113. Писмо
Једном књижевнику о томе:
Шта да урадимо у овој години за мир у свету
У свом опширном писму Ви сте сами изволели дати одговор на постављено питање, одговор, који је мени лако разумети али тешко прихватити. Ви кажете: нека се не састају и не решавају о светском миру министри разних држава, него нека у свакој држави народ непосредно изабере по неколико људи, који би се састали и о миру решавали. Тако Ви одговарате с уверењем, да ће се на тај начин извесно избећи рат и установити трајан мир међу народима. А ја питам: ко ће руководити тим изборима ако не опет ти исти министри? Следствено: ко би могао други бити изабран него опет ти исти министри или њихови једномишљеници? Да сте рекли: нека се позове свештеник, да освети воду у кући где се о миру решава, да осени ту кућу светим знамењем крста Христова, и да је окади тамјаном, па онда тек нека се отпочну разговори и договори Ваш би предлог разумели народи Божији у свету као оправдан апел на свемоћнога Створитеља (а политички миротворци можда као апел ненадлежан). Но није ли боље оставити нека сваки разуман човек чини оно што га дух учи, а ја и Ви и многи други, који нити бирају нити бивају бирани, да се упитамо: шта ми да чинимо у овој години за благословени мир међу људима? Кад тако поставимо питање, онда се ја враћам на оно троје, с чиме православни свештеник улази често у сваку хришћанску кућу, а то су: вода, крст и тамјан. Вода-сузе, крст-вера, тамјан-молитва. Сузама покајања да се оперемо од грехова из Старе Године, вером да оживимо душе своје и усправимо их према светим небесима, а молитвом да измолимо од Господа оно што је неопходно за нас и сву браћу нашу на овој планети, дакле и благословени мир међу људима.
Ви знате, да ће ове године расти и плод доносити пшеница, која је посејана прошле године. Тако и све зло наше, посејано у прошлој години, мора расти и плод доносити - проклети плод ако га не искоренимо, и место њега семе добра не посејемо. Да нам Нова Година не буде као и Стара, па још и гора! Искорењивање пак злог семена и сејање доброг у духовном погледу назива се покајањем. Покајање - то је почетна реч у Јеванђељу. Покајте се - прва је реч ћутљивог Јорданског пророка, Крститеља Христовог. Покајте се и вјерујте Јеванђеље - прва је проповед Христова. А тек после три године настављања Својих ученика на пут свих врлина Господ им је предао тајну науку о миру. Ово вам казах, вели, да у мени мир имате... Мир вам остављам, мир свој дајем вам. А то значи, прво, да је мир од Бога и дар Божији, и друго, да мир долази на послетку као круна и плод многих моралних вежбања и свих осталих врлина - на врху степеница, од које је први степен - покајање. Прво мир у људима па онда међу људима. Ко би то икад знао, да то није јављено у Јеванђељу? Прво мир с Богом, па тек онда мир са људима. Јасно је, да мира може бити само тако ако човек не буде гледао на човека кроз ваздух него кроз Христа. И јасно је даље, да сваки живи човек може допринети миру у свету, и бити сарадник на конгресу мира, не крећући се из свог места и остајући непознат свима осим Богу. Нека би нам Провиђење даровало што више оваквих тајних сарадника на миру међу децом Божијом, којој је један праотац на земљи и један Отац на небу.
