О МИСЛИМА У ОГЛЕДАЛУ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

О МИСЛИМА У ОГЛЕДАЛУ

Христос фарисејима: Породи аспидини! Како
можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста
гoвope од сувишка срца.
Не прља човека што улази у уста; него што
излази из уста оно прља човека.
Ти испитујеш срца и утробе, Боже праведни
(Матеј, 12, 34; Матеј 16, 17; Псалм 7, 9)
У свим својим делима, и у свима својим мислима
треба да си такав, као да ћеш данас умрети.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 1.

Кад излазим данас пред вас, драга браћо, мени пада на ум мисао, да је ово место, где ми сад живимо, било негда дно морско. На овоме месту, где ми данас подижемо храмове и позоришта и домове, лежали су некад дебели слојеви песка и блата, и траве и муља, покривени тешком тамом, и насељени једном вегетацијом, која успева само у таквој тамној хладовини, под великим притиском воденим. Стотинама година царовала је на овоме месту глува и мрачна ноћ. Глувонеми вегетарни становници те дуготрајне ноћи живели су не знајући за сунце над собом, и трунули су, покољење за покољењем, претварајући се у муљ и блато. Никаква гласа, ниједног зрака, ниједне мисли, стотинама - ко зна; можда хиљадама - година! Високо над овим местом, тамо, где сад тице лете по ваздуху, лежала је вода, и по тој води пливале су рибе, у вечноме лову на плен свој.

Да су онда пловиле лађе морем, као данас, људи би са страхом одвраћали своје погледе и мисли од овога места, на коме ми данас проводимо живот, а које је онда значило гроб свему ономе, што није одређено било, да у томе гробу налази себи услове за живот. Нико не би ни слутио, да ће тај мрачни гроб једнога дана постати колевка људског живота. Нико не би смео дотле ослободити своју фантазију, да исуши једно море, и на дну његовом настани људе, и осигура државе и градове, и утврди друмове, и за њих прикује жељезне шине, и растури ваздушне лађе тамо, где су пловиле рибе.

Јер ко би се и од нас смео данас заносити таквим невероватним мислима, путујући морем и посматрајући тамно водено страшило под собом? Ко би се од нас путујући Јадранским морем усудио рећи, да је вероватно, да ће се на дну тога мора некад оснивати људске државе и зидати градови? Међутим, десила се уствари та невероватна и фантастична сањарија. Панонско море се оцедило, и сунце је погледало на гробно дно његово. Труло дно превукло се тврдом кором, по којој су се зазеленела поља и заблистале реке и зашумеле горе, и забрујале песме ветрова и тица. Дошла је најпре светлост, па прорашће земаљско, па тице небеске, па животиње питоме и дивље. па најзад -ми. Као при првом стварању света! Јутро и вече смењивали су се по реду, у свечаном ћутању. Земља је са страхопоштовањем и удивљењем посматрала, шта велики творачки дух васионе све производи из њене утробе. А велики творачки дух предвидео је и нас у реду стварања. Он је једини проницао мишљу својом до овог места и онда, кад је оно било мрачно дно морско, и он је једини знао, да је то дно наше будуће станиште. Ми смо постојали у мисли његовој и онда, кад до овога места сунчана светлост још није могла допрети, на месту, где се у мраку ваљао подморски муљ. Он је предвидео овај наш град, овако издашно обасјан сунцем и покривен ваздушним плаветнилом небеским. Његова мисао зна сву нашу предисторију и пратила је сву нашу историју; његова мисао и сад бди над нама, и готова је да нас неуморно прати и у будућности нашој. Нека је за то слава и хвала великом творачком духу, из столећа у столеће, и из покољења у покољење!

Ето, таква ми мисао долази на ум, драга браћо, кад излазим данас пред вас. Ову мисао ја не морам крити од вас, напротив: радује ме то, што вам је могу саопштити. Ја бих је радо и написао и насликао и опевао и музиком изразио, кад бих то могао. Не бих се устезао од тога. Ја бих вам је слободно показао и у свима детаљима у каквом чаробном огледалу, које би имало ту особину, да верно прикаже наше мисли. Не бих се стидео те своје мисли.

