Он је био дете једнога владара, име му је Растко, син србскога цара.
Народ је побожан некад јако био и тај владар госте многе је примио.
Једног дана поче сутон да се хвата, калуђер'ма старим отворише врата.
Замолише конак ови светогорци, Немања их прими уђ'те свети оци.
Љубазно их служи и Растка довео, а он као дете међ' монахе сео.
И пре царем хвале Бога великога, а он носи даре дарива свакога.
Ја даривам Бога а Он мени мира, па да ми сачува моја сва три сина.
И оде да спава у своје одаје, заборави Растка да тамо остаје.
Растко као дете једнако их моли да се њему само о Богу говори.
Па онда уздахну њему срце младо, и ја бих за Христа мојега пострадо.
Ал' шта могу сада, ко да ме избави, па да и ја носим ту расу на глави?!
Ја вас сад преклињем ево као дете, када ви пођете да ме поведете,
али мојој мајци немојте казати јер ме много воли па ми неће дати
Мога оца царство проћиће к'о ништа,а ја тражим Царство што има код Христа
Немања се труди купи милостињу, монаси говоре његовоме сину:
Чујеш чедо мило, мораш промислити. Ал' ти мораш тамо са нама постити.
И царске хаљине нећеш ти носити, него црну ризу ти ћеш облачити.
На све ово Растко пристаје и рече, идем мојој мајци још последње вече,
јер ме више неће она загрлити, нити свога сина више пољубити.
Ништа и не слути младог Растка мати, око пола дана тек поче питати:
А где нам је Растко ? - на обед га зове, и отвара редом она царске дворе.
Ал' детета нема и њој се не једе, и Немању шаље да јој га доведе.
Нигде , нигде нема нашег милог сина, и настаде вриска међу њима свима.
И Вукана зове и Стефана свога. Траж'те децо Растка мог сина милога,
траж'те свога брата децо моја мила, ала ми се туга у срцу савила.
Немања замишљен к'о да нешто слути, ником' ништ' не каже него само ћути.
Они светогорци кад су говорили, ја и Растко само са њима смо били.
Боже Свети, Силни, ако ј' воља тако, да је с' њима от'шо и мој мили Растко.
Теби га предајем , Тебе нека слави. - али ко ће доћи то мени да јави?
Да пошаљем слуге - то ћу учинити, ако хоће натраг ја ћу га вратити,
и одоше слуге, ал' већ беше Сава, родитеље своје по њима поздравља.
Поздрав'те ми оца, нек' се моли Богу, ал' ја у двор више вратит' се не могу,
ја сам наш'о мира сад у светој Гори и наш'о сам Цара што сав свет сотвори.
Потруд'те се и ви родитељи мили, да би и ви Царство Вечно заслужили.
Мајци ми однес'те овај прамен косе из очију њених сузе нек' оросе.
И тако је Сава он заштитник свима, молитвом помаже он својим Србима.
Светитељу Саво почуј наше гласе и МОЛИ ГОСПОДА ДА ОН СРБЕ СПАСЕ!