem sveća na sredini crkve, gde stoji čtec, ispred ikona Hrista, Majke Božije i Svetitelja kome je crkva posvećena. Tada je sumrak u crkvi veoma gust, ali nikada nije potpuni mrak: “Viđelo se svijetli u tami”. Zato se u vreme prazničnih i nedeljnih Bogosluženja pale sve svetiljke, pa tako i one najviše – panikandilo i polijeleji, izobražavajući tada u potpunosti Božiju svetlost, koja sija vernima u Carstvu Nebeskom i sadrži već u duhovnom značenju proslavljani događaj. Simbolički karakter svetlosti u crkvi se takođe potvrđuje i sastavom sveća i kandila koja gore. Verni su u staro vreme prinosili crkvi vosak i ulje kao dobrovoljne žrtve. Liturgičar XVveka, blaženi Simeon, arhiepiskop Solunski, objašnjavajući simboličko značenje voska, kaže da, čisti vosak označava čistotu i neiskvarenost ljudi koji ga prinose. On se prinosi kao znak našeg raskajanja u upornosti i spremnosti na poslušnost Bogu slično mekoći i savitljivosti voska. Kao što vosak koji su pčele napravile posle sakupljanja nektara sa cveća i drveća simbolički označava prinos Bogu kao od sve tvorevine, tako i gorenje voštane sveće, kao pretvaranje voska u oganj, označava oboženje, pretvaranje ovozemaljaskog čoveka u novu tvar dejstvom ognja i topline Božanske ljubavi i blagodati.

Ulje, kao i vosak, takođe označava čistotu i iskrenost čoveka u njegovom poklonjenju Bogu. Ali ulje ima i svoje posebno značenje. Jelej je ulje plodova maslinovog drveća, maslina. Gospod je još u Starom Zavetu naredio Mojsiju da kao žrtvu Bogu prinosi čisti jelej bez taloga (Ish. 27, 20). Svedočeći čistotu ljudskih odnosa prema Bogu, jelej predstavlja znak Božije milosti prema ljudima: on smekšava rane, ima isceliteljsko dejstvo, oplemenjuje hranu. Kandila i sveće imaju veliko bogoslužbeno i tajno značenje. Oni gore u oltaru za Prestolom na posebnom svećnjaku sa sedam sveća; kandilo ili sveća se na svećnjaku stavlja na Gornje mesto, na Presto, na Žrtvenik, dok kandila mogu da se pale i ispred određenih ikona u oltaru.

Kandila se na sredini crkve obično pale isped svih ikona, a ispred posebno poštovanih ikona se pali i po nekoliko njih: pored toga, stavljaju se veliki svećnjaci sa rupicama za veliki broj sveća, kako bi vernici mogli da postave sveće pored određenih ikona. Veliki svećnjak se uvek stavlja na sredinu crkve sa istočne strane analoja, gde se nalazi ikona Svetitelja koji se slavi toga dana. Poseban svećnjak sa velikom svećom se iznosi na malom vhodu na večernjoj i na velikom vhodu na Liturgiji, kao i pre čitanja Jevanđelja, kada se ono iznosi na vhodovima ili radi čitanja. Ta sveća označava svetlost Hristove propovedi, Samog Hrista, kao Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku. Isto značenje ima i sveća na svećnjaku kojim sveštenik zajedno sa kadionicom posle Liturgije Pređeosvećenih Darova blagosilja narod sa rečima “Svetlost Hristova prosvećuje sve”. Poseban duhovni značaj imaju i sveće u arhijerejskim dikirima i trikirima. Za vreme kađenja crkve u ustavnim slučajevima đakon prethodi svešteniku koji vrši kađenje sa posebnom đakonskom svećom, koja označava svetlost apostolske propovedi, koja prethodi primanju vere u Hrista među narodima, to jest kao da prethodi Hristu, Koji dolazi k ljudima. Upaljene sveće u rukama sveštenika se nalaze u za to ustavom određenim delovima Bogosluženja. Posebnim svećnjakom sa tri sveće sveštenik blagosilja narod posle vaskršnjih službi. U centralnom delu crkve se iz kupola prema dole spušta veliki svećnjak sa velikm brojem sveća, koje se pale u određenim momentima – to je panikadilo ili panikandilo. Iz kupola sporednih oltara sa strane se spuštaju u crkvu slični svećnjaci manjih razmera, koji se nazivaju polikandila (polijeleji). Polikandila imaju od sedam do dvanaest sveća, a panikandila više od dvanaest.