О, кад бих ја и ви, пријатељи моји, били увек заузети само таквим мислима, које би без устезања и стида смели показати у огледалу! Ми не би били далеко од савршенства. Но ако посмотримо иоле критички наше посведневне мисли, ми ћемо се на жалост уверити, да је савршенство само једна обећана земља, која још није ни на помолу. Покушајмо само једно вече, пробе ради, да у вечерњем сумраку и тишини репродуцирамо све наше дневне мисли и извршимо смотру над њима. Посмотримо их у једном замишљеном огледалу пред собом. Пустимо их, нека се нижу пред нама као слике у кинематографу. Каква разноврсност! Какав мозаик од величине и мизерије, од лепога и одвратнога, од врлине и греха! И то све за један дан!

Срце би се наше радовало, кад би видели неку своју узвишену мисао у огледалу. Ми би с поносом и самопоуздањем говорили тад сами себи: гле, то је моја мисао, то сам ја! Но лице би наше обливао румен стида или бледило страха, кад би опазили своје ниске и недостојне мисли у огледалу. Са одвратношћу и презрењем ми би тад крили своје погледе од својих сопствених мисли, и у себи шаптали: "гле, ја сам подлац и чудовиште, а не човек!"

Ја сам, рецимо, помислио изјутра, кад сам од сна устао и сунце на небесном своду видео: заиста, велики је Творац сунца и свега што је под сунцем и над сунцем! Но та светла мисао помрачена је у првом идућем тренутку мислима крађе, или преваре, или убиства, или издајства отаџбине.

Ја сам пролазио поред јувелирне трговине, и видео многе скупоцене ствари у излогу. "Сад бих могао свратити унутра, помислио сам у себи, потражити неколике златне и дијамантне прстенове, неколике сатове и ланце, и минђуше и огрлице, и кад ми предусретљиви трговац све то донесе, и окрене се од мене да још нешто дохвати, ја бих могао сакрити неке од тих драгоцености у свој џеп, и онда питати трговца за цену овога или онога, и најзад рећи: цене су за мене врло високе! захвалити му се на љубазној услузи и изаћи".

Та мисао није за мене страшна, док је носим у глави, но кад бих је представио пластично у једном огледалу пред собом, кад бих је видео очима, ја бих сакрио очи рукама, да не гледам себе у улози лопова. А колики би тек мој стид био, и моје понижење, кад би пред исто огледало поред мене стао и онај јувелирни трговац и заједно са мном видео моју лоповску мисао? У стиду и понижењу своме ја бих пао преда њ на земљу и молио га, да ми опрости такву нечисту мисао, а у себи заклео бих се по сто пута, да убудуће нећу дозволити таквим мислима приступ у душу своју. О кад би само такво једно огледало постојало! Оно би ме више него ишта учинило добрим човеком.

Ја говорим у име оних између вас, који не би смели своје нечисте мисли нити коме казати нити, још мање, у огледалу показати. Ја се стидим овде причајући њихов грех. Ја их позивам да узму учешћа у моме стиду. Нека се застиде, јер стид пере душу људску од нечистих мисли. Руменило стида једина је света боја код грешника. То је протестна боја савести. Докле год један грешник може показати ову боју на лицу своме, дотле он није сасвим изгубљен, дотле има у њему непогажене светиње.

Или, ја сам погледао у подне по расцветалом цвећу или зрелом воћу и читавом роју малих пчела, које су унаоколо зујале, - погледао сам и помислио, како сва створења у овоме свету постоје колико ради себе толико исто ради других. Сунце не сија, да би само себи сијало, но да би пробудило небројене животе у природи, осветлило свима очима један океан од неизмерне лепоте и произвело тако много радости у срцима, тако много осмеха на лицима. Цвеће не цвета, да би само оно осећало сласт свога бића, но да би и другим створењима сладило живот. Воће не зри, да би само семе дало за друго воће, но да би и пчелама дало сока за мед.

