"Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dusom
svojom, i svom misli svojom, i svom snagom svojom"
i
"Ljubi bliznjega svoga kao sebe samoga"
(Mt. 22, 37-40).
U svojim delima Vladika Nikolaj osvrce se na zakon dat u Starom zavetu i na ove nove zapovesti, koje naziva Carskim zakonom. Oba su Hristova. Prvi je dat posredno, preko Mojseja, a drugi od samog Hrista.
Velika je razlika izmedju ova dva zakona. Pojavljuju se u razlicitim vremenima. Novi prevazilazi stari kao sto nebo prevazilazi zemlju. Ljudi koji su ziveli pre prvog zakona, a Boga veoma postovahu, nosili su zakon u sebi. On je bio pecacen uduse njihove pre pisanog zakona savescu, cuvarom zakona i regulatorom u zivotu ljudi od Avelja do Mojseja. Po recima prepodobnog Serafima Sarovskog, to bese detinje doba.
Kada je savest kod ljudi oslabila i izbrisala se u njihovom pamcenju, Gospod je napisao na kamenim plocama spoljasnji zakon koji je imao za cilj da probudi uspavanu savest kod ljudi i da je ozivi. Ovaj zakon je trajao hiljadama godina, sve do pojave Gospoda Isusa Hrista na zemlji. Prepodobni Serafim Sarovski naziva ovaj period roda ljudskog mladicskim dobom.
Kada je i savest otancala i greh se veoma umnozio, bio je neophodan treci lek - zakon. Njega licno donosi Gospod Isus Hrisos. Jevandjelje je poslednji zakon i ovim zakonom - i sv. Serafim Sarovski to potvrdjuje - poceli su poslednji dani. Gospod Isus Hristos ovim cinom ne ukida stari zakon, niti savest, nego ih ispunjava.
Vladika Nikolaj govori da je Hristos savest nasa, zakon nas i zivot nas. On zakon straha zamenjuje zakonom ljubavi koja je atmosfera Novoga zaveta.
Vladika Nikolaj, covek poslat od Boga rodu srpskom, svojim ohristovljenim umom dosezao je do velikih tajni Bozijih. Ziveci po Carskom zakonu goreo je ljubavlju prema Bogu i bliznjima. Sve sto je radio i pisao - sve je prozeto rajnom ljubavi. Ziveci u toj i takvoj ljubavi, i drugima je saopstavao tu cudesnu tajnu koju je Hristos doneo Sobom na ovaj svet. Kroz sva dela njegova ona provejava i kao oganj osvaja citaoca. To potvrdjujeva i njegova pouka, da budemo veliki u ljubavi jer je ona oganj kojim gori svet. Pisao je o sva tri zakona, ali najvise o poslednjem, Carskom zakonu ljubavi. Svojim svetim, ohristovljenim umom je razmisljao, rukom pisao, a ustima govorio o hriscanskoj ljubavi.
Prava ljubav je nebeska ljubav, a zemaljska je samo bleda slika te ljubavi. Ljubav je neostvarena i ona je jedno od imena Bozjih. Bog je ljubav. Glavna dogma vere hriscanske jeste vera u Svetu Trojicu, koja je Sva Ljubav. Tu ljubav u Svetoj Trojici tesko mozemo da zamislimo. Otac je sav u Sinu, Sin u Ocu, a Duh Sveti u Ocu i Sinu. Osobina ljubavi je da jedno ljubece lice zeli da utone u ljubljeno lice - nesliveno. Hriscanska vera jeste vera ljubavi. Ljubav je sisla s neba i nije iznikla na zemlji.
Samo svesavrsena ljubav pokrenula je Boga da stvori svet i coveka u njemu. Kada ja palom coveku trebalo izbavljenje, Bog je poslao Jedinorodnog Sina Svoga da spase coveka. Samo je ljubav mogla podstaci Gospoda na vrhovno zrtvovanje, na krst.
Bog je izvor ljubavi koji se dajuci ne smanjuje i primajuci ne bogati se. Ljubav je radost, a cena ljubavi je zrtva. Ljubav je zivot, cena ljubavi je smrt. Hriscani ne smeju ljubiti zemaljsko bogatstvo jer ce onda goniti druge ljude da sluze toj njihovoj beslovesnoj ljubavi i um ce im potamneti.