Crkvenih svećnjaka ima raznih. Svećnjaci svih vrsta, pored praktičnog naznačenja simbolizuju tu duhovnu uzvišenost, zahvaljujući kojoj svetlost vere svetli celoj kući, celom svetu. Panikadilo (u prevodu sa grčkog svećnjaci sa mnogo sveća) se spuštaju odozgo u centralni deo crkve, i polikandila, koja se nalaze u sporednim oltarima, sa velikim brojem sveća predstavljaju Nebesku Crkvu kao skup, sazvežđe ljudi, koji su osvećeni blagodaću Duha Svetoga, prosvećeni svetlošću vere, u kojima gori plamen ljubavi prema Bogu i koji nerazdvojno prebivaju u svetlosti Carstva Nebeskog. Zbog toga se ti svećnjaci i spuštaju odozgo u taj deo crkve u kome je okupljena ovozemaljska Crkva, koja je prizvana da duhovno stremi naviše, ka svojoj nebeskoj sabraći. Nebeska Crkva osvetljava svojom svetlošću zemaljsku Crkvu, razgoneći od nje tamu – takav je smisao visećih panikadila i polikandila.

Na ikonostasu i skoro ispred svakog kiota u crkvi visi jedno ili nekoliko kandila, i stoji svećnjak sa upaljenim svećama. “Svećnjaci, koji gore ispred ikona, označavaju da je Gospod nepristupna svetlost i oganj za nepokajane grešnike, a za pravednike oganj očišćujući i životvorni; da je Majka Božija Majka svetlosti i da je Sama najčistija neugasiva svetlost, koja svetli celoj vaseljeni, da je Ona Kupina Koja gori i nesagoreva, primivši u Sebe Božanski oganj – ognjeni Presto Svedržitelja …da su sveti svetiljke koje gore i svetle celom svetu svojom verom i vrlinama …” (sv.pravedni Jovan Kronštatski).

“Sveće ispred Spasiteljevih ikona označavaju da je On Svetlost istinska, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi u svet (Jn. 1, 9), a istovremeno i Oganj koji opaljuje ili oživotvorava naše duše i tela; sveće pred ikonama Majke Božije označavaju da je Ona Majka nepristupne Svetlosti, a istovremeno i Njenu plamenu ljubav prema ljudskom rodu; da je Ona u Svojoj utrobi nosila Božanski oganj i netaknuta njime nosi u Sebi večno Božanski oganj koji se uselio u Nju; sveće ispred ikona svetitelja označavaju plamenu ljubav svetitelja prema Bogu, radi Koga su žrtvovali sve, što je čoveku drago u životu … označavaju da su oni svetilnici koji nam gore i svetle svojim životima, svojim vrlinama i naši usrdni molitvenici pred Bogom, koji se i dan i noć mole za nas; upaljene sveće označavaju i našu plamenu usrdnost prema njima i žrtvu od srca…”

Kandilo, koje visi ispred ikone, simbolizuje drevni ognjeni stub, koji je po noći izveo Izrailj. Sveće, koje gore na svećnjaku, postavljene oko kandila, podsećaju onoga koji se moli na kupinu, trnov grm, koji je goreo, ali nije izgoreo, i u kome se Bog javio Mojsiju. Kupina, koja je gorela a nije sagorevala je posebno bila praobraz Majke Božije.
Sveće, koje su postavljene po pravilnim krugovima, označavaju kola koja su uznela svetog Iliju, a sami krugovi izobražavaju točkove tih kola.