То је мисао, коју бих ја свакоме смело и радосно показао, но само под погодбом, да се не покаже ни сен од идуће мисли, која је следовала овој. Та идућа мисао није за светлост, није за казивање и није за огледање. То је мисао о лажном пријатељству.

Ја имам пријатеља, с којим се често састајем и разговарам. Но ја осећам његову надмоћ над собом. Његов је разум већи од мога, и његов карактер постојанији од мога, и његов друштвени положај угледнији од мога. "Што баш тако да буде?" мислим ја. "То би баш могло и друкчије бити. Кад не би било тога мога пријатеља, под чијом сенком корачам ја у овоме животу, ја бих важио онолико колико он сад важи, - мој разум ценио би се онда колико његов сад, мој карактер колико његов, његов положај био би мој". То је прва половина моје мисли. Друга половина моје мисли садржи начине, помоћу којих би мој пријатељ престао бити плот на путу мојих жеља.

То је цела моја мисао. С том мишљу ја одлазим у кућу свога пријатеља, стискам му руку, састајем се с њим и растајем с осмехом на лицу; с том мишљу гладим ја по глави његову децу, чија безазленост не чини утиска на моју душу.

Ја шетам са својим пријатељем, шетам и смишљам чланак новинарски, који бих штампао анонимно, а којим би хтео да представим свету разум мога пријатеља ограниченим, његов карактер лажним, његов положај од њега незаслуженим или злоупотребљеним. Ја шетам са својим пријатељем, и језик мој казује му све друго само не моје мисли. Или, ја стојим у вечерњем сумраку са својим пријатељем на обали једне валовите реке.

"Како је лепа природа у својој дивљини!" вели мој пријатељ.

"Заиста, пријатељу мој", одговарам му ја. Но мисао моја далеко је од мога језика. Моја мисао види у дивљој реци не лепоту природе но смрт мога пријатеља. "Да га гурнем у реку, и да му не дам приближити се обали, док се не удави. Тад ја нећу живети више у заклону од њега. Тад ћу бити бољи од њега". С таквом мишљу посматрам ја дивљу реку пред нама, и с таквом мишљу стежем руку пријатељу своме и умиљато се смешим при сваком сусрету наших погледа.

Та мисао моја страшна је и док стоји у памети мојој, у мрачном резервоару мојих мисли. Кудикамо била би она страшнија, кад бих је ја видео у огледалу. Кад бих се ја с том мишљу наједанпут обрео пред једним чаробним огледалом, у коме се виде мисли, ја бих се згнушао себе као убице. Па још кад би пред истим огледалом обрели се заједно са мном и мој пријатељ и његова деца! Мој пријатељ, коме ја тако често стежем руку, видео би како га ја у мисли својој гурам од обале у валовиту реку, да би се удавио; деца његова, коју ја тако често гладим по коси, видела би, како им ја убијам оца. И пријатељ мој побледео би и позеленио од тог изненадног и страховитог сазнања, а деца његова врискала би и трчала ка огледалу, у одбрану свога оца. А ја? Ја бих се осетио не само недостојан свога пријатеља, но недостојан и његовог презрења, недостојан казне, недостојан живота. Мени би остајало само двоје: или убити се, или своје мисли из основа очистити и узвисити. О кад би само једно такво огледало постојало! Ништа не би могло улити у мене већи страх пред грехом као оно. Ја бих погледао у огледало и видео бих своју подлост. Огледало би ме приморало, или да се убијем, или да се поправим. Ја се не бих убио, али ја бих се извесно поправио.

Да ли има ко међу вама, браћо, ко се разговара и смеје са својим пријатељем, но у исто време крије иза језика и осмејка подлу, сплеткашку или убилачку мисао? Нека такав прими ову исповест, коју ја чиним, као своју, и нека узме удела у моме стиду од једне такве, прљаве и варварске мисли.