Covek, hriscanin, mora znati da druga zapovest Hristova istice i zavisi od prve zapovesti. Prva zapovest je data ljudima zato sto ljudi zaboravljaju prirodnu ljubav coveka prema Bogu. Ona je prirodnija od ljubavi deteta prema majci. Kada coveku srce odeblja i vid se pomraci grehom, on tada ne oseca ljubav Bozju prema sebi.
Ljubiti Boga prirodno je jer je Bog ljubio nas i pre naseg postanka. Oni Sveti koji su ziveli u toj ljubavi i tom ljubavlju, svedocili su da nema pravog zivota bez ljubavi prema Bogu i bliznjima. Sam apostol Pavle svedoci: "Ko ce nas rastaviti od ljubavi Bozje? Nevolja li ili tuga? Ili gonjenje? Ili glad? Ili golotinja? Ili strah? Ili mac? Znam jamacno da ni smrt, ni zivot, ni anglei ni poglavarstva ni sile, ni sadasnje, ni buduce, ni visina, ni dubina, ni druga kakava stvar moze nas razdvojiti od ljubavi Bozije, koja je u Hristu Gospodu nasem" (Rim. 8, 35-39).
Hriscani moraju znati, po recima Vladike Nikolaja, da Hristovo delo i Njegovo stradanje za rod ljudski premasuju svojom velicinom i bleskom sve ostale dokaze Bozje ljubavi. Stoga zapovest Njegova da ljubimo Boga, treba sto pre da postane neodoljivo prirodno osecanje u nasim srcima, slicno osecanju ljubavi deteta prema majci i mnogo, mnogo jace. Bog je vecan i zato se ljubav prema Njemu vecno nagradjuje. Ljubav je prva i prvonacalna. Ljubav prema Bogu je neuporodivo jaca od smrti kod svetih mucenika kada su, stradajuci za Gospoda Hrista, isli u smrt sa radoscu.
Hriscanin, ljubeci Boga, vidi dela Bozja u svetu, prati promisao Bozju i vidi da Bog bdi nad svima. On se raduje ljubavlju Bozjom i tu radost ne moze da pomuti zlo oko njega. Hriscanin oseca da ga stiti Bozja promisao. Hriscanin mora znati da bez ove ljubavi nije hriscanin, a bez znanja i osecanja o Promislu Bozjem, covek je sklon na osvetu.
Zapovest da ljubimo Gospoda data nam je od Gospoda, blagog roditelja, koji nam zeli miran i srecan zivot. Ona je data radi naseg dobra. Za hriscanina ljubav prema Bogu nije duznost nego dar. U "Molitvama na jezeru" kaze Vladika Nikolaj: "Kad sam spojen s Tobom ljubavlju, onda ne postoji nebo i zemlja - postoji samo Bog. Niti postoji onda ja i ti, postoji samo Bog".
Ljubiti bliznjega svoga, zapovest je vazna kao i prva. Bez bogoljublja nema pravog covekoljublja. Iako je ova zapovest poznata jos u Starom zavetu, ona je sasvim nova kada ju je Hristos izgovorio. Sam On kaze da novu zapovest daje. Ona vise nije ogranicena, ne vazi samo za jevrejski narod. Ona je upucena celom svetu i prostire se i na neprijatelje. A na pitanje ko je nas bliznji, Hristos je odgovorio u prici o milostivom Samarjancu. Po recima Vladike Nikolaja, nasi bliznji su vidljivo polje, na kome mi pokazujemo ljubav svoju prema nevidljivom Bogu. Nasi bliznji su skola za nas u kojoj se mi vezbamo u najsavrsenijoj ljubavi - ljubavi prema Bogu. Samo Bogu poznat je broj svih svetih koji su imali u najvecoj meri ljubav prema Bogu i bliznjima. Oni su pokazali, svojim zivotom i bezbrojnim primerima, u cemu se sastoji ljubav prema bliznjima. Vrhunac ljubavi prema bliznjima, po recima Spasiteljevim, jeste: "Da ko zivot svoj polozi za prijatelje svoje" (Jn. 15, 13).
