Ko u Ljubavi prebiva-sav u Bogu prebiva....† ♥♥♥

Prenosimo deo razgovora koji je sa Njegovom Svetošću Patrijarhom srpskim Gospodinom Pavlom vodila autorka emisije "Dok anđeli spavaju".

Kada se rodi malo, ali samo naizgled nejako stvorenje koje se zove čovek, ono se prvo namršti i zaplače. Nauka ima svoje objašnjenje za ovu pojavu, međutim, zanima me šta Vi mislite, Vaša Svetosti, o tome, da li ima simbolike u tom prvom kriku sa kojim se rađa novi život?
- Da odgovorim rečima jednog čoveka koje mislim da imaju značaj i danas i zasvagda. On kaže: „Kada si se rodio, svi su se radovali, a ti si plakao. Potrudi se da svoj život vodiš tako, kada dođe kraj, da se raduješ, a svi da plaču. Da plaču što takav čovek odlazi.“ E, to je program našeg života i svakog čoveka koji o svom životu misli ozbiljno. Provedimo ga tako da kada prođe ne pokajemo se što smo pogrešili i što smo ga upropastili.
Ovu emisiju smo nazvali „Dok anđeli spavaju“, misleći na decu, na ta stvorenja koja nas podsećaju na čednost, na bezazlenost, na dobrotu. Međutim, kako to da onda i od takvih bića, od takvih malih ljudi, čednih i dobrih, katkad izrastaju ljudi koji prave razna zlodela? Da li su to geni, da li spoljašnji uticaji, šta zapravo pothranjuje zlo u čoveku?
– Svakako da ima uticaja i značaja, i što rekoste nasleđa, gena; onda okolnosti života, u porodici najpre, zatim i u društvu. Ali, u krajnjoj liniji, ipak to zavisi od svakog čoveka pojedinca. Svakako da, zbog slobode koju imamo, možemo postupati onako kako Bog želi, zbog čega nas je On i stvorio, kao ljude dostojne toga imena. A možemo i suprotno. E, u tome je ono što kaže naš filozof Božidar Knežević, da je čovek biće kome može i Bog da se obraduje, a može i đavo da ga se zastidi. To je, u stvari, ona reč Hristova: šta vredi čoveku da sav svet dobije, a dušu svoju da izgubi? Ili, kakvu će cenu dobiti čovek ako da dušu svoju? Šta će moći da nadomesti dušu? O tome se radi. Da čovek bude svestan da jedanput živi, i da taj život upotrebi na najbolji način, misleći zbog čega nas je Bog i stvorio. A On nas je stvorio zbog toga da učestvujemo u blaženstvu neprolaznog života, u Carstvu Njegovom.

Ipak se čini, Vaša Svetosti, da je nekako put do greha lakši i jednostavniji, a put do vrline teži. Crkva nas uči da postoji uski i široki put! Kakvi su to putevi?
– Da, to je ono na šta nas Svevišnji opominje da je put tesan i uzak, a malo ih je koji njime idu. Pošto je širok put koji vodi u propast - mnogi ga nalaze. E, sad, da li ćemo jednim ili drugim ići, to zavisi od nas. A to što je lakše ići putem greha nama ovakvim kakvi smo, širokim putem radije nego onim uskim, jedan nam je čovek, pametan, sve to donekle objasnio. Ako neko ide uzbrdo, on ne može bez znoja i truda, jer mora protiv zemljine teže. A ako se nalazi na nekoj litici - pa se otisne, ili na krovu - pa se omakne, tada ne treba ništa da radi da bi pao, ali i propao.
Kakva je korist čoveku što mu je sve bilo lako, a na kraju doživljava propast. Ako smo imali teškoće, a učinili ono što je i trebalo - nećemo se pokajati nikada. O tome se radi. Dakle, put ka dobru je težak, i Hristos nas na to opominje. „Ko hoće da ide za mnom, neka uzme krst i neka ide za mnom“. To je spremnost da, idući za Hristom, budemo u teškoćama, ali – onim koje završavaju Carstvom Nebeskim, Blaženstvom toga Carstva.
Vaša Svetosti, nije jednostavno živeti realni život, po hrišćanskim načelima. Da li i Vi mislite da je to tako i za nas svetovne ljude?