“Oganj upaljenih … sveća i kandila, kao i sama kadionica sa zapaljenim ugljem i mirisnim tamjanom nam izobražavaju duhovni oganj – Duha Svetog, Koji je sišao u vidu ognjenih jezika na apostole, spaljujući naše grehovne poroke, prosvećujući naše umove i srca, raspaljujući naše duše plamenom ljubavi prema Bogu i jednih prema drugima: oganj ispred svetih ikona nas podseća na plamenu ljubav svetih prema Bogu, zbog koje su oni omrznuli svet i sve njegove prelesti, svaku nepravdu, podsećajući nas na to da i mi treba da služimo Bogu, da Mu se molimo plamenim duhom, što mi najčešće ne uspevamo, jer su nam srca ohladnela. Tako je u crkvi sve poučno i nema ničeg besmislenog, nepotrebnog” (sv. Pravedni Jovan Kronštatski).

Pravilo paljenja sveća u crkvi

Paljenje sveća u crkvi je posebno delo, koje je tesno povezano sa pojanjem pesama i sveštenodejstvima. Na svakodnevnim Bogosluženjima, kada se u svim molitvama izražava samo jedno: pokajanje, skrušenost i tuga zbog grehova, i osvetljenje je minimalno: ponegde gori usamljena sveća ili kandilo. U praznične dane – kao naprimer za Vaskrs, kada se proslavlja pobeda Hrista Spasitelja nad smrću i đavolom, ili naprimer kada se proslavljaju ljudi koji su posebno ugodili Bogu, crkva ispoljava svoje slavlje velikom svetlošću. Tada se već pale polikandila, ili kako kod nas kažu panikadila, što u prevodu sa grčkog znači veliki broj kandila. Na najveći hrišćanski praznik – svetlo Hristovo Vaskrsenje ne samo da se osvetljava cela crkva, već i svi pravoslavni stoje sa upaljenim svećama.

Dakle, što je radosnije i svečanije Bogosluženje u crkvi, to ima i više svetla. Crkveni Ustav propisuje da se pri radosnijim i svečanijim službama pali više sveća, a pri manje svečanim, ili tužnim, posnim – manje. Zbog toga na povečerju, polunoćnici, i časovima gori manje svetiljki, nego na večernji, jutrenju i Liturgiji.

Za vreme čitanja Šestopsalmija, sveće u crkvi se gase. To se radi zbog toga da bi se psalmi, koji izražavaju svest o svom grehovnom stanju, i velikom broju neprijatelja koji traže da pogube dušu i telo, slušali sa pažnjom i strahom, kako su pisali sveti Oci, kako bi svako ko stoji u mraku mogao da uzdahne i zaplače.

Mrak za vreme čitanja Šestopsalmija posebno doprinosi usredsređenosti i obraćenosti u unutrašnjost sopstvene duše. U sredini Šestopsalmija je sveštenik, koji kao da uzima na sebe zvanje Zastupnika i Iskupitelja celog ljudskog roda, izlazi na oltar i pred Carskim Vratima, kao pred zatvorenim rajem, prinosi Bogu molitvu za sve ljude, čitajući tajno svetlosne molitve. Jedno od objašnjenja svetlosnih molitvi ukazuje na to da se one tako nazivaju zbog toga što u sebi sadrže blagodarenje Bogu za noćnu svetlost, koja nam se daruje u svećama, i molitvu da nas Gospod pod vidom materijalne svetlosti poučava i nauči da hodimo u istini. O takvom blagodarenju i molitvi piše sveti Vasilije Veliki: “Naši oci su našli za shodno da ne primaju sa ćutanjem Božiju blagodat, već da zahvaljuju čim se ona pojavi”. U proročkom stihu “Bog Gospod i javisja nam” se proslavljaju dva Hristova Dolaska: prvi, kao da je ujutru, u telu i siromaštvu, i drugi, u slavi, koji kao da će se desiti noću, kada nastupi kraj sveta.

