Род богоборни, мраконосни, трулежни, христоборни. Овај злобни адски, демонски род радује се сваком страдању човечијем, као што се радовао страдању праведнога Јова. Радује се болести на људима. Насупрот злоби демонској стоји милост Божија.
У нашем страдању Бог страда с нама.
У нашим болестима Бог болује с нама.
То је Бог - Христос; Бог љубави и милости и сажаљивости.
Када се страдалници потпуно одрекну злобног духа, Бог исцељује потпуно. По слабости људи и дан-данас, као некад у време пророка Илије, храмњу на обе ноге, тј. траже помоћ и од Бога и од противника Божијег, више или мање, свесно или несвесно. Кад неби било овог храмања хришћана, онда би свака молитва за болне била успешна.
2.
Од две главне дужности свештеника једна је да лечи болесника. Друга је да проповеда Еванђеље о Царству небеском и о очинству Божијем у погледу људи.
Дакле: лечите болесне и проповедајте Еванђе-ље царства.
То је задатак, порука (мандат) што је Месија Исус дао својим апостолима.
То важи за Цркву и наследнике апостола до краја времена.
По несрећи (а то значи по утицају јеретичком у наше време), то се заборавило. Ко се усуђује данас рећи да је једна од првих дужности Цркве лечити болесне?
Ево ми се усуђујемо, јер нас на то ободрава мисија православне Цркве кроз све векове, од колебљивог 18. и негаторског 19. века до сатанског 20. века. Под утицајем ових последњих столећа, на велику жалост, православно свештенство (најпре у Русији а потом због ње свуда на православном истоку и југоистоку) схватило је своју дужност само као проповедничку, а не и као чудотворну, лекарску, исцелитељну. Отуда се и догађа, не само у бедној Русији него чак и на светом мученичком балкану, да свештеник говори болеснику: - Иди доктору! - Јер он заборавља да је он - свештеник православни - једини представник правог лекарства. И то само он, православни свештеник, не по својој моћи и праведности, но по сили свесилнога Христа, победитеља ада и смрти. "Ја сам твој лекар", рече Господ.
3.
Православни свештеник дакле треба да зна, да је његова главна дужност да лечи људе, и то да их лечи од телесних недуга и духовних заблуда. Једно исцељење везано је за друго, једно зависи од другог.
Духовна лекарска наука позната је од памтивека. Та наука, као и свака наука, има своје искуство и правила на основу искуства заснована.
Говорили су свети оци наши египатски: - љубав је плод молитве - . А то значи да је молитва мати љубави. Славнијег имена молитва није могла добити. Молитва је мати љубави..
Шта то практично значи за свештеника који чита молитву за болесника? Значи да он:
1. Треба да се моли за болесника насамо, тајно (јер све се рађа у тајности и скривености) и
2. Да се моли за болесника са љубављу, и то не каквом општом љубављу (- љуби свога ближњега -), него са љубављу нарочитом према болеснику кога лечи. Јер молитва и љубав, љубав и молитва, јесу нераздвојни, према речи и искуству најсветијих отаца наших и подвижника. То се двоје не разваја; молитва и љубав. Колико помаже молитва, толико и љубав, а можда ова последња и више. На пример: Кад се неко из љубави према болеснику заплаче над њим и викне две три речи: -Господе помилуј -, то није мање - ако није веће од дуге молитве по правилу, пропису и шаблону.
Још су свети оци казали: - Молитва значи умртвљење себе за похоте светске -, и још - ко се усрдно моли раван је ономе који је умро за овај свет-. Он треба мисаоно и духовно да изађе из тела, да буде као бесплотни, да не разликује мушко тело од женског, и сродничко од несродничког. Треба да сав уђе у бол болесника и у свети ореол силе Божије, те да обоје својом усрдном молитвом промени, тј. на добро паћеника упути, да бол олакша и силу Божију покрене на исцељење по милости Божијој.
А шта све ово значи? Значи да духовник, иако је човек телесни, мора постати као бестелесни и тако бити посредник између Бога и људи: људима да заповеди да се упуте ка Богу, а Бога да умоли да сретне покајане људе.
4.
За молитву Богу мора се припремити и духовник - свештеник и болесник. У старо време духовник није никоме читао молитву после јела.
У манастиру светог Наума то се правило одржало до у наше дане.