Или, ја сам погледао у вече по тамном небу. насејаном сјајним звездама, и душу моју испунила је мисао о величанственом поретку, који влада природом. Они, који мало познају тај поредак, причају о судару звезда и страхују од комета, које понекад посете наш хоризонт. Они, које никад није поразила математичка тачност у распореду и кретању небесних тела, верују да има и неправилности у кретању даљних или ретких звезда. За њих комете значе један упад или препад, а пут комета један неразумљив заплет.

Међутим, онај, ко озбиљно проучава небо, све већма се диви поретку његовом, што га већма проучава. И мисао наша, која нас води по бескрајном небу онда, кад нас очи и сви прибори очију издаду, не само нигде не допушта непоредак, но још више доказује и обистињава поредак, који и очи наше донекле виде. И наша је земља једна звезда међу звездама. И дању, кад се звезде не виде, и ноћу, кад се све звезде колико их има чине далеко изнад нас, а земља испод њих у усамљеној дубини простора, она се увек налази усред сјајних јата, - увек једна звезда међу звездама.

Нису звезде само изнад нас, као што нам се чини, но и испод нас. Наша звезда је окружена звездама са свих страна. Ми смо становници једне онакве звезде, какве увече посматрамо с дивљењем на тамном небу над собом. И ми, заједно са звездом нашом, уплетени смо тесно у онај ребус природе, у коме се налази и цело небо, унаоколо нас. И ми смо неки симболични знаци тога ребуса, који људи решавају од кад постоје на земљи, и који је потпуно решен само за Онога, ко га је и поставио.

То је моја вечерња мисао, коју бих ја нарочито волео да видим у огледалу, да би ми она што јаснија постала.

Но ево одмах друге мисли, због које бих разбио огледало, кад би ми се она у огледалу показала. То је мисао о лажном патриотизму, и издајству отаџбине. Моја је отаџбина у тешком положају, и ја знам, да сам дужан, као син њен, заложити се сав за њено спасење. И ја сазивам патриотске зборове, на којима одушевљавам грађане за ову земљу, којој прети опасност. Ја их доводим до суза у нежности према постојбини њихових отаца, и до беса у негодовању против безобзирног непријатеља. Осим тога, ја посећујем канцеларије патриотских друштава, пишем новинарске чланке, растурам памфлете против непријатеља, узимам свуда учешћа у патриотским манифестацијама.

Но моја мисао није оно, што и мој језик. Моја мисао чини једну прикривену, потајну партију за себе у мојој души. Ја говорим да треба спасавати отаџбину, а мислим, да је треба продати. Ја одушевљавам грађане за одбрану отаџбине, а кројим план, како у одлучном тренутку да пошаљем своју родбину на сигурно место из града, који ће разбити непријатељске батерије. и како своје новце благовремено да извучем из банке, које ће опљачкати непријатељска војска, и своје покућанство пошљем у страну земљу, и живот свој обезбедим под кровом каквог страног посланства, и најзад будућност своју украсим влашћу и богатством, понудом својих услуга непријатељу.

Ха, одвратне мисли! Желео бих, да се онога часа, кад се ја размећем патриотизмом пред својим суграђанима, наједанпут покаже пред свима чаробно огледало, у коме би сви присутни видели ову моју одвратну, велеиздајничку мисао. Језик би мој умукао од изненађења. лице би ми изгубило боју од стида, ноге би отказале да држе на себи једно недостојно створење. Ја бих побегао од људи, презрен као једна штетна ствар. Но боље да ме људи једном одбаце и презру, но да ме савест моја целог века одбацује и презире, и боље, него да будем на крају крајева одбачен и презрен од Бога.

И тако потребно је само једно вече обновити и прегледати своје дневне мисли, па да се човек увери, какве све чудовишне биљке могу исклијати и нићи и разрасти се, без његове контроле, у његовој најинтимнијој и најдражој градини. Ми пролазимо поред једне цвећне градине, и срдимо се, кад видимо у тој градини многи набујали коров, поред кога се цвеће бојажљиво помаља, као роб поред свог спахије, међутим, допуштамо без бриге и срџбе да у најмилијој нам градини, у души нашој, набуја такав коров, од кога би се ужаснули и ми сами и наши ближњи, кад би ту нашу запуштену градину видели у огледалу.