Ljubiti bliznjega svoga jeste zrtva, blagovesti Vladika Nikolaj. Kada ga pomazemo u dobru i trazimo njegovu pomoc za dobro, onda ga istinski ljubimo. Kad prijatelj prijatelja popravlja u zlu, a u dobru podrzava, on ga istinski ljubi, a ako laska njegovim slabostima i opravdava pogreske, onda je prijateljstvo u pitanju. Hriscanin mora da zna da je prijateljstvo mnogo vaznije zbog duse nego zbog tela. Rec Vladike Nikolaja o ljubavi medju prijateljima glasi: "U zalosti pomisao na prijatelja dovejava vedrinu na lice. U trpljenju videti prijatelja znaci olaksanje. Na samrtnoj postelji prisustvo prijatelja ulepsava lice smrti. Prijateljstvo je uvek zivotvorni dah andjela, koji nas prati u zivotu, koji nas dize kad padnemo i nadahnjava kad onemocamo".
Ako hriscani ne umeju i nece ljubiti bliznjega svoga, onako kao treba, onda se postavlja pitanje kako ce ispuniti Hristovu naredbu o ljubavi prema neprijateljima? Prave ljubavi nece biti prema bliznjima dok medju ljudima ne bude uzajamnog poznanja, postovanja i zrtvovanja.
Hriscani su dozni, po zapovesti Gospodnjoj, da ljube i neprijatelje svoje. Svaki covek treba da cini drugome ono sto zeli da njemu drugi cini. Za nas, hriscane, ovo je najvisa visina na koju Gospod Hristos hoce da nas uzdigne. Ovakva nauka nije bila poznata pre Gospoda Isusa Hrista. Ljubav prema neprijateljima tako je retka u svetu, pa i medju onima koji se nazivaju hriscanima, da je mnogi smatraju neprirodnom. Za ljude siromasne u ljubavi ona jeste neprirodna, ali za svete i gornji svet ona je logicna i velika, jer Bog nikoga ne podozreva. On sve ljubi. Hriscanin treba da zna da nas ponekada okruzuju neprijatelji po Bozjem dopustenju, a radi nasega dobra. Cesto nasi neprijatelji su nasi pravi prijatelji, a biva i obratno. Ja kao hriscanin ne smem da budem nikome neprijatelj, no svima prijatelj. Ako budemo imali ovakvu ljubav, nazvacemo se, po reci Gospodnjoj, "sinovima Najvisega".
Bog ljubavi dao nam je Vladiku Nikolaja. Dotakao se Vladika ljubavi Bozje i ljubav Bozja se dotakla njega. Zato nikada, i nigde, nije bio bez nje, goreci njom svetleo je drugima. Zato je i mogao napisati citave himne ljubavi i pribliziti je nama. Sve sto je radio u zivotu, ostavljajuci nama u nasledje, sav podvig njegov i zivot pod teskim krstom koga je nosio, svedoce nam o velikom Bozjem ugodniku. Ugodniku koji je najpre ziveo ljubavlju, svetleo ljubavlju, i kao takav otkrio nam mnoge tajne i razresio mnoga pitanja o cudesnoj sili koja se zove ljubav.
Na kraju jedne svoje knjizice koja govori o ljubavi, kaze on sledece:
"Citaoce, hriscanine, brate, sestro, dete moje, kad procitas ovu knjizicu, razgledaj svoj zivot i vidi kakav si. Ako si na istom putu kojim su hodili sveti Oci tvoje crkve i tvog naroda, udvoj hrabrost i idi tim putem. Jer, taj put vodi Raju i vecnom zivotu. Ako li si se uputio drugim i drugacijim putem, vracaj se brzo na sveti i istinski put Otaca svojih. Jer put kojim hodis, vodi u vecni mrak i vecnu muku."
Secaj se groba, koji je progutao mnoge pre tebe i koji i tebe ceka.
Secaj se duse svoje, koju jedino mozes spasti od groba.
Secaj se Stvoritelja svoga, zivog, vecnog, velicanstvenog, svemocnog i sveblagog Cara i Gospoda.
Secaj se Suda Bozjeg, Suda Strasnog, kada ce se deliti pravedni od gresnih kao sto se svetlost od tame deli.
"Pa slobodno podji putem kojim su isli svi oni koji su Hrista ljubili, Njim se spasli i Njim se proslavili".
arhimandrit Milutin Knezevic,
Manastir Kaona, Srbija