Ако би болесник био доведен после ручка онда је молитва над њим читана пред ћивотом свечевим тек сутрадан, после литургије.
Но уз то још и ово треба приметити: болесник кога би доводили на молитву у манастир, остајао би у манастиру 7 или 20 или 40 дана, па и више, све док не оздрави. Сваки дан му је читана молитва, и то пре него би ма шта јео и духовник и болесник.
То правило није држано само у манастирима, него и у градовима и селима. Наиме, кад је неко болестан па потову свештеника да чита молитву, онда свештеник иде и чита сваки дан докле год болесник не оздрави.
То јест, здравље се за болесника просто осваја од Бога молитвом а одговара оној заповести -молите се непрестано.
-Ветање- или заветовање обавезно је код старинског народа. То значи: родбина се заветује приложити цркви или учинити милостињу толико и толико ако болесник оздрави. Обична заветовања су следећа:
1. да ће подарити манастиру или цркви јагње или вола или товар жита,
2. да ће болесник ако оздрави служити манастиру пола године или годинама.
Из овога се може извести опште правило за православне хришћане у свему свету:
1. Духовник кад хоће да чита молитву болеснику мора се припремити и сам постом и молитвом,
2. Болесник и родбина болесникова морају имати стрпљење и дозволити да се молитва чита више пута, докле болесник не оздрави.
3. Између духовника и болесника мора се створити сроднички однос, тако да духовник саосећа болеснику у његовим мукама и боловима као да их сам на себи носи, а болесник опет треба да с љубављу и поверењем преда се духовнику и верује у дејство његове молитве,
4. Болесник, односно родбина болесникова, треба нешто да -вета-, да заветује Богу, било да дарује, било да отслужи, али потпуно драговољно и без икаква принуђивања.
Кад види Бог напоре сродника - као онда оних што дигоше болесника на кров и кроз кров пустише пред Христа - ОН ће бити као родитељ ганут и дариваће здравље болеснику.
Веру, твоју љубав, жртву и кајање са молитвом постави на ова четири стуба, онда нема силе ни на небу ни у аду која може спречити зраке Божијег милосрђа да сиђу на страдално биће људско.
5.
Још сазнајемо из старе историје и следеће, што је од велике важности. Када је неки незнабожац молио хришћанске мученике и подвижнике за исцељење од тешких болезања, или ако је такав молилац био бездетан па желео имати децу, онда би свети Божији људи таквим молиоцима постављали следећи услов пре него што би се за њих помолили Богу, наиме: да одбаце лажне богове, да избаце из куће идоле, да поверују у јединог истинитог Бога Творца неба и земље и Сведржитеља, да се поклоне Господу Исусу Христу као истинитом Богу у телу, и да се крсте крштењем у име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. То су били чести случајеви: болести од којих нису могли ослободити паћенике никакве врачарије жречева идолских нити какве вештине траварске. У свим тим случајевима помагао је Бог онима који су следовали савету Његових угодника, мученика или подвижника, примили усрдно веру у Христа и крстили се.
У наше дане многе муке нападају на људе због ослабелости у вери. Многи крштени као да су некрштени. Многи хришћани као да су нехришћани. Нису незнабожци у старом паганском смислу, али нису ни хришћани ни по чему осим по имену. Отуда на њима многе патње и болезање. Духови злобе, који ратују против Христа, савлађују овакве Христове војнике не стрелама својим, него самим дахом својим. Тако су они слаби.
Знајући ово, духовник ће знати и узвикнути таквима: не бој се, само веруј! Но то није довољно, само тај један узвик; треба болеснику исказати цело наше спасоносно веровање и питати га да ли он тако верује, и још ставити му веру у велике догме хришћанске као услов исцељења и оздрављења.
Шта је болест? Болест је медицина против греха. Ко болује, тај се сећа Бога. Распад тела - зидање душе. Ако неко оздрави од болести по молитви духовника, то значи да га је болест приближила Богу и научила бојати се Бога, те је према томе болест свршила свој задатак. Ако ли не оздрави, значи да је души таквог болесника болест најпотребнији лек, потребнији него здравље. Но милост Божија често враћа људима изгубљено поверење. Тешко ономе ко ово Божије поверење не разуме и проигра.
+ Манастир Војловица, Божић 1943. год.