Ви би се задивили, кад би вам се открило у огледалу, какав се све коров од мисли налази у понекој елегантној, очешљаној и намирисаној глави људској.

Једна цвећна градина може бити ограђена примамљивим разнобојним ружама. Но иза такве лепе ограде, у самој градини, место цвећа може бити изђикало барско шибље и отровне гљиве. Таква је и једна жена кокета. коју сретате на улици, - с нашараном и окићеном и намирисаном главом, но са мислима недостојним тако скупоцене спољашности. Неколико сати проведе та кокета посведневно пред огледалом, посматрајући своју главу, а ниједног тренутка не поклони она посматрању онога, што јој је у глави, - својих мисли. Она распоређује боје на своме лицу по своме укусу, и ужива сама у тим бојама, којима жели да маскира природу, да обмане људе, док мисли њене остају најружније, најнемарније обојене. Она уређује своју косу пажљивије него весталке своју што су уређивале кад су пред богове излазиле, кити уши и врат сјајним камењем, но мисли јој остају неуређене и дивље као барско шибље и ружне као гљиве у риту, испод којих се крију жути пољски скакавци. Кад тако намаскира своју главу, да једва сама себе може познати, она покрива целу ту лаж једним фантастичним облаком у виду шешира. Тај облак не скрива сунце, не варајте се, но хаос! У томе облаку испарио је цео месечни приход мужа, међутим, мисли жене нису постале скупоценије, но остале су исто тако сиромашне и жалосне, као што су и пре биле.

Но замислите да једнога дана, када таква кокета гледа себе у огледалу, угледа она крај своје главе и мисли из своје главе, уобличене, оваплоћене. Какво запрепашћење! И какво саморазочарење! Глава споља и глава изнутра - као лептир и гусеница! Кад би видела у огледалу своје сићушне и ништавне, и неочешљане и неуређене мисли, кокета би спустила поглед, смањила би своју гордост, и постала смиренија и стидљивија. Замислите сад такво једно чаробно огледало дуж целе кнез Михаилове улице пред вече, кад се наш отмени Београд шета! Шта мислите, колико би се нашло дама, које не би обориле свој поглед од стида пред једним таквим огледалом, у коме се не би видели њихови шешири, но у коме би се виделе само мисли њихове?

Једина бедна утеха за оне многобројне женске, које би свој поглед морале оборити пред огледалом мисли, могла би се наћи у томе, што би и многи људи, далеко јачи од њих и славом и памећу, морали такође оборити своје очи, кад би видели своје мисли изложене у огледалу пред многобројном публиком наше најживље улице.

Понеки официри радије би скинули са себе свој мундир, но што би видели своје мисли у огледалу. Јер понеки официри имају мисли мање привлачне од своје униформе, и мање витешке од свог позива.

Понеки народни посланици не би нипошто желели, да се пред њима, у скупштини, појави огледало, у коме би се насликале мисли њихове у време најозбиљнијих решавања скупштинских. Јер пред најкрупнијим и најозбиљнијим питањима државним у главама понеких народних представника врзмају се најситније и најнеозбиљније мисли.

Понеки државни достојанственици волели би више, да сам ђаво стално пред њима корача, но једно огледало, које би показивало њихове мисли. Јер мисли понеких достојанственика нису ни издалека достојне њиховог звања и достојанства.

Мало је у нашем друштву младих људи, који би цигли један дан могли преживети без ниских и прљавих мисли. Мало је стараца, чије су посведневне мисли - мисли мудрости. Мало је жена, чије су све мисли - мисли верности према мужу своме и бриге према деци својој. Мало је добротвора, чије мисли не би биле испуњене сујетом. Мало је књижевника и уметника, чије мисли нису затроване манијом величине.