– Znate, Sveti jevanđelista Jovan nam o tome govori, a zapovesti Božje nisu teške. Međutim, nama, ovakvim kakvi smo, one su i te kako teške. Zašto? Pa zato što smo već stekli rđave navike koje su nesumnjivo teže od činjenja dobra. Ako je čovek navikao, recimo, da puši jednu od najblažih droga, da tako kažem, on postaje rob toga i ne može da prestane. Razume se, to nije samo navika, to je droga koja ulazi u svaku ćeliju i sada je pušaču teško da diše čist vazduh. Mi smo stvoreni tako da se u plućima jedini krv sa kiseonikom i raznosi po telu. Osloboditi se navika rđavih, to je veoma teško. Hristos kaže: ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe. Bolje je i bez jednog oka ući u Carstvo Božje, nego sa dva u propast. Oslobađati se od rđavih navika, poroka, to je isto kao vaditi oko, kao odseći ruku. Toliko je to mučno i teško, ali muku moramo da podnesemo jer smo učinili nasilje nad svojom prirodom. Zato što smo navikli na poroke. Mora biti nasilja nad nasiljem, da se izrazimo savremenim jezikom, da bismo se oslobodili toga nasilja. Dakle, hrišćanstvo je uvek moguće, ali ne može da se održava mehanički i na lak način, zato što moramo pre toga da se oslobađamo od rđavih navika, a onda, koliko još treba napora da steknemo dobre navike.
Stalno pominjemo reč dobar, Vaša Svetosti. Međutim, katkada se dobrota izjednačava sa naivnošću i glupošću. Dakle, nije samo cilj biti dobar, nego to spojiti sa možda nekim drugim osobinama.
– Gospod Isus nam objašnjava: evo vas šaljem kao ovce među vukove. Stvarnost je takva da se čovek-hrišćanin u ovom svetu kakav je, svetu koji sav u zlu leži, oseća kao ovca među vukovima. A ovca među vukovima je u opasnosti sa dve strane. Prva je: da je vuci onemoguće i raskinu. Ali Hristos je zbog toga ne šalje. Druga je opasnost: da ovca uvidi da među vukovima ne može opstati osim kao vuk. Preostaje joj jedino da svoje zube naoštri, a da papke pretvori u kandže. Znači da mora naučiti urlanje i da od ovce postane vuk. Hristos nas ne šalje ni zbog toga. On nam daje rešenje: Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Vidite, um i mudrost su kao unutrašnje oko, ono duhovno oko kojim gledamo, ne samo kao sa fizičkim kojim vidimo ovaj svet, zajedno sa muvama i pčelama i sa njihovih hiljadu očiju. Mi imamo unutrašnju moć kojom one ne mogu da gledaju, a ipak vidimo. Ali, um je hladan, razum je hladan, a ponekad seže posred srca. A dobrota je topla, ali slepa. Ono što naš narod kaže: dobar i lud su braća. Ako je čovek samo dobar, a kratke pameti - svako ga iskorišćava i podmeće mu nogu... E sad, iz reči Hristove koja kaže - budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi vidi se da treba slobodno razvijati svoje umne sposobnosti, što se god može više. Samo pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. Tako će se održati ravnoteža razuma. Dobrota i mudrost na taj način će da budu u ravnoteži.
Jedan primer iz Starog zaveta, iz doba cara Solomona, govori o vladaru koji je važio za najmudrijeg čoveka svoga vremena. Dovedu dve žene koje nisu bile dobrog vladanja, a zajedno su stanovale. Obe rode - svaka po dete, iste noći. Jedna je bila nemarna i okrećući se udavi dete. Kada se probudila i videla šta je uradila, uzme svoje mrtvo dete i podmetne pod drugu ženu, a ono živo stavi pored sebe. Ujutru, kaže: Moje je živo, moje je živo! Dođe to i do cara. Kada je car čuo da svaka govori kako je živo njeno dete, a mrtvo one druge, naredi da dovedu dželata, sa mačem u ruci. Kada je došao dželat, car naredi da uzme živo dete i raseče ga popola, zatim da pola da jednoj a pola drugoj ženi. Tada će žena, koja mu je stvarno bila majka, reći: Gospodaru, daj njoj živo dete. A car će na to: Ne. Dete je tvoje! Ili ono što kaže rimsko pravo: summus summa in iuria. Puna pravda prelazi u nepravdu, pogotovo ako se potera do kraja.