U vreme uznošenja mirne jektenije pale se sve sveće u crkvi, simbolišući tako da ih je obasjala slava Gospodnja. Na Liturgiji se kao na najsvečanijem Bogosluženju, u toku svih dana u godini (to jest radnim danima i na praznike) pali više sveća nego na drugim službama. Prva sveća se pali na tom mestu gde počinje Bogosluženje, a to je Žrtvenik. Zatim se pale sveće na Prestolu. «Sveće koje gore na Prestolu izobražavaju nestvorenu Trojičnu Svetlost, jer Gospod živi u svetlosti nepristupnoj (1 Tim. 6), i Božanski oganj spaljuje nečastivost i grehe naše» (sv.pravedni Jovan Kronštatski). Te sveće pali đakon ili sam sveštenik. Posle toga se pale sveće pred ikonama Spasitelja, Majke Božije, Svetitelja kome je crkva posvećena i drugih Svetih.
Na početku čitanja Sv.Jevanđelja, sveće se kao i u drevna vremena, pale u celoj crkvi, simbolišući Hristovu svetlost koja prosvećuje celu zemlju.

Paljenje sveća u crkvi je deo službe, to je prinošenje žrtve Bogu, i kako se nedostojnim ponašanjem ne sme narušavati crkveni poredak, tako se ne sme stvarati nered, predajući svoju sveću kroz celu crkvu za vreme službe, ili što je još gore, gurati se prema svećnjaku da bi sami postavili sveću.

Ukoliko želite da upalite sveću onda dođite pre početka službe. Tužno je videti ljude koji su zakasnivši, došli na polovinu službe, i kako oni onda u najvažnijim i najsvečanijim trenucima Bogosluženja, kada se svi pogružavaju u blagodarenje Bogu, narušavaju crkveni poredak, predajući svoje sveće i odvlačeći pažnju drugih vernika.
Ako je neko zakasnio na službu, neka sačeka kraj Bogosluženja, a zatim ako ima takvu želju ili potrebu, upali sveću, ne odvlačeći pažnju drugih i ne narušavajući crkveni poredak.

Sveće i kandila se ne pale samo u Crkvi, već i u kućama blagočestivih hrišćana. Prepodobni Serafim, veliki zastupnik pred Bogom za žive i upokojene, je ovako objasnio veliki značaj sveća i kandila: “Imam …mnogo osoba, koji se staraju o meni i čine dobro mojim siroticama. Oni mi donose ulje i sveće I mole me da se pomolim za njih. I onda ih ja kada počnem da čitam svoje pravilo pominjem pojedinačno. Ali pošto zbog velikog broja imena ne mogu da ih pominjem na svakom mestu pravila, gde treba, jer tada ne bih imao vremena da završim svoje pravilo, onda ja upalim sve te sveće za njih kao žrtvu Bogu, za svakoga po jednu sveću, a za druge neprekidno palim kandila; i na mestu u pravilu na kome treba da ih pomenem kažem: “Gospode, pomeni sve te ljude, sluge Tvoje, za čije duše sam Ti ja ubogi upalio ove sveće i kandila”. A da to nije moja, ubogog Serafima, ljudska izmišljotina, ili prosto moje staranje, ni na čem Božanskom zasnovano, navešću vam za to kao potvrdu reči iz Svetog Pisma. U Bibliji se kaže da je Mojsej čuo glas Gospodnji, koji mu je rekao: “Mojsije, Mojsije! Reci bratu tvojemu Aaronu, da upali preda Mnom kanidla u toku dana i noći: jer Mi je ta žrtva ugodna i blagoprijatna”. Eto zbog čega je Sveta Božija Crkva prihvatila kao običaj da se u svetim hramovima i kućama vernih hrišćana pale kandila, pred svetim ikonama Gospoda, Majke Božije, Svetih Angela i Svetih ljudi, koji su ugodili Bogu”.

Kao što vidimo, crkvena sveća je sveto nasleđe Pravoslavlja. Ona je simbol našeg duhovnog saveza sa svetom Majkom-Crkvom.

Sveća nas podseća na naše krštenje. Tri sveće se stavljaju na samu krstionicu, u čast Svete Trojice, u ime koje se vrši krštenje. Naši kumovi, su izgovarajući u naše ime zavete odricanja od satane i sjedinjenja sa Hristom, sa svećama u rukama stajali pored te krstionice. Sveće, koje su oni držali u rukama su pokazivale veru u to, da ta Tajna daje prosvećenje duši onoga koji se krsti, da taj čovek ide od tame ka svetlosti i postaje sin svetlosti, zbog čega se i samo krštenje naziva prosvećenjem.