"Мисли су наивна ствар", рећи ће неко. "Мисли још нису дело, а по делима се људи цене". Није тако, браћо, извесно није. Мисли су иницијатива дела. Наше мисли дају импулс и правац нашим делима. Опака мисао је почетак зла у свету. Прљава мисао упрља разум, упрља срце, упрља језик и упрља руке.

Каин је помислио, да би био срећнији без свога праведног брата Авеља. Та помисао упрљала му је најпре разум, па срце, па језик, па руке.

Цар Саул је хвалио Давида, кад је овај ударао у харфу пред њим, но једна мисао, да је Давид од њега бољи и популарнији, - замаглила је Саулу сав разум, острвила му срце жудњом за крвљу, и сав живот његов учинила богомрским.

Давид виде једног дана жену свога војводе. Погледу је следовала грешна мисао, грешној мисли - грешна пожуда, а грешној пожуди - крв праведника.

Јуда је мислио о издајству пре него што је извршио издају. Његово издајство датира од његове помисли на издајство. Без одвратне помисли не би било ни Јудиног одвратног дела.

Јуда је извршио самоубиство онда, кад је видео своју издајничку замисао остварену на делу. Да је могао видети ту своју замисао у огледалу још пре њеног остварења, он би се уплашио од ње и тргао онако исто као што се уплашио и тргао од ње видећи је на делу.

И Давид би се уплашио и тргао од прљаве везе са туђом женом и од свога злочина, да је благовремено могао видети у огледалу, каква изгледа његова пожудна помисао према туђој жени и какав опет замишљени злочин према законитом мужу те жене.

Пред једним таквим чаробним огледалом мисли, тргли би се од свога злочина исто тако и Саул и Каин.

Док год је једна зла мисао нејасна и тамна, дотле нам она не изгледа тако страшна. Она нам постане страшна онда, кад нам постане јасна. А на жалост, многа зла мисао постане нам јасна не пре него тек онда, кад је видимо приведену у дело. Зло дело на тај начин постаје огледало зле мисли. На делу ми видимо потпуно каквоћу и замашај једне мисли, која се дуго пробијала кроз таму наше несвести и полутаму наше свести. Као да смо у стању многе своје мисли цензурисати и угушити пре него што се оне развију и узму маха над нама, гонећи нас власнички ка делу!

Цензура је за мисли потребна као плевљење за градину. Моћи цензурисати своје мисли то значи моћи сам себе васпитати. Моћи цензурисати своје мисли то значи моћи ући сам у своју душу бар једанпут сваког дана и разгледати шта је у њој све ново поникло и шта се од старога изменило. Цензурисање својих мисли не значи уништење слободе мишљења, - ниуком случају, - но, на против, ослобођење узвишених и светлих мисли од мисли сићушних и прљавих. Слобода мисли значи ослобођење мисли од мисли. Не моћи држати у памети сићушне и прљаве мисли, означава слободу мисли. Слобода мисли то је смелост у плевљењу своје душе од ситних и недостојних мисли, које као коров густо ничу између ретких редова великих мисли. Слобода мисли означава отуда слободу само за узвишене мисли, а тиранију за мисли прљаве. Ах, браћо, будимо тирани својих прљавих мисли, пре него што оне постану тиранин наш. Тиранију мисли ја вам проповедам, ради слободе мисли. Ако не будете прво тирани сами себе, ви никад нећете постати слободни људи. Ако не будете тирани себе, ви ћете морати бити тирани других.

Човек, који гаји у себи ситне мисли, тај гаји себи најстрашнијег тиранина, који ће га пре или после учинити нечовеком.

Човек, у чијој души имају приступа и најгоре и најлуђе мисли, сличан је домаћину, који сагради кућу из мермера, но остави је без врата, тако, да у његову лепу кућу могу слободно улазити и излазити и свиње и гуске. Домаћин се најпре изненади кад види у своме елегантном дому тако неприличне госте, као што су свиње и гуске, но он их не гони, и - мало по мало привикне се на њих, и људи почињу за њега бивати веће изненађење у његовом дому но свиње и гуске.