Vaša Svetosti, kada ste već govorili o polovini, čitav život svako od nas je nekako u traganju za tom drugom polovinom, odnosno za ljubavlju u svom životu. Crkva nas uči da je brak jedna od svetih tajni, a u Bibliji se kaže: i biće dvoje jedno telo! Šta to zapravo znači?
– To znači da su oni dopuna jedno drugom, u pogledu telesnog, a da su dve ličnosti, nezavisne dve ličnosti. Ono što treba da drži jedinstvo u braku, to je ljubav. Ne mislim samo fizička, već ljubav hrišćanska gde su dve ličnosti spojene, posle čega dolaze deca. Ona za koju Sveti apostol Pavle u Himni ljubavi kaže da ljubav nikada ne prestaje.
Proročanstva će prestati i nestati, pretvoriti se u ostvarenje. A ljubav ostaje zato što nema više u šta da pređe.
Vera će preći u stvarnost, u sagledanje; nada u ostvarenje. A ljubav nema u šta više da prelazi, zato što ostaje zauvek. Jer je Bog ljubav, i ko u ljubavi prebiva - on sav u Bogu prebiva.
To je, razume se, ljubav do koje treba doći. Bez savršenstva ne može se lako do nje stići.
Otkuda onda toliko razorenih brakova, toliko dece nesrećne i usamljene, otkud toliko neslaganja među supružnicima?
– Oni ne shvataju hrišćansku ljubav koja ne traži svoje, koja gleda uvek na drugog, ne samo na sebe. Ako se traži svoje, to je već trgovina. Razume se da to nije glupost, već žrtva i služenje. Veličina u Crkvi se meri veličinom služenja bližnjem. Od jedne žene, majke, čuo sam na Kosovu, da ima kćerku i sina. Kćerka udata, a sin koga su raspustili, oženjen. Za ženu je uzeo isto tako jednu razmaženu devojku. I sada majka kaže: Kada se sastanu - uvek je svađa, jedna nemoguća situacija. Na to snaja veli: Ako budem morala da odem iz ove kuće - ja ću se ubiti. I on isto kaže: Ako ona ode - ja ću se ubiti.
Meni je u početku to bilo malo smešno. A kada sam bolje razmislio, video sam da je to zaista teškoća i velika nevolja. Kako ja mislim: oni se zaista vole. Ali se vole na način: ako ti mene voliš - čini mi po volji.
Ne osećaju da su dužni da jedno drugom čine sve što mogu. Ili kako Hristos govori: Čašću jedno drugo većim činite.
Maločas ste rekli, Vaša Svetosti, da u hrišćanstvu nema muško-žensko.
– Kaže Sveti Apostol Pavle da u Hristu Isusu nema, veli: ni Grka, ni Jevrejina. Tako isto nema ni „muškog“, ni „ženskog“, nego smo svi jedno u Hristu. Vidite, ono što Hristos traži od muškarca, traži isto i od žene. Ne - jedno od žene, a drugo od muškarca. Isti je moral dat i jednom i drugom, zapovesti iste.
Ali, Sveti Grigorije Bogoslov navodi da su muškarci bili zakonodavci, pa su sebi u zakonu dopuštali što ženama nisu dopuštali. Mi takav zakon ne prihvatamo, niti priznajemo.
To je stav jevanđelski, i ako bude praktično primenjen u braku, doći će do jedinstva i do atmosfere u kojoj će deca da izrastaju onako kako i treba. Treba da uzrastemo do ljubavi, dakle i do gotovosti na služenje, makar po onoj reči Hristovoj: Što želite sebi, to činite drugome. Onda će doći do onoga što treba da bude i u našem i u svakom društvu.
U današnje vreme sve više je prisutna želja za emancipacijom žene.Ona želi da se izjednači sa muškarcem. Da li je, na neki način, samim tim, ona izgubila kao majka, kao žena?
– Svakako. Jer Mahatma Gandi, veliko ime indijskog naroda i veliko ime čovečanstva, kaže: Kad bi žena u sebi podizala ono što je majčinsko, ono što je ženstveno, što je zaista dato ženi - ne bi joj se mogao svet opirati. A ovako često, što kaže i Oto Vajninger, izgleda da je traženje emancipacije žene, u stvari, emancipacija ne ličnosti u ženi, nego bludnice. Toga ima.
Vajninger izvodi podelu na majku i bludnicu. Da li je to baš tako?
– On kaže da postoji tip majke i tip bludnice. Bludnica, veli, i kad je sama u sebi - koketuje. A majku sve oplemenjuje.