Sveća nas podseća na naše sklapanje braka. Sveće se daju onima koji se zaručuju i venčavaju. Upaljene sveće u rukama onih koji se sjedinjuju u Tajni braka svedoče o čistoti njihovog života. Posredstvom sveća, koje su upalili novovenčani, kao da sija čistota braka. Sa svećama se služi i Tajna jeleosvećenja. Oko kandila ili nekog drugog suda sa vinom i uljem se pali sedam sveća koje izobražavaju sedam darova Duha Svetoga, a svi vernici drže u rukama upaljene sveće u znak svoje plamene molitve.

Sa svećama se služi i obred pogrebenja, i sveća nas podseća da ćemo i mi ležati u grobu, okruženi sa četiri svećnjaka sa upaljenim svećama, koje simbolizuju krst, a naši rođaci i bližnji će za vreme parastosa držati u rukama upaljene sveće, koje izobražavaju Božansku svetlost, kojom je hrišćanin prosvećen na krštenju.
Jedan pogled na crkvenu sveću može u duši pravoslavnog čoveka da izazove najdublje misli o životu i smrti, o grehu i pokajanju, o tuzi i radosti. Mnogo, mnogo govori crkvena sveća i osećaju i umu vernika.

Duhovno značenje crkvene sveće – naše žrtve Bogu

Sveće, koje vernici kupuju u crkvi, kako bi ih stavili na svećnjak pored ikona, imaju nekoliko duhovnih značenja: pošto se sveća kupuje, ona je znak dobrovoljne čovekove žrtve Bogu i Njegovoj crkvi, ispoljavanja čovekove spremnosti na poslušanje Bogu (mekoća voska), njegovog stremljenja ka oboženju, pretvaranja u novu tvar (gorenje sveće). Sveća je takođe svedočanstvo vere, čovekovog prisajedinjenja Božanskoj svetlosti. Sveća predstavlja toplinu i plamen čovekove ljubavi prema Gospodu, Majci Božijoj, Angelu ili Svetitelju, pored čijih ikona vernik postavlja svoju sveću.

Upaljena sveća je simbol, vidljivi znak, koji izražava našu plamenu ljubav i blagonaklonot prema onome za koga se ta sveća pali. I ukoliko nema te ljubavi i blagonaklonosti, onda sveća nema nikakvo značenje, i naša žrtva je uzaludna. Nažalost, to se veoma često dešava. Mnogi koji pale sveće “za zdravlje” i “pokoj duša”, za uspeh nekog dela, ne samo da ne vole one za koje pale sveće, već čak ne znaju kome ih pale.

Prihvaćeno je da se pale sveće svome Angelu, to jest Svetitelju, čije ime nosimo (1). A da li mnogi znaju žitije tog Svetitelja? A ako ga ne znaju mogu li da ga vole?

Neki od nas se sete Boga, Majke Božije, i Svetitelja samo onda kada uđu u crkvu, i to na nekoliko minuta, i misle da je dovoljno da postave sveću pred ikonom, i da će se njihova molitva ispuniti – kao da su Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetiteljima potrebne sveće!

Često živeći kao neverujući, kao pagani, ili još i gore, ne znajući Zakon Božiji, mislimo da smo postavivši sveću ispunili svoju obavezu, postali čisti i pravedni - kao da sveća može da umoli i umilostivi Boga za nas! Biva nekad i gore. Neki ne samo da ne smatraju da je greh obmanuti nekoga, opljačkati, već se još i raduju kada im to pođe za rukom. I zatim misle da ukoliko su na praznik uplaili sveću u crkvi ili kandilo u kući pred ikonom, da se Bog neće ljutiti na njih zbog laži, prevara, uvreda ljudi.