Међутим човек, сам по себи, кудикамо је савршенија грађевина од ма какве мермерне грађевине. Човек је савршенија грађевина од грчког Партенона и византиске Аја Софије. Можете замислити онда, колико се та тако савршена и тако деликатна грађевина упрља и запарложи од прљавих и ситних мисли, које личе на свиње и гуске!

Хришћанство учи, да је човечје тело храм једне светиње. Духом Божјим, Духом Светим, духом истинитим и светлим треба да је испуњен тај храм. Кад видимо један храм, изгледан и допадљив с поља, ми се одмах заинтересујемо и оним, што се скрива у њему унутра. По спољашњој лепоти слутимо ми и лепоту светиње. Но какво разочарење, ако у том храму наиђемо место светиње на хрпу буба и паучине и на убитачан кужан ваздух! Исто тако, кад видимо једног човека, здрава и лепа изгледа, ми судимо, да у тако једном здравом и лепом храму мора и светиња бити узвишена. Но какво разочарење, ако загледамо унутра у тај здрави и лепи храм и наиђемо на хрпу нечистих мисли, и на паучину од интрига, и на кужан задах од целе душе!

Чим се упознамо с једним новим човеком, ми се одмах интересујемо за његове мисли. Више него његове очи и његово лице, интересује нас оно, што се крије иза очију и лица. Какве светиње носи он у души својој? Каквог је бога он храм, или каквих идола? Телесни храмови многих великих мислилаца, били су неизгледни и ништавни, но велики су били богови, који су становали у тим храмовима, велики богови и велике светиње.

У многим пак лепим телима станују ружне мисли, као што у многим бистрим потоцима станују жабе. Лепи људи с ружним мислима не представљају собом ништа велико изузев једне велике лажи. Залуд је једно буре од најскупљег дрвета, кад се у њему држи ускисло вино. Залуд су величанствени храмови, кад су у њима поређани фетиши.

Христос је откривао те ситне фетише у душама многих лажних и сујетних људи свога времена. Христос је тражио унутрашње обновљење човека, обновљење мисли и срца и воље. Обновљење мисли требало је бити полазном тачком за свеколико душевно обновљење.

Блажени су кротки, - говорио је Христос. Но како ће човек бити кротак, ако су мисли његове непрестано мисли гордости и сујете? Треба прво укротити своје мисли, па ће и срце поћи за мислима, а за срцем и воља.

Блажени милостиви, говорио је Христос. Но како ће човек бити милостив, ако су му мисли - мисли отмице и издајства и убиства? Треба прво умилостити своје мисли, и руке ће онда лако бити милостиве.

Блажени чисти срцем, - говорио је Христос. Но како ће човек бити чист срцем, ако су му мисли прљаве? Треба прво мисли своје очистити и срце ће онда бити чисто.

Блажени миротворци, - говорио је Христос. Но како ће творити мир онај, чије су мисли злобне и ратоборне? Треба прво своје мисли ставити у службу миру, па ће онда лако и језик и руке радити за мир у свету.

Какве мисли, таква дела. Сујетне мисли - сујетна дела, прљаве мисли - прљава дела, немилостиве мисли - немилостива дела, злобне мисли - злобна дела. Великим делима увек су претходиле велике мисли. Узвишене мисли стварале су узвишену уметност. Узвишена уметност класичног времена огледало је узвишених мисли класичног времена. Родољубива дела наших предака, која ми знамо, огледало су родољубивих мисли наших предака.