To, barem u mom kraju, ljudi prosti, na selu, gledaju ovako: ako je žena trudna, mora da se čuva i čuvaju je da ne bi gledala što rđavo, nešto što je negativno, u svakom pogledu. Imajući u vidu da majku sve obremenjuje, ona to prenosi na svoje dete. O tome se, dakle, radi. Oto Vajninger, mislim, još kaže da postoji „apsolutno muško“ i „apsolutno žensko“. Razume se, tu nije reč o fizičkom pogledu, o biološkom, nego o duhovnom, gde ne postoji ni „apsolutno muško“ ni „apsolutno žensko“. Nego on kaže, na primer: jedan čovek je četiri petine muško, a jedna petina žensko. Sad on traži ženu koja će biti četiri petine žensko, a jedna petina muško, da bi došli do punoće bića, do samog jedinstva. Iz toga on izvodi princip o apsolutnoj važnosti monogamije, jednoženstva, pa veli da u svetu postoji samo jedna žena koja bi jednog čoveka savršeno dopunila. Jasno je da muškarac nije uvek u mogućnosti da nađe baš tu ženu. Ali nešto približno tome on traži i kada nađe tada dolazi do jedinstva. Drugi čovek, kojem treba sasvim drukčija žena, pita se: šta je taj čovek našao u toj ženi? Pa našao je svoju dopunu koja njemu treba, jer je tako ispunjenje ostvareno.
Da, ali je, Vaša Svetosti, Oto Vajninger, koji je izvršio samoubistvo u dvadeset trećoj godini, takođe rekao: kada dođe do spoja, do ljubavi između najženstvenije žene i najmuževnijeg muškarca, da se iz takvih odnosa, iz takve ljubavi, rađaju i najbolja deca? Šta Vi mislite o tome?
– Svakako kada su oni jedinstveni, kada zaista jedno drugo psihički dopunjuju, pošto je to najbolji uslov da deca budu najnormalnija i da se najbolja rađaju. A inače, u drugim primerima, kao što često biva, i deca budu na muci. Ili već u začeću, kada majka ne želi da ga rodi, sve to prelazi na dete. I ono biva istim tim tokom života nesretno, u nevolji.
U ovom vremenu u kojem danas živimo ne možemo da kažemo da nam deca baš rastu u srećnim okolnostima. Naša omladina je prilično izgubljena, ona se zadovoljava nekim nebitnim, bezvrednim stvarima. Teži ka brzom zadovoljenju svojih potreba. Kako je uputiti i koliko Crkva može u tome da joj pomogne, s obzirom da je, ipak, u ovo današnje vreme, prisutan sve veći povratak religiji?
– Mladost, pred kojom je još budućnost i dug život, nema uvek vremena da razmišlja o smislu i cilju života. Zato često ide kuda je oči vode. I zaboravlja se. Učini mnogo štošta zbog čega se posle kaje. U Svetom pismu, u Starom zavetu, kaže se: Veseli se mladiću, za mladosti svoje idi kuda te oči tvoje vode - ali ne zaboravi da će te Bog pozvati na sud!
Mladi često to zaboravljaju i onda pređu meru, što je na nesreću njihovu. Imamo za to primer u Svetom Pismu, priču Hristovu o bludnom sinu, za koju kažu pojedini tumači da kada bi ceo Novi Zavet nestao, a samo se sačuvala ta priča Hristova, da bi nam ona mogla nadomestiti celokupan Novi Zavet.
Tu imamo objašnjenje šta je to greh, šta je pokajanje, šta ispravka života. Prema toj priči greh je okretanje leđa Bogu i idenje u suprotnom pravcu, kao što je bludni sin napustio dom očev, i svoga oca i brata, i otišao u suprotnom pravcu. Okrenuo se tako mlad, lakomislen. Uz pare se skupi društvo, tu je onda bančenje, pijenje, jedenje. Ali, nesta para - nesta i prijatelja.
I on tu dolazi do kraja, do siromaštva i propasti. I do pitanja: kako živeti sada, posle svega. Reče sebi: Pa, koliko je samo slugu u domu oca moga, i nijedan ne gladuje, a ja ovde umirem. I odluči: Znam šta mi je činiti. Vratiću se ocu svome! I što je rekao, to je i učinio. Otac ga vide još izdaleka. I primi ga. A on reče: Oče, nisam više dostojan da se zovem sinom, ali me primi makar kao jednog od slugu tvojih. I otac ga primi, i kaže: Zakoljite tele ugojeno da se radujemo i veselimo, jer ovaj moj sin izgubljen beše, i nađe se. Mrtav beše, i ožive!