U kakvoj su strašnoj zabludi ti ljudi! Bez ljubavi prema Bogu i bližnjemu, kao prema samom sebi, bez ispunjavanja Zapovesti Gospodnjih – nisu potrebne ni naše sveće. Niko ih ne zahteva od nas. Bog želi da Ga ljubimo svim svojim srcem, poštujemo svom dušom, revnosno ispunjavamo Njegove svete zapovesti i celim svojim životom Ga proslavljamo. Njegovim svetim Ugodnicima je ugodno da im podražavamo, kao što su i oni podražavali Hristu (2), kako bismo bili slični njima i sa svim trudom i brižnošću sledili one koji žive kao oni koji su ugodili Bogu, a nisu sledili neprijatelje Hristovog Krsta, čiji je kraj pogibija. Ako živimo tako da je u našoj duši Božija svetlost, a u srcu oganj ljubavi prema Njemu i onima koji su Mu ugodili i revnosno im podražavamo, - u tom slučaju ćemo postaviti sveće i upaliti kandila ispred njihovih ikona: to i drugo, kao vidljivo ispoljavanje naše unutrašnje svetlosti i ognja, će im biti ugodno.

A ako je u našoj duši nepregledna tama i ako je naš život – greh i bezzakonje, šta su onda naše sveće i kandila? Ništa! A bilo bi dobro da su zaista samo ništavilo. Ne, one rastužuju Gospoda Boga i Njegove Svetitelje i ne izazivaju kod njih ljubav i milost, već gnev i kaznu. Zamislite samo: ko je prevarom i bezzakonito skupio milione rubalja i potom misli da će sa debelom svećom ne samo pokriti sva svoja bezzakonita dela, već da će još zaslužiti i milost od Boga – šta on želi da uradi i čemu se nada? Da li on želi da obmane Gospoda Boga i da potkupi Njegov sveti sud? Da, strašno je pomisliti i reći, ali to je tako. Dakle, zbog čega takav čovek drži sveće? Da li su one svedočanstvo toga da on ljubi Boga? Da on ljubi Boga, on bi živeo po Božijem Zakonu, a pošto ne živi po Božijim zapovestima, znači da Ga ne ljubi i ne poznaje. Šta onda predstavljaju njegove sveće? Laž i obmanu – kao što su laž i obmana sve njegove reči; kao što su laž i obmana sve njegove kletve; kao što su laž i obmana sva njegova dela. Ali reči, kletve i dela se odnose na ljude; a sveće se prinose Bogu i Njegovim Ugodnicima… I eto čime misle da ugode Gospodu Bogu, Koji vidi svako naše delo, svaku našu reč i svaku misao! I čudno je kako čovek može da bude zaslepljen. Kako častan čovek može da primi nešto od kradljivca i pljačkaša? Ne samo da ne prima, već smatra uvredom ukoliko se takav čovek drzne da mu se javi. I onda se sveće postavljaju na osnovu onoga što je dobijeno prevarom i svakakvim nepravdama. Za koga oni smatraju Boga? Ili oni u stvari misle da je Bogu ugodno i prijatno to što bi uvredilo svakog časnog čoveka? Pogibeljna zabluda! I ona je još više pogibeljna jer se oni potpuno umiruju sa svojim svećama i uvereni su da postavivši ih mogu i dalje da bez straha i kazne nastave da čine bezzakonje.

Ne, to nije tako. Poslušajte, šta je Gospod govorio još Jevrejima, koji su vodili nečasni i bezzakoniti život, i mislili da ukoliko prinose neke žrtve Bogu, da su Mu one ugodne i čiste pred Njim. “Šta će Meni veliki broj vaših žrtava? Vi dolazite pred lice Moje: ali kome treba to od ruku vaših, da biste gazili dvor Moj. Donosite Mi prazne darove. Pušenje vaše Mi je odvratno. Vaše postove u vreme mladog meseca i praznična okupljanja nenavidi duša Moja. Oni su mi breme, i ne trpim više bezzakonja vaša. Kada podignete ka Meni ruke vaše – Ja ću odvratiti od vas oči Moje. I koliko god da se molite neću vas poslušati”. Eto kakav je prigovor Samog Gospoda Boga za sve žrtve koje Mu se prinose, - znači za sveće, - kada ih prinose oni koji se ne brinu za ono najvažnije – o ugađanju Njemu svojim životom! A ako bi se i danas pojavio Božiji prorok među nama, mnogima bi u Ime Gospoda Boga rekao: vaše sveće su Mi mrzost; postove i praznike vaše nenavidi duša Moja. I ko je to tražio od vas? Očistite se najpre od svog nepoštenja; odbacite lukavstvo od duša vaših pred očima Mojima, prestanite sa vašim lukavstvima, naučite se da činite dobro, budite pravedni i časni i onda dođite ovde sa svojim svećama. Inače, kada podignete ruke vaše k Meni, - odvratiću oči Moje od vas; i ako i umnožite molitve – neću vas uslišiti.