И наше ће се мисли огледати у делима нашим. Но пре тога наше се мисли огледају у једном великом огледалу, у коме се огледају сви, и најтајнији, покрети душе наше, у коме се огледа и цела природа. То огледало природе и наших мисли јесте Бог. И најнејаснија и најситнија мисао наша чини отисак на осетљиво и сјајно божанско огледало. Сав дух наш огледа се у духу Божјем, све мисли наше осећа дух Божји. Нама би било страховито криво, кад би све наше мисли чим се појаве у нашој свести биле одмах копиране и у свести другог човека, ма то био и наш најближи пријатељ. Зашто би нам то било криво? Зато, што знамо, да имамо тако ситних и прљавих и лудих мисли. које не би смели поверити никоме, чак ни своме најближем пријатељу. Нама би било још кривље, кад би наше мисли у сваком тренутку биле познате целом свету. Међутим, ми и не слутимо, да онда, кад се у нашем духу вије вихор од безбожних и мрачних мисли, једно тајанствено огледало стоји крај нас и слика мисли наше. Отмен свет, који увече шета Кнез-Михаиловом улицом, и не слути, да се поред њега простире једно, жељено или нежељено, невидљиво огледало, у коме се огледају све мисли његове. Свештеници са несветим мислима, официри са мислима малодушним, патриоте са мислима издајничким, посланици са мислима лиферантским, државници са мислима трговачким нека знају, да су све мисли њихове добро познате Ономе, кога треба највише да се боје и стиде.

Знајмо и ми сви то, браћо, и старајмо се да будемо строги надзорници мисли својих. Кад неко од нас излази у аудијенцију пред краља, он се стара да изађе са што светлијим и узвишенијим мислима; он неколико дана пре аудијенције решета мисли своје, на најређе решето, док не испадне из свести све оно, што је ситно и недостојно, и не пробере се оно, што се најкрупније и најбоље у души има, и што је достојно да се изнесе пред владаоца. Но сетимо се, да ми сваког дана и сваког часа у своме животу стојимо у аудиенцији пред најмоћнијим, најмудријим, најсјајнијим, најбогатијим владаоцем, пред владаоцем над владаоцима. Сетимо се тога и обазримо се критички на мисли своје. Нека би мисао на тога великог владаоца над владаоцима била вазда руководна мисао нашег духа. Нека би се све друге мисли око ове груписале. Та једна мисао прочистиће и уздићи ће све остале мисли наше. Сетимо се, да једна велика и невидљива тајна, велика као сва васиона и невидљива као сва васиона, корача с нама упоредо кроз цео живот. У тој тајни огледају се и све тајне душе наше.

Један галеб лети над океаном, и сваки покрет његових крила показује се на огледалу воденом. Кудикамо јасније се показује сваки покрет нашег духа на огледалу духа Божјег, у коме се огледа цео свет.

Пазимо на сваки покрет своје душе, јер сваки покрет душе наше остаје за навек отиснут у духу васионском, у духу Божјем. У духу Божјем отиснути су, као у огледалу, и они вегетарни становници овога места, који су живели пре нас у незапамћена времена, кад је ово место било дно морско, које је Бог исушио, да би за нас створио станиште.

Савршени дух Божји у исто је време савршено огледало мисли наших. Нека би страх од овога огледала протерао из душе наше све ниске и прљаве мисли. Желите ли, да ваша вера у Бога буде постојана и корисна, ваше мисли морају бити чисте и свете, као што је Бог чист и свет. Иначе ћете бити вечито маловерни. Желите ли, да будете пријатељи човечанства, ваше мисли морају бити широке као човечанство. Иначе ћете бити лицемерни.

Желите ли, да будете родољуби, ваше мисли морају бити посвећене више земљи и народу у коме сте, но вама самима. Иначе ћете и ви бити у реду оних многобројних викача-патриота, од којих ова земља пати.

Желите ли, да имате пријатеља, ваше мисли морају се подударати с вашим језиком и вашим делима. Иначе ће ваше пријатељство бити као отровни цвет мака, кога се свак клони, јер мами бојом, а трује соком.

Желите ли, да будете људи, ви морате дисциплиновати и уредити и узвисити мисли своје, ви морате посведневно посматрати мисли своје у једном замишљеном огледалу. Нека би огледало Божјег духа, у коме се све огледа, било стално присутно у духу вашем, нека би оно стално ишло пред мислима вашим и тако било стално чистилиште мисли ваших. Амин.

Говорена једне обичне недеље