Svaki greh nosi smrt.
Kakva je to samo radost što se bludni, izgubljen sin našao. 
Što je oživeo onaj koji je umro...
To je suština Jevanđelja Hristovog.
Objašnjenje šta je greh, šta pokajanje; šta je izmena života i zadobijanje Carstva Nebeskog.
Vaša Svetosti, čini se da postoji sve veće interesovanje za monaški život kod naše omladine. Da li je to bežanje od života, sklanjanje, razočarenje, ili, naprotiv, to treba da bude očaranost novim životom?
– Ukoliko bi to bila razočaranost ovim svetom, onda je to sve kratkog daha. Mora biti očaranost životom hrišćanskim ili, tačnije: intenzivnijim životom hrišćanskim. Sveti Jovan Zlatousti se pita: ako bi dva čoveka iste snage, istih godina, trčala tako da jedan na leđima nosi džak od trideset kilograma, a drugi trči bez toga - ko bi mogao duže da izdrži i da brže stigne? Odgovor je svakako: onaj koji na sebi nema teret. On zato kaže da onaj čovek koji nije opterećen porodicom i trudom oko porodice, može svoju snagu da upotrebi u duhovnom uzrastanju. I Sveti Vasilije Veliki veli da se u braku, u svetu, može doneti po trideset zrna, kao ono zrno što je bačeno u zemlju. Onaj ko je bez tih obaveza može da donese po šezdeset i po sto zrna. A to znači da sve svoje vreme, svu svoju snagu može da upotrebi u uzrastanje u jevanđelskim vrlinama. Razume se da će to postići ako se bude potrudio i bežao od drugih grešnika.
Svakako da su važne i ove prilike stalnog insistiranja na materijalnom. Kada se deca igraju na reci, pa od kamenja i granja naprave ustavu da bi mogli da se okupaju, voda naiđe i provali branu. Gurne je u drugu stranu. Tako i mladi ljudi, kako da kažem, zasićeni ovim materijalističkim učenjem, posle otvaranja druge strane zavese, gde se vidi ono duhovno, često krenu u pravcu odakle vide ovu stranu.
Pred svakim čovekom, pogotovu hrišćaninom, dve su mogućnosti: ili put u brak - časno i pošteno, ili u bezbračno monaštvo - časno i pošteno.
Malo se ko monaši u mladim godinama, kada je još dete, jer ne zna o čemu se radi. Da ne zna čega se odriče, a šta prima. Monaši se kada je već zreo i kada zna zašto prima zavet bezbračnosti i ostale zavete.
Poznata je ona Vaša rečenica: „Neka vam reči budu blage, a dokazi jaki“. Da li ste na takav način i podučavali Vaše đake? One koji su pored Vas, kao duhovnog oca, stasavali i koji se i danas nalaze tu negde oko Vas.
– Da, svakako. Kada je reč o onom najintimnijem, najdubljem i najživotnijem, tu nikada ne treba da se namećemo. Razni sektaši su veoma često agresivni i hoće na silu da nas „uguraju u raj“, kako to oni misle. Međutim, ona sloboda koju čovek ima, ona to ne dozvoljava, ni na kakav način. Naše je da, pred drugima, svojim životom, svojom verom, rečima i delom – pokazujemo i svedočimo Hrista i njegovo Jevanđelje. Ko ima oči da vidi, neka vidi; ko ima uši da čuje, neka čuje. Ako hoće. A ako neće, onda posle neće imati izgovor da „nije znao“. Biće odgovoran, jer sloboda ne ide bez odgovornosti. To bi bilo nedostojno čoveka. A odgovornost bez slobode bi bila nedostojna Boga. Mi ne verujemo u moć sudbine, nego verujemo u Promisao Božiju. Postoje zadaci koje je Bog pred nas i naše vreme stavio, ali ne prisilno, kaže se u Jevanđelju. Suprotno tome, književnici i fariseji u jevrejskom narodu odbaciše ono što je Bog hteo sa njima, dok je Sveti Jovan Krstitelj sasvim prihvatio ono što mu je Anđeo javio da Bog želi od njega. On je sve to potpuno prihvatio, i život svoj dao, i glavu svoju izgubio. Dobrovoljno je bilo i jedno i drugo. Samo ovo jedno je na propast, a drugo na spasenje.
Da li onda sloboda može da postoji bez Boga? I da li je ona opasna?
– Sloboda ne može postojati bez Boga. U svakom slučaju - Bog je slobodno biće. Ja sam, kaže, put, istina i živoš. Bog je sve pozitivno, ono dobro. Znači i sloboda. On je slobodno biće. Samo, On je viši tip slobode, a to znači: ne moći grešiti. A sve nas, i anđele, živa bića, stvorio je sa nižom slobodom, a to znači: moći ne grešiti. S tim da stalno uzrastamo, jačamo sve više i da pređemo u tu višu slobodu, koja znači: ne moći grešiti. Ako tako želimo.
Budemo li grešili sve više i više, sve više ćemo padati u neslobodu, dok jednog dana, ako pređemo prag, ne pređemo u potpunu neslobodu, a to znači: ne moći ne grešiti. E, taj raspon od „ne moći grešiti“ do „ne moći ne grešiti“ je ogroman. Pred svakim čovekom stoji takva mogućnost. Na koju će se stranu okrenuti, u krajnjoj liniji - zavisi od njega. Porodica, društvo, drugi ljudi svojim životom i primerom mogu da mu pomognu, ako on to bude hteo.
Veoma često i kada radimo ono što volimo, nekako se tome ne radujemo onoliko koliko bi trebalo. Pa ko nam to krade radost? 
- Mora se prihvatiti reč Hristova da se veličina pred Bogom, pred Hristom, meri veličinom služenja, ničim drugim. Razume se, čovek može da služi u svakom zanimanju kojim se bude bavio. I naučnik može da onim što radi služi za dobro ljudi. Umetnik isto tako. U svim zanimanjima može da se radi u tome pravcu. Ako tako bude shvatio svoj rad, on će u njemu uvek imati blaženstvo, ne samo sreću. Niko mu to neće moći da oduzme, bez obzira koliko ga budete panjkali, koliko ga ne priznavali. On će u tome osećati blaženstvo da je dostigao cilj zbog koga je i postao. A sve dotle dok budemo očekivali slavu od ovog sveta, da nas ljudi hvale, biće nam teško. Ljudi to često nisu kadri da shvate iz zavisti i zlobe. Postoji priča kod Grka o Aristidu zvanom Pravedni. Ali niko ne može biti tako pravedan i čestit i pogotovu ne na takvom položaju da makar nekome (po njegovom mišljenju) ne učini krivo. Aristid je činio pravdu, a proteran je. Skupština se sastala, u pozorištu. Do Aristida je seo jedan prost čovek. Podelili su one parčiće ćeramide gde je trebalo da se zabeleži da li da ga proteraju ili ne proteraju iz Atine. Taj čovek, ne poznavajući Aristida, budući nepismen, zamoli ga da mu pomogne da napiše: Molim da se protera. A ovaj ga upita: Poznaješ li ti tog Aristida? On mu odgovori: Nikad ga nisam video. A Aristid ga na to upita: Da li ti je on nešto nažao učinio, neku nepravdu? A ovaj reče: Nije. Ali mi je dojadilo da stalno slušam ono „Aristid pravedni“, „Aristid pravedni“. I Aristid Pravedni mu, na to, bez dvoumljenja, na komadu pečene gline napiše, svojom rukom, za sebe samog: Da se protera. 
Često se to događa.
Vaša Svetosti, koliko je naša Crkva sposobna da odgovori na sve ove probleme o kojima pričamo? Koliko je ona u licu svog sveštenstva spremna da prihvati sve one koji kreću ka njoj?
- Vremena su veoma teška. I mi sveštenici se regrutujemo iz naroda. Ukoliko je duhovni nivo naroda visok, onda i nije teško ići dalje. Ali mi znamo koliko smo pali u tome pogledu. Treba vremena i velike snage dok čovek dođe do nivoa na kojem može da deluje na druge pozitivno. Važno je da pred nama uvek budu reči Savonarole, čoveka koji je u ono doba kada je pao život hrišćanski rekao: Prva Crkva je imala drvene putire, a zlatne sveštenike. A sada ima zlatne putire, a drvene sveštenike. Da nam bude stalno pred očima, da li ćemo biti drveni ili zlatni sveštenici, to zavisi od nas. Razume se da je smisao u tome da se potrudimo. A i Bog će pomoći da dorastemo svome vremenu. Pre svega rečima, ali životom najviše pokazujemo Jevanđelje Hristovo, koliko je ostvarivo u ovom svetu.
Kaže se da u ovo naše vreme živi ličnost koja je neurotična. Šta stvara neurozu kod ljudi?
- Zbog jednostranosti u vaspitanju, veoma često biva da deca, i ona obdarena, napreduju samo intelektualno. Treba steći imunitet pred tim zlom, da bi se ojačalo i fizički i duhovno, da bi se odolelo raznim iskušenjima. Često su ta deca suviše jednostrana, iako su odlični đaci, dobri studenti. Kada je došla ova naša nevolja, ona su bila nespremna za teškoće.
I onda dolazi do neuroze, do iskliznuća.
Da li smatrate, Vaša Svetosti, da je, ukoliko postoji harmonija u čoveku, ukoliko postoji ta duhovna ravnoteža, mnogo teže da se on psihički i fizički razboli?
- Naravno. Psihički pogotovo. To je ono što rekosmo u reči Hristovoj: Šaljem vas kao ovce među vukove. Vidite, ne samo da u čoveku radi intelekt, nego i dobrota, a to znači - snaženje prema svetu, pred zlom.
Kada se uspostavi harmonija, onda čovek može da se odupre. Kada bude stekao harmoniju u sebi, onda će moći da se odupre i da na pravdi Boga, ako već mora tako da bude, pretrpi sve, čak i život svoj izgubi. Čak i da ljubi neprijatelja svog. Ali da dušu svoju nikada ne izda, obraz svoj i svoga naroda da ne pogazi.
Ljubi neprijatelja svog! Zar to nije patološko praštanje?
- Ne, nije takva ljubav prema neprijatelju ona za koju Gospod veli: Ljubite neprijatelja svojeg, molite se Bogu za one koji vas gone, činite dobro onima koji mrze na vas da budete sinovi Oca vašeg Nebeskog, jer Njegovo sunce sija i zlima i dobrima, i kišu daje i pravednim i nepravednim...
Nije ljubav prema neprijatelju samo emocija koja bi značila da zločinac sa maljem ili nožem treba da me kolje, a ja njemu da uzvratim rečima: Gde si brate? Nije to to. Neprijatelj ne zna da srlja u propast večnu i ne zna šta radi. Njemu su, kao onom konju, na glavu stavili oglavinu da gleda samo u jednom pravcu, a ne vidi kuda ide. Ali, mi to vidimo. I to je žalost, jer će ta ličnost neponovljiva za večnost propasti u mukama. Samo pokajanje pred Bogom i molitva Bogu mogu da ga spasu i promene njegov život.
Kako su počele ove nesreće rata u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, naša je Crkva propisala svakodnevnu molitvu - da se molimo i za neprijatelje svoje, da ih Gospod uputi na put pravde i istine ne bi li se pokajali i spasili. Molimo se i za sve one koji čine grehe, i za druge.
Molimo se za svoj narod, ali i za neprijatelje svoje.
Neverovatna je, Vaša Svetosti, i predivna ljubav koju Vi imate prema svakom pojedincu. To je nešto što je veoma retko u ovom našem životu. Kako se naučiti da postoji vrednost svakog čoveka ponaosob?
- To se, dabome, najpre stiče u porodici. U njoj smo vezani najvećom vezom i krvlju, često jedinstvom. Pre svih, roditelji su obavezni da detetu pruže ljubav. Ono će tada da zrači kroz ceo život. Razume se, ta ljubav nije slabotinja, već snaga koju treba da stiče stalno, pa čak i prema neprijatelju.
Teško to izgleda, ali je moguće steći. Čovek će tako postati mio Bogu i koristan ljudima.
Postoji jedan veliki problem koji se postavlja pred današnje roditelje, između mnogih ostalih. A to je – da se mladi priklanjaju raznim sektama.
- Pred svakim je čovekom - ili put istine, pravde, ljubavi, put po Bogu; ili suprotno tome. Sektaši ili jeretici, oni uvek operišu sa poluistinama, tu je ta nesreća. Kad je Isus Hristos, po svome krštenju, otišao u pustinju i tamo postio, pa, budući čovek, ogladneo, pristupi mu kušač, kao Adamu i Evi, da i Njega iskuša. Prilazi Hristu sa pitanjem: Ako si Sin Božiji, reci da ovo kamenje hlebovi postanu. Isus odgovara: Pisano je, ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. On tu ne kaže da čovek ne živi o hlebu, od telesne hrane. Tu je telo, ali je tu i duša. A i duši treba hrana, a to je Reč, Nauka Božija. Đavo Ga onda vodi na krilo jerusalimskog Hrama, pred drugo iskušenje. Kaže Mu: Ako si Sin Božiji skoči dole, jer je pisano (i on tu navodi Sveto Pismo): Anđeli će svojima zapovediti da te uzmu na ruke svoje, da gde ne zapneš nogom svojom. I zaista u Psalmima piše upravo to. A Hristos odgovara: Ali je pisano i ono - Ne iskušavaj Gospoda Boga svoga!
E, sad vi vidite. Da je đavo rekao: Skoči dole, i anđelima svojim zapovedi da te uzmu u ruke svoje, to bi bila puna istina. Ali, on nikada ne postupa tako. On postupa samo po poluistinama, a poluistina je ponekad gora i teža od laži. U laži su kratke noge, lakše će čovek sagledati laž. Ali, kad đavo preokrene istinu tako da mi ne vidimo njen kraj – onda je tu opasnost. Nije velika nesreća što mi često govorimo u poluistinama, ali ako mi poluistine proglasimo za punu istinu – to je onda nesreća. Ima kod nas jedna priča, o nekakvom seoskom knezu, kome su došli ljudi žaleći se na neke da su im učinili nepravdu. On ih sluša, sluša, pa kaže: Ljudi, izgleda mi da imate pravo. Odoše ovi, a dođoše oni drugi, koji počnu da iznose sve to, ali viđeno sa druge, njihove strane, sve bacajući na one prve drvlje i kamenje. On sluša, sluša, pa će: Ljudi, izgleda mi da imate pravo. Odoše i oni. A tu bila i njegova žena, koja je čula obadva razgovora, pa će reći: Ma, kakav si ti, veli, čovek i knez. Ovi ti govore jedno, ti im kažeš da imaju pravo. Oni govore suprotno, ti i njima kažeš da su u pravu. Kako to? A on će na to: Imaš i ti, ženo, pravo. Ako je ono onako – sigurno je da oni imaju pravo. A ako je ovo ovako – onda su ovi drugi u pravu. 
Dokle god se ne zna puna istina, ne može se znati ni ko je zaista u pravu. Tu je ta nesreća kod svih tih sektaša i jeretika koji operišu poluistinama. Jer se i oni pozivaju na Sveto Pismo, i sa poluistinama operišu, njima se vešto služe.
Na osnovu svega ovog što ste rekli, Vaša Svetosti, kakvu biste poruku uputili današnjim roditeljima, kakvu poruku deci? Kako da žive, kako da rade i uče?
- Ugledajmo se na sve ono što je sveto i čestito bilo kod naših predaka, koji su bili kadri da izdrže pet stotina godina ropstva kao bespravni rajetini, znajući ako izdaju svoju veru šta će dobiti, ali znajući i šta će izgubiti. Oni su bili kadri da na svojoj vagi izmere kada će više izgubiti nego dobiti. Bili su kadri da izdrže, bili su dorasli svome vremenu. Da li ćemo mi biti dorasli vremenu u kojem živimo, to zavisi od nas. Dabome, i od Božije pomoći, koja je uvek prisutna ako je mi ne odbacimo.
Vaša Svetosti, kada sam Vas srela, pred ovu emisiju, rekli ste da ima mnogo pitanja, ali da ne valja mnogo pričati. Zbog čega?
- Postoji princip i za nas sveštenike da u besedi razvijemo najviše tri ideje. Jer, ako budemo razvijali četiri, ljudi će zapamtiti dve. Ako budemo razvijali pet ideja, oni će zapamtiti jednu. Ako ih bude još više, neće zapamtiti nijednu. Kada se čovek zamori, pažnja opada i mora se sa tim računati. To vam je kao kada čovek pretera u jedenju, biće mu suprotno od onoga što mu treba...
Ja sam sigurna, Vaša Svetosti, da će svi oni koji Vas toliko vole i poštuju zapamtiti najviše ono što ih bude najjače dodirnulo iz ovog razgovora.
Hvala Vam na svemu! 
Razgovor vođen u Dvoru Patrijaršije, 24. aprila 1996 godine.