Čisto srce je najbolja žrtva Bogu. Ako čista srca postavite sveću pred ikonom, i upalite kandilo, oni će onda biti ugodni Njemu i Njegovim Svetima. I neka je tvoja sveća najmanja od svih sveća u crkvi, ona će biti ugodnija Gospodu od onih debelih sveća, o kojima je gore rečeno. Ali, ponavljamo, sveće i kandila, sami po sebi, bez naše vere i usrdnosti ne znače ništa; to nikada ne zaboravljajte. Ne polažite onda na njih nikakvu nadu: one vas neće spasti ukoliko se sami ne pobrinete i ne postarate za to; one neće umilostiviti Boga, ukoliko Ga vi ne ljubite svom svojom dušom. Ne zaboravite takođe da će Gospod Bog odbaciti sve vaše molitve i sve vaše žrtve, ukoliko u svom srcu imate zlo protiv nekoga ili ste u neprijateljstvu sa bližnjima. Evo šta je rekao naš Spasitelj: ako prineseš dar tvoj k žrtveniku, i setiš se da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi dar tvoj pred žrtvenikom i pođi i prvo se pomiri sa bratom tvojim, i tada prinesi dar tvoj (3). Tako treba uraditi. Vi dolazite u crkvu da posvedočite Gospodu Bogu svoju ljubav, svoje strahopoštovanje; ali da li je moguće istinski ljubiti Gospoda Boga, ne ljubeći svoje bližnje? Ne. Ako neko kaže da ljubi Boga, a mrzi brata svojega – laža je; jer ako ne ljubiš brata svoga koga vidiš, kako možeš ljubiti Boga Koga ne vidiš? I ovu zapovest imamo od Njega, da ljubeći Boga, ljubimo i brata svoga.

Prema rečima svetog pravednog Jovana Kronštatskog: “Dobro je postavljati sveće pred ikone. Ali bolje je ako kao žrtvu Bogu prinosiš oganj ljubavi prema Njemu i prema bližnjemu. Dobro je ukoliko se zajedno čini i jedno i drugo. A ukoliko postaviš sveće, a u srcu nemaš ljubavi prema Bogu i bližnjemu, i ne živiš mirno – onda je uzaludna tvoja žrtva Bogu”. I na kraju još: sveće treba kupovati samo u onoj crkvi u koju ste došli da se molite. Ne treba donositi sa sobom sveće, koje su kupljene čak i na blagočestivom mestu, ali van crkve, i postavljati ih pred ikonama.

Sveća, koja je kupljena u Crkvi, je za vernika – predmet poštovanja, i naznačena je da služi kao žrtva Bogu, mirisom duhovnog blagouhanja. Sveća koja je kupljena van crkve i potom donešena u Crkvu – nije žrtva.

Primedbe

1. Svaki novokršteni čovek dobija ime nekog svetitelja, čijim se molitvama i pokroviteljstvu uručuje za ceo život. Na taj način, svetitelj, kao molitvenik, pokrovitelj i zastupnik pred Bogom, predstavlja za čoveka drugog Angela Čuvara (svako pri rođenju dobija od Boga takozvanog Angela Čuvara) zbog čega se naziva Angelom. Odatle potiče dan Angela – dan praznovanja našeg svetitelja.
2. Pogl. 1 Kor. II, 1.
3. Mt. V, 23, 24.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_523